LijaMudroLija

Danas sam je izgovorila. Tu čuvenu rečenicu, ovaj, frazu: KRATAK MI JE DAN OD DVADESETČETIRI SATA. A vala, dugo sam je i prećutkivala.

Sve je počelo maja meseca ove godine. Naprasno sam odlučila da promenim život iz korena. Onako, bez najave. Mislm, najavila sam ja tu odluku svima osim sebi samoj. Sebe sam uhvatila na spavanju. Stavila se pred svršen čin. Bez i kakvog paliniranja, jedno majsko popodne obišla sam sve agencije za nekretnine i dala ponudu da prodajem stan u kome sam živela proteklih deset godina. U tom sam stanu provela veliki broj teških i manje teških i mali broj srećnih i opuštenih dana.

U tom stanu sam se zatekla kada su prve bombe padale na moj grad i drhtala nad uspavanom kćeri u nadi da se neće probuditi i uplašiti. U tom stanu sam se prvi put oči u oči srela sa Smrti dok mi je baka umirala na rukama. I drugi put kada sam sa rezultatima koje sam jednog prolećnog popodneva donela od lekara tražila u njemu kutak u kome ću se isplakati i ojačati u borbi protiv strašne bolesti. U njemu sam se istovremeno borila za život, bolovala fizički i preboljevala razvod. I patila zajedno sa mojom kćeri kada se tata spakovao i otišao. I pala u strahovitu depresiju koja je trajala pune četiri godine.

Naravno u njemu sam provela i najlepše trenutke sa svojim prijateljima i detetom. Sve ćerine rođendane, susret sa prijateljicom sa kojom se nisam videla pet godina, večeri i večeri u oči putovanja na godišnje odmore kada je cela porodica bila euforična. Dočeci Novih godina i ispijanje Mostarske Blatine iz 1985.

I onda, nakon burnih deset godina rešim da dodatno uzburkam život. Ne rešim, lažem. Ništa nisam rešila samo se eto desilo.

Prodala stan za deset dana i započela žestoku borbu sa papirima i izgradnjom toplog gnezdašca od 150 kvadrata na vrh brda koje ima tendenciju letenja u vazduh. Lepo! Iskreno, mislila sam da je sve to daleko jednostavnije. Nadala se jadna. No, nada umire zadnja, te se ja i dalje nadam.

Elem, ovo je sve bila uvertira. Kome je dosadno, neka iz mesta prekine čitanje jer ni nastavak nije ništa zanimljiviji.

Borba sa papirima još uvek traje. Kuća još malo pa gotova. A ja, jednom budala – uvek budala, živim u kući svog novog supruga sa sve njegovom mamom i batom. Kad kažem ja, mislim na sebe i svoje dete.

Ušla sam u njihove živote ovakva kakva sam. Ambiciozna i naprasna. Sa svim mogućim hemijama koje olakšavaju život, uselila sam se u njihov životni prostor. Sa sve mazohističkim navikama koje sam stekla radeći dva posla i roditeljevanjem narušila sam njihov privatni haos. Bilo im je jako bolno ali, navikli su se.

Sad sam u fazi menjanja posla. Onog državnog. Radim već jedanaest godina u JP a poslednje tri još imam i privatnu firmu koja se bavi, da kažem, novim tehnologijama. S obzirom na društvena kretanja i političku (ne)stabilnst osetih se jako nesigurna na svom državnom poslu. Omrzla sam više polupismene šefove i preterano radoznale kolege. A tek razočarenje što se prošle godine nisam opredelila za stimulativni otkazni program! A ko’ kec na deset u isto vreme mi je nuđen posao  mojih snova u, doduše, privatnoj firmi. Kažu da se pameni uče na tuđim greškama, budale na svojim a glupi uvek greše. Nisam glupa, ali nisam ni pametna. Dakle učim se na svojim greškama. E, ovog puta neću pogrešiti. Ponovo mi se nudi isti posao. Za sad ne najavljuju stimulativni program, od akcija ima jedno veliko NIŠTA, ali ja neću ponoviti grešku od prošle godine. Bar ću raditi posao koji volim.

Radim šesnaest sati dnevno, roditeljujem, domaćinujem i imam samo malo vremena za sebe i one koji me vole. No, polako. Do proleća. Onda ću se useliti u svoje toplo gnezdašce. I usporiti.