...
Šetale smo i nije bilo hladno. Odskakutala je jedna maca ispred nas u neku kapiju...vidi što ova mačka skakuće kao zec...ono što sam htela da joj kažem oćutala sam, lakše bi mi bilo da sam joj rekla a opet, znam da ona sve to zna i da ne pričam...pustila sam nju da priča
Ma ne znam, on je dobar ali, ali...čekaj, mogu li ja, znam kakav ti je osećaj, je l ti osećaj kao da si promrzla i neko te uštine a ti ništa ne osećaš- znaš da te je neko uštinuo samo zato što si ga videla da to radi...okrenula je glavu i pogledala me.
afektivni post
Deki je visok negde oko metar i šezdeset i ima više od devedeset kilograma i došao je da kupi lizalicu...nemoj to da jedeš nije ti zdravo...prvo što stvarno nije zdravo a drugo, na njegovu širinu lizalica je poslednja stvar na koju bi trebalo da pomisli, prodavačica me je vrlo ubilački pogledala i rekla šta fali, pusti dete da jede...dok se deki smeškao kao stidna mlada i pružao sedam dinara.
Sećam se da je Danojlić, mislim da su to bili oni njegovi neopisivo dobro napisani eseji muka duhu, još rekao da se u francuskoj oseća kao gradjanin drugog reda ali da se u srbiji oseća kao gradjanin trećeg...gledam i čudom se čudim ljudima oko sebe koji se utrkuju ko će da mi javi neku lošu vest, nesreća ovde, nesreća onde, požar tamo, ubistvo, klanje vamo...da, to su nezamislive tragedije naravno, ali u stanju su da kolače oči, da se prepodobljavaju i da pričaju o tome kao da su im najrodjeniji, i to mogu da shvatim ali to što imam utisak da oni uživaju u tim nesrećama koje su strašno strašno...to ne mogu da shvatim...kaže Danojlić da se nigde ljudi ne mrze kao ovde...objašnjenje, mala plata, nema se para...kao malo bismo mrzeli ili ne bi uopšte ako bi svako imao po dve hiljade evra...mrzeli bi se još više, j er bi neko imao dve hiljade i pet...neka bude da sam ja bambi i da nisam sa ovoga sveta, ako ja jesam bambi i nisam sa ovoga sveta onda teško meni.
...
Gledam sad neko odbrojavanje na vh1, valjda su od stotog išli prema prvom frontmenu svih vremena, tipovala sam na to da na prvom mestu mora biti elvis...spremam se za spavanje i čekam broj jedan...skidam majicu i bacam pogled na crni grudnjak i ono što je u njemu...na prvom mestu je elvis...jedna mi je balica potrčala u dekolte.
...
Tiger tiger burning bright...savršena simetrija dobra i zla, ja nešto mislim da je sve dobro ubalansirano i da se stvarno sve dešava sa razlogom, i shvatam, od jutros puno shvatam, da ću biti stvarno glupa ako nastavim da se nerviram i da budem zabrinuta zbog prostaka, eto.
Jutros mi je kolegica upala na čas dok sam bila baš sa njenim odeljenjem, došla po dnevnik. Istrgla mi ga je ispod hemijske dok sam upisivala čas, ostala hemijska da stoji u prazno, onda ga je vratila jer bi i najveći idiot shvatio u takvom trenutku da se poneo kao idiot...dozvolila je da joj odeljenje vidi kakva je prostakuša, nisu su se smejali meni što bi se dalo očekivati već su nju gledali sa puno mržnje...sve sam se smejala posle.
Sledeći čas...profesorice moram nešto da vas pitam, vi ćete mi najbolje reći, mojoj drugarici iz osnovne otac se ubio četrnaestog februara pre dve godine pa ne znam da li bi bilo pametno da okupim odeljenje iz osnovne pa da skupimo pare i odnesemo cveće na groblje...da li bi tebe takav jedan gest obradovao, podji od sebe i koristi priliku da budeš dobra kad god možeš, mislim da ti je ideja divna, ja sam oduševljena.
...dureks?
Ja sam svoja tri časa junački održala i evo sam kući, evo sam, kako debilno zvuči. Nosala sam u rancu bar dvadeset olovaka u raznim nekim bojama pa ih koristila spram raspoloženja ali sad imam samo tri, sve tri su od njega osim četvrte koja ima pištaljku na vrhu i koja više razdražuje nego umiruje, ne, ne predajem ja fizičko ali ponekad se natrčim kao da da, znaš ono kad izbiju neredi, pa razdvajaj, pa trči po direktora ili obezbedjenje i tako.
Koja je ono reklama brini o sebi...eto, trudim se, samo još otrovnih misli da se oslobodim i super...ovo je jedan lagan post.
...
Boli me glava, rano je da legnem. Htela sam malo da je obradujem, kupila joj ružu ciklama boje i razmišljam, dočekaće me rečima da je cvet prelep i da je i to što ja mislim na nju lepo i onda će reći jao još nisam kupila vazu...to mi govori već nekoliko meseci iako joj cvet donosim svakog vikenda, subota ili nedelja...a ne ide stvarno da se jedna ruža stavi u vazu prečnika bar petnaest centimetara...sve i bilo tako kako sam mislila s tim što je još izbila svadja jer on misli da je to najlepša vaza u gradu, za svaku jebenu starudiju koju mi imamo on kaže da je najbolja u gradu...
Razmišljam da krenem u potragu za vazom, pitam se da li treba stalno da tako sve...
...
Ovo što ću sad da besnim naravno da nema veze sa pravim izvorom besa, toliko sam barem svesna ali me i ovaj besić nervira.
Nešto mi je prepričavala neku knjigu, kao valja se ta habjanovićka, nemam želju da je nešto čitam ali čim pročitam tvrdjavu možda ću je i uzeti, mislim da sam ovo slagala na brzinu...kako da joj objasnim da to o čemu mi ona priča o toj knjizi ili o bilo kojoj drugoj knjizi meni ne znači ništa, ja sam od onih kojima je forma mnogo važnija od sadržine, pominjala sam kenoa i stilske vežbe...e to je već nešto...
Naravno da se sad opet pitam da li je sa mnom sve u redu i naravno da opet imam potrebu da se izvinjavam ali...ne, neću da pišem o jer umesto je l i ostalo ali rečenica od koje bih načisto i namrtvo pošandrcala glasila bi otprilike ovako bejah jako besan te izadjoh na ulicu i spazih autobus te udjoh u isti...kad pročitam veznik te i rečcu isti, ako je rečca a trebalo bi da jeste... nije mi dobro...
...
Nemam što je potrebno i nemam što je potrebno, na žalost ni ne želim da imam ali na žalost ni ne znam kako ću sa ovim što imam. Zbog ljudi u svom okruženju preživela sam juče kao jedan od najcrnjih dana u poslednje recimo dve godine...recimo da sam se bar tri puta sklanjala da bih otplakala i posle se vraćala sa osmehom, niko obično nikada ne primeti da je plakao neko ko nosi sočiva i kome je pogled uvek mutan i crven...jeee?
Zlopatila sam se sa tom knjigom koju je kolega, moj kolega broj jedan pa sto mesta prazno, pa u stvari sva mesta prazna do beskonačnog mesta, naručio zbog mene, čitam i besnim, pa čitam i besnim...u trenutku kada momak sklanja svoju pijanu majku profesoricu da je djaci ne vide dolazi mi da sve razlupam...
Ali ne odustajem sad kad imam još 40 strana...dolazi i seda pored mene i pored flaše sa gaziranom pišaćom sa svojim kulovskim osmehom...hoćeš ti malo...(ne, neću ni malo ni puno)...neću hvala ti i upućujem poluinvalidni osmeh kao da me nešto boli...odvrće šapom čep, hoće da ga gledam i radi to jako sporo, ja gledam nalepnicu i čekam da ode...konačno...nisi nešto?...ne, nisam nešto(nisi ni ti)
...
E pošto sam se sad isplakala čim se obrišem mogu da izadjem da prošetam. Znaš šta me je uvek rasplakivalo? Sad to već odavno nisam vidila ali plačem ja i kad se setim. Je l znaš ti onu reklamu za hallmark kad onaj polu zblanuto nesrećni čeh ili poljak koji izgleda kao što bi rodni izgledao da ima jedno 16 godina i čeka na kiši neku prilično krknu cicu koja gura bicikl u nekom zelenom mantilu...on kisne i držu kitu nekog cveća a ona staje uzima kitu , baca i kitu i bicikl a pre toga napravi ključnu facu, namršti se kao da joj sunce ide u oči i kao da je nešto jako brine i onda počinje da se ljubi s njim a on se tako radosno smeje kada shvata da će ga ona poljubiti...e to je scena i po, mani me i vendersa i kurosava a ja odoh da se obrišem pa da prošetam.
...
Ja spadam u one kojima je najčešće pitanje šta sam sad uradila? Tu se i templejt odlično uklapa. Novost je da sam počela da lažem ali na sitno, kad nanjušim da će me uskoro početi provocirati ja fino kažem da za tačno petnaest minuta imam čas i niko ne sumnja u to...
Lepo sam doprošetala do kuće, pogledala se u ogledalu i zaključila da bi trebalo češće da stavljam sjaj za usta i da je ford scorpio svakako najružniji auto ikad ali da ne sumnjam da je dobar...mama me je dočekala rečenicom sestra ti je jutros jako popizdela, došlo joj je da te ispička...sad bi već trebalo da uletim sa šta sam sad ali mi je već i dosadilo, svakako će mi reći...kaže sanjala sam da je jela došla do nas i rekla da se verila i da dolaze po nju za pola sata, to je rekla mrtva hladna i sela u fotelju dok smo se mi sve sudarali po kući ne znajući šta da radimo, dodatno sam popizdela jer sam shvatila da bi ona stvarno tako i odreagovala...smešno mi je što me doživljavaju kao jednu od one dve što se pojavljuju u velikom getsbiju...mislim, otkud sad to, ja sam samo posmatrač, klatim nogicom kao barunica kasteli...
...
Pa prošlo je, to mislim sa željom. Odlučila sam da legnem pa ako se probudim probudim. Legla sam oko pola jedanaest i probudila se pred ponoć, i dalje sam bila pri tome da nemam želju, u dva minuta do ponoći sigurna sam da sam pomislila nešto kao uuu jebote i potrčala do nečega što mi služi kao ormar ali to nije da uzmem jaknu...pomislila sam želju slepo napipavajući nebo očima bez sočiva, malo sam se kao i zaplakala i legla da spavam...
Mama, nisam ti javila za to, verovatno si spavala u to vreme... nisam spavala...jesi li pomislila da se udaš ove godine?...ne, nisam uopšte pomislila nešto za sebe...trebalo je da me podsetiš...a i tako bi pomislile isto...
...
Ostala sam nedorečena u postu na mojblogu, u stvari, ostala sam nedorečena samoj sebi a nisam baš puno odmakla ni posle deset minuta razmišljanja. Bila sam poslepodne do Jelenice, one koja me je obavestila da treba da pomislim želju u ponoć, ona će i sat da navije, meni nije problem ponoć, problem mi je želja.
Sad, malopre, propada kao neka kišica, idem i razmišljam da li je moguće da nemam nijednu želju i koliko je to zapravo tužno, pitam se zašto ih nemam, da li zato što se bojim da mi je do nečega previše stalo jer po pravilu ako to i dobijem ubrzo i izgubim pa onda sebe vremenom ubediš ma dobro je i ovako...kaže Jelenica, mora da ti se ispuni ako od srca nešto poželiš...rekoh sebi hajd na prepade nešto zamisli pa onda tu plasiraj u ponoćni vazduh...sad!...ništa...idemo opet- sad!...ništa...mada, nigde ne piše da moram za sebe nešto poželeti, ako ne moram onda bi se tu našao već čitav buljuk želja...
...
Kaže mi djak iznerviran što sam ga udaljila sa časa jer nema užbenik sledeći put ću pustiti bruna na vas...e da, kad smo već kod pasa, nemoj sledeći put onako da projurite, nisam stigla ni da ga pomazim
...
Sad pokušavam da nešto napišem i ne mogu, pokušavam levom rukom i nema problema. Nikada mi neće biti jasno zašto leva može a desna ne može, leva mi služi za sve, od bezuspešnih pokušaja da otvorim teglu, otključavanja i zaključavanja vrata do erotskih svrha kojih i nema toliko puno.
Sa stola sam potrpala u fioku jedno trideset olovaka da se ne brukam i da ljudi koji mi dolaze u mali stančić od jedne sobe ne počnu da se pitaju, došla sam kući tata me je čekao sa još jednom...on me pita koliko ih imam ja kažem bar pedeset, pita da li sve pišu, pa naravno da pišu kad ja ne mogu da pišem, gomilam ih u nadi da će se bog umilostiviti i vratiti mi ono što se podrazumeva da moram imati i što sam imala...
Pokušavam da joj nešto napišem da bih je malo odobrovoljila, biram posebnu bordo hemijsku i ne baš posebnu čestitku jer neke fine sa ružama nije htela devojka iz pošte da mi proda...ali baš su vam lepe...lepe jesu ali smo ih povukli niko ne kupuje...ali ja hoću da kupim...povukli smo...i bira sa mnom najbolju od najlošijih...ispisujem gornji red i prekrivam ga parčetom papira da se ne bi razmazao dok budem pisala sledeći...sada mi se često dešava da počnem da pišem od poslednjeg reda prema gornjem da se ne bi razmazivali...
Ali ja mogu ovo lepše da napišem mislim a znam da ne mogu...lepo je i ovako
...
S njim ne možeš da se posvadjaš, u stvari, probaš jednom i onda posle više nemaš volje da se posvadjaš ni sa kim...on ima gen za to...
Sve je to lepo, ležimo na kauču govorim mu ja ću do ivice zato što ti padaš...pričamo a sve mi dodje da mu sve sjurim u lice, bila sam pod besom nekoliko dana, bar tri...
Posvadjala sam se sa...ovde ide ime jednog blogera...u stvari ne pričam više ni sa njim ni sa tobom, nervirate me, ti ćeš mi odsad služiti samo za seks...što, šta je bilo?...nisam znala da pišeš još jedan blog, stalno mi ljudi govore ono što me ne zanima...kakva je ono pozadina, kakav je ono stoljnjak?...nije stoljnjak...dobro čipka...nije čipka, ono su pahulje...niko ti neće reći da su ono pahulje, evo pokazaću mami...pa tako pahulje izgledaju...po kom pravilniku, i kakva je ono poezija i budalaštine, njaaaa, jaooo ovo jaooo ono a tek ona dva balona na nebu...pa rekao sam ti da je ćerka od brata ispustila jedan balon...super, a ko je ispustio drugi?...pa ispustila ga je u vrnjačkoj banji...a drugi je ispustila u beogradu, znači fotomontaža...haha, ja ću ti služiti samo za seks, ti draga nemaš smisla za poeziju
...
Taj mi je kolega zgodan, onako krkan što bi rekli, veseo, zdrav, da se dobro jede, popije po neko pivo...i tako. Nije da nisam malo razmišljala o njemu jedno vreme, tu negde do dva tri dana i onda sam prestala, ne bi išlo...čim se bojim da bih morala da se izvinjavam što sam takva ne valja, trudim se da nadjem muškarca kojem ne moram da se izvinjavam, koji će redovno da me pita a šta sad čitaš umesto opet čitaš neke gluposti...
Sinoć dok sam žurila u svojoj novoj jakni i razmišljala kako sad mogu da se zezam da mi je bela za dan a crna za noć, inače svima se bela jako svidja, meni je opet crna bez dileme bolja, mada, ako bi postojala neka objektivnost u raspravi o ukusima onda bi bela stvarno bila lepša...sretoh kolegu...iznenadila sam se jer nismo iz istog sela pa je on svakako poslednja osoba koju bih očekivala da sretnem...ovo je nataša...nataša je, od sinoć razmišljam na koga me podseća, pa recimo da liči na onu jednu od švabica koje je muvao onaj todorović u seriji vruć vetar, tačnije, ona jedna kojoj je prišao u kafani a koja je sedela obučena u bordo šešir i beli kaput...jeli su kokice i proveli smo jedno pola sata kvalitetne rasprave o novogodišnjem karneksovom paketu koji se sastoji od velike kutije i sadržaja koji prekriva dno, trijes pašteta, dva rebra čajne i neka dva parizdera, tako mi je rekla nataša, mama mi ništa nije rekla, jes da me terala neko veče ko luda da večeram ali nije mi rekla da su dobili paket...
Kolega und sein helga jeli su kokice, kolega je prvi opuvao svoje i odmah potom stamanio čokoladicu za koju procenjujem da je bila snickers...čudno mi je bilo da je i helga odmah posle svojih kokica izvadila čokoladicu za koju procenjujem da je bila čokoladna bananica ali nemoj me držati za reč jer ne volim čokoladu uveče a ni preterano inače, osim ako nije duplo ili onaj bueno...i oni su u deset do deset uveče posle onoliko kokica jeli čokoladicu, znam da je bilo deset do deset jer sam žurila na telefonski razgovor povodom čeknja nove godine...
Smandrljala sam neku čestitku za novu godinu i otišla, s vrata sam uletela u donji deo zelene pidžame...i uključila kompjuter ubedjenija nego ikad da bih za sve morala da se izvinjavam...hej, da li me čuješ, šta radiš, pa gde si ti...
...
Ja mislim da je ta ljudina od čoveka po svemu pa čak i po ta skoro dva metra visine sigurno bio medju najnesrećnijim ljudima sinoć. Stisnula sam zube i ušla... ja to mogu, razvukla sam najširi mogući osmeh i ušla... a onda sam rekla da ću se vratiti za šest minuta...dobro petnaest...
Ja ulazim, on seda u fotelju... pružam kesicu...otvara polako...onoliki čovek onako malu kutiju...stavlja u policu i gleda...menja mu se izraz lica...moram kući...kroasanu, jelo, hoćeš kroasanu...ne ne, idem, jako me boli glava, vidimo se sutra
...
Moja jučerašnja potraga za belom kapom završila se kupovinom bele jakne a moja današanja potraga za belom kapom završila se kupovinom crne jakne i crnobele kape...htela sam kupiti neku finu potkošulju pošto su mi ove moje crne sa čipkom dosadile...tek kad sam došla kući shvatila sam da sam na sred prodavnice zadigla majicu da prodavačica vidi kakvu potkošulju neću ni slučajno
Sat vremena dopunske provela sam sedeći na stolu i maštajući dok su dve koleginice pred penziju procenjivale koliko ćemo para dobiti od prodaje naftagasa, ja mislim da će cena biti oftalmološka ili za neupućene mislim da ćemo dobiti da izbijemo oči...ali ne bunim se ako mi već izbija oči neko ko ima onako debelu deonicu...sad sam već nepristojna...
Sve što bih napisala u ostatku posta ukazivalo bi na to kako sam ja faca a nisam i ne želim takvo što da pišem...dobro, facica sam...možda malo...i kuvala sam danas treći put u životu i kuvam ko luda...dobro, rekla sam da neću...
...
Još malo o beloj jakni u slučaju da sam ostala nedorečena...za tu belu krpicu prodavačica me je ubedjivala da je prava skijaška jakna, imaju ti prodavci neku filozofiju da što je manje materijala to je jakna toplija, stigli smo do zimi greje leti hladi i onog maminog kolege koji je bio toliko siromašan da je, kako sam kaže, jedan isti kaput nosio i zimi i leti...a kad smo kod njenih kolega i dočeka nove godine pričala mi je kako se dešavalo da ljudi za novu godinu odu da izjave saučešće a onda skupe po dvesta trista dinara pa tamo i dočekaju novu godinu, za te pare nema ni kod čava
Htela sam jedan post koji pripada bloku pod nazivom romantični blok ali se ne uklapa ovde tako da ništa od seksa ovaj put...
Još jedan za mog druga Iznoua...
Ja tako zajunim pa danima kupujem isto. Prvo sam se pitala zašto ljudi toliko kupuju štrudle s makom, o tome sam razmišljala skoro više od godinu dana, dobro, jedno tri četiti godine e sad pošto sad živim blizu te pekare rekoh hajd da probam i ja, i otkrila sam u čemu je štos, štrudle su super, računam da ću one sa višnjama probati 2009.
Još jedan problem sa tom pekarom je što u njoj rade cice od nekih do najviše 18 godina i kad im nazoveš zdravo pogledaju te, jedva otpozdrave i izgledaju vrlo izmučeno...znam taj pogled...jao samo mi je ova falila...mada, ja mislim da imaju razloga što mene me vole, ne umem brate da kažem daćete mi lepinju ili perecu...redovno počnem da mašem rukama i da opisujem oblik kao da dirigujem, lepinja mi je ono što ima one romboide po sebi perec mi je ono uvrnuto sa onim belim po sebi...ne znam što to, i kad sam htela da kupim dva puta po pola litre kestenja rekla sam prodavcu daćete mi dva puta po ono onoliko...
Nego da se vratim na pekaru, kad rade one starije žene one su super ljubazne, pre mene je jedna devojka sa sto i jednom kesom, kupuje neki hleb i traži dve kifle koje upravo unose na plehu...pretura po novčaniku i onda govori uzeću samo jednu, fali mi pet dinara...ja dodajem pa najbolje sad, dodaću joj ja pet dinara...devojka se zbunjeno smeje...ja kupujem štrudlu s makom, tako sam i tražila, zamisli tek da počnem to da im objašnjavam, izbacili bi me...
Sutradan ista prodavačica, ja opet tražim jednu štrudlu sa makom...prodavačica nešto pretura medju tim štrudlama i pruža mi...ja je kod kuće vadim iz kese i vidim da je prilično veća od onih što sam dosad kupovala...ne razumem...a da, pet dinara.
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |