E jesam li vam rekla da volim kišu ?

Ne smeta meni ova klima zbog kiše, volim je u svim oblicima, sitnu toliko da se kapljice umesto da padaju pravo na zemlju prvo vijore u vazduhu, pa onu dugu, tihu i upornu kao tuga, zatim naglu i jaku, što se samo istrese i nastavi dalje kao da ništa nije bilo.. volim kišu koja pada naporedo sa suncem, kao neki kolač, red sunca red kiše, kišu koja odmiče pred tobom, kišu koja nadolazi, kišu koja se nošena vetrom ubada u lice, tu kišobran ne pomaže ništa pa ga nema ni svrhe nositi, kišu koja se sliva niz prozore, koja dobuje po bubnim opnama, nežnu prolećnu kišu koja boji sve u nežno zeleno, kišu prošaranu grmljavinom, koja munjama lomi nebo, svetlucanje kiše na jutarnjoj travi, ozon u vazduhu posle dobre kiše, kišu obavijenu maglama, eto, sad sam vam rekla, a mogla bih jos..

Ali ono što ne volim to je sivilo običnog jesenjeg dana, kakvih je ovde puno tokom godine, vreme u kom se ne dešava ništa osim neba koje se okači o glavu i pritiska, sivo nebo, sivo more, sivi ljudi previše zaposleni da bi videli kako im život prolazi u nekoj priči iz koje bi najradije pobegli, sivi minuti puni neizvesnosti, kao da će upravo sad! nešto da se desi, a ne dešava se ništa, i to nedešavanje se produži do zaborava početka, do nenaslućivanja kraja.. Tad mi se samo ćuti, slušala bih neku tihu muziku kojom bih obojila neumoljivost prolaznosti... kanula malo nežno crvene, kao sad..

ps.