Do nje sam išla puzeći, ranjavih kolena i dlanova, kao pokajnica.. Molila sam je da me primi, da me uzme zauvek, obećavala svoju potpunu predaju, priznavala sopstveni poraz, njen uspeh, ljubila joj tragove prateći je dok je bežala jer je slutila, da mi je srce još uvek u okovima..

...

 A onda se desilo..

Nakon godina trčanja, slutnji ispunjenih suludim mislima, strahovima, očajem, molitvama,  pokušajima izbegavanja neizbežnog.. stala je.

Rekla je: Dođi.

Rekla je: Da li si sigurna?

Rekla je: Ja sam zahtevnija od njih.

Neka, rekla sam. Hoću da sam tvoja, pa makar se raspao svet, pa makar eksplodirala i poslednja zvezda u dalekim nekim galaksijama i srušila se na moja pleća, neka, šaptala sam dok su mi suze kapale na njena naga stopala, ljubim te, i tebe želim najviše od svega.

Konačno, radovalo se moje srce. Konačno, skakutalo je po obroncima duše, trčalo unezvereno po beskrajnim livadama, zagrlivši moje vilinske sestre u belim haljinama, konačno sa vama, konačno zajedno, nerazdvojivo...

...

Nije trajalo dugo...

Travke zelene ispred mojeg doma osušile su se, nežni lahor njegovog smeha okamenio se, sunce mi je milovalo svojim nežnim zracima lice, niz kojeg potekoše suze, one iz najvećih dubina, do sada neslućenih.

Poginuću.

Za tebe, a neću stati.

I neću ustuknuti, rekla sam sebi.

I tebi.

I srce je počelo da krvari, tražeći da se vratim tamo gde sam ti rekla da.

U onu sebe koja je ostala kao ljuštura kraj tvojih nogu tada, kada si uzela moje obličje..

...

Zašto?????