Dok srcem prvu jutarnju kafu

''Kad si počeo da pušiš?'' ja sam ga prekinuo ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

''Boki!'' -  progovorio sam drhtavim glasom dok mi je suza zatreptala u oku, a onda sam prošaputao: ''Ma nosi se.'' I prošao pored njega.

''Čekaj'' -  uhvati me Bora za rame - '' čoveče pa ti plačeš.''

Tiho sam odgovorio što sam smirenije mogao: ''Ne, nisam ni suzu pustio, al' moje srce na dlanu je.''

''Ali, šta si ono šapnuo, nisam te čuo?'' -  reče Bora i izvadi iz džepa papir da nešto zapiše.

''Nisi čuo šta sam prošaputao?'' – rekoh ja, i htedoh da mu ponovim da se nosi, ali mi bi nekako žao čoveka i zato nastavih : ''Samo sam tiho izustio, ljubav ovde više ne stanuje.'' Okrenuvši mu ledja krenuo sam u pravcu Terazija, ali sam još mogao da ga čujem kako ponavlja i zapisuje: ''Ljubav ovde više ne stanuje...''

Publika:Au, kako lažeš!...

Kića:Jok, ti ćeš da mi zabraniš. Sve ovo je živa istina. I sada se vraćam na početak ove moje priče, da se po gradu pročulo, da ko sa mnom progovori samo par reči može odmah da napravi hit. Bar pola ovih pesama što ih slušate je tako nastalo. I zato ja strogo pazim s kim i šta pričam. Ja toliko i hvala na strpljenju..

                                       ******