Dogadjaji imaju strune koje ih povezuju. Otud "sled". Nevidljive su, ali uhvatljive. Može se upravljati njima. Mogu se praviti spirale dogadjaja. Jako retko prave linije. A loši dogadjaji uvek idu u krug. Struna se spoji sa nekim svojim početkom u prošlosti. I ako ti se taj početak dobro urezao u pamćenje, prepoznaćeš tačku spoja kruga. Minimalni okidač je dovoljan za prepoznavanje. Često apsurdan.

Slučajno sam, žureći ka kolima, šutnuo neki kamenčić. Setio se kako sam kao klinac šutirao kamičak kroz zemunski gradski park sve do osnovne škole koja se danas ko zna kako zove. Taj neki Goce Delčev je u medjuvremenu verovatno postao nepodoban. Tamo, na početku parka, na sporednoj leji nadjem kamičak, i šutiram ga kroz ceo park,  sve do ogromnih drvenih austrougarskih školskih vrata. Krivudam putem jer zbog svojih uglova kamen uvek odleće nepravilnim linijama. Onda,  oko minut do osam, kamenčić parkiraš pažljivo pored stepenica, preletiš ih u dva koraka, i nestaneš iza tih velikih autoritarnih vrata.

Medjutim, ne. Nije to taj spoj. Tačka je, ipak, negde kasnije u vremenu. Vazduh danas ne miriše na taj bezbrižan način. Već je, nekako, težak, iako je dan kroz prozor, pre nego što sam krenuo,  izgledao prilično prozirno. A odjednom mi, žureći ka kolima, postao nekako ružan, kao da se neka skrama uhvatila po njemu. Preteće je sve. Da. Da. Kasnije u vremenu. Ovaj dan ima isti miris, iste boje, istu potmulu pretnju i odvratnu težinu kao onaj...Ono jutro u dvanaestoj beogradskoj gimnaziji...Treća sam godina bio. Udjem u treće četiri, a svi odlepili. Možeš da uhvatiš energiju u šaku, da je stegneš, sve dok u ruci ne postane nepodnošljivo vrelo. I baciš je o onaj školski parket koji je kroz celo moje školovanje mirisao isto. Toliko je bila negativna.

Ušao je neko. Neki podoban lik. Omladinac neki. Funkcioner. I rekao da danas nema nastave. Svi idemo pred Saveznu Skupštinu. I svi su bili kao omadjijani. Išlo se niz Vojvode Stepe. I urlali su Srbija Srbija. I ne damo Kosovo. Svi. I zastave sa velikom petokrakom. I gleda nas tako svet. A mene nešto sramota. Doveli su nas na Trg Marksa i Engelsa. A tamo vri. Vri . Vazduh gori. Izašao je neki ružan lik, tamo u daljini, ružne nakostrešene kose. "Uhapsite Vlasija"  vikalo je tih milion ljudi. Nekog Vlasija da uhapse. Jezivo su me bolele noge, pa sam krenuo ka pionirskom parku, kući. Onda je nakostrešeni viknuo "Uhapsiću ga!" Tad sam već trčao niz Kneza Miloša. A ekstatični urlici su me stizali.

I trčao sam koliko god sam mogao. A iza mene se čula prvo vriska ekstatična, pa bubnjevi, pa talambasanje, onda tenkovi, brkati generali što viču "pali", pa mi do ledja doprla vrelina lepih sela koja su tako lepa gorela, beskonačni rafali, zvuci noći u kojima ruše grad u kojima su rodjeni moji otac i majka, preko glave mi je preletala mina koja je pogodila kuću moga dede, o bože, kako sam trčao...i kamioni sa mrtvim telima koje će da bace heroji u dunavski rukavac....mokar, vreo, tresao sam se...tamo, na uglu Narodnog Fronta uletim u pedesttrojku. Imao sam šesnaest godina.

Ovaj današnji dan isto tako miriše.
Kao to jutro u dvanaestoj.
I ja tu ne mogu ništa.

Ali stvarno, stvarno bi bilo dobro da neko šutne
i probudi tog mrmota.