Želim za trenutak samo da se vratim u prošlost koje više nema.. I više je nikada neće biti... 

I život bih dala svoj da mogu samo jednom da pomerim kazaljke unazad i vratim stvari na svoje mesto... Tamo gde pripadaju... I da onda mirno nastavim sa svojim životom kojeg više nema.. Kao što nema ni prošlosti i kao što je više nikada neće biti, ma koliko molila Boga da me samo na tren vrati tamo... U onu sekundu kada sam rešila da ipak srušim mostove i da............ I da polomim sve što sam imala u samo jednom jedinom trenu... 

Jer šta mi je ostalo od svega? Šaka bednih sećanja i večnost kajanja i bola...

A tražim li mnogo? Samo sekundu jednu da promenim.... Jedan treptaj oka samo i jedan tren odigran u šesnaestini takta Bachove Tokate…

Ali ne.

.....

I tako ostajem da bolno ćutim svoje minute koje se poput godina vuku... Brojim kapi.. Brojim secanja… Brojim neostvarene snove i zelje… slomljena srca… i pokušavam da u ovom mračnom bespuću prepoznam sopstveni lik…

Ko sam ja sad? Da li neko zna ko sam ja sad?

Ja ne...

….

Ma, zar je uopšte važno ko sam ja?

Zar je to ikome važno?

....

Dokle god Zemljina rotacija oko Sunca ne zavisi od mene, sve što ovde pišem ostaće nevažno baš kao i ja...

Zar drugačije može biti?