Desilo se, srećan sam...

            ...u svesno kreiran svet sms-a retko ko nije zavirio, a jos ređe da nije ostao i sebe pronašao, na meni krajnje čudan način!  Neslućeno veliki procenat naše napaćene populacije nije uspeo da odoli, a i zašto bi, naletu evolucije, razvoju komunikacije i lepim i nasmejanim tetama koje su nam se smešile sa TV-a svaki put kada bi u ruke uzeli remote control i podsvesno nas naterale da u svoj dom (čitaj džep)  unesemo tu malu spravicu, u modernom svetu poznatiju pod imenom mobilni telefon.

Naime, ljudi su nevešti u direktnoj komunikaciji sa drugim ljudima, često ne smeju da izgovore svoje misli, crvene u licu i prave groteskno smešne grimase dok lažu...      ... upravo u tome je i suština masovnosti sms pojave,  nisu izloženi tim kompromitujućim situacijama, a zamišljeno je i rečeno...      ... to, ponavljam, vodi ovu kritičnu masu!!

            Vidite, ja nisam bio deo te kritčne mase jer nisam imao snage da pothranjujem tuđe tripove, naročito ne onih likova koji bi se usudili da pored imena memorisanog u telefonu stave, radi lakšeg pamćenja,  nagoveštaj „svadba“ i nisam uživao u „blagodetima  čudesnog sveta“ sms-a, do skoro…

To „skoro“, desilo se jedne, naizgled, dosadne večeri u  isto tako, naizgled, dosadnom kafiću...     ...posle sklopa okolnosti koji  su bili u domenu naučne fantstike, našao sam se pored devojke kojoj sam, do tada,  znao  samo ime i to da je jedina u gradu dostojna moje pažnje. 

            Aristokratski negovano držanje, graciozni pokreti cigarom, oštar pogled i osmeh poput  Audrey Hepburn su mi ukazivali na sreću i  zadovljenje intuicije.

            Kako su ravnoteža prirodnih potreba i večno traženje savršenog morali biti nastavljeni, tako je i  naš susret morao biti ponovljen, čini mi se, čak, i zbog uspešnosti dalje evolucije.

            Odlučio sam se da napravim „vatreno krštenje“ i napišem prvi sms koji je odisao ozbiljnošću, iako se to iz njega nije moglo ni naslutiti...

... ubrzo zatim, na mom telefonu je pisalo 1 new message, bio je to odgovor! Pre nego što sam i pogledao, pomislio sam – da li to znači da i ja treba da odgovorim, da li to znači da se ja dopisujem sms-om, da li to znači da sam popio crvenu pilulu- i pre nego što bih sebi dao odgovor, poruka je bila pročitana...

Više nije bilo prepreka, taj čarobni svet sms-a neumoljivo sam osvajao rečima koje bih teško, kasnije, mogao da ponovim, dolazile su, prosto, kao kakav automatizam,   ali ne... ...bile su jedinstvene!

Dugo smo odolevali verbalizmu, prkosili prirodi i ostajali verni sms-u.  Sve dok je nisam ponudio kafom i pićem po mom izboru u kafiću, ovog puta, dostojnog naših potreba, a ona pristala.

Ti biraš piće – bile su prve reči koje je izgovorila dok se moje srce ledilo nad  saznanjem da sam dušom i telom tamo gde celog života sam hteo da budem, kraj devojke koja miriše na budućnost...

 Bila je odvažna i priznala, valjda da odmah nametne  intelektualne granice, da u prošlosti nije imala osobu dostojnu njenih potreba...    ...nisam ih krivio, išla je ispred vetra. Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.

            Dok sam nezaustavljivo izgovarao reči koje su u njenoj glavi, možda, imale smisla, ustvari sam kupovao vreme svojim mislima da odgovore na pitanja koja su mi vrtoglavo navirala, opterećijući moždane vijuge kao nikada do sada.

            Ispratio sam je kući...    ... svratio sam...      ...poljubio sam je...

             I dalje smo ostali verni sms-u...

            Sekunde su razbuktavale  rečima neopisive strasti, poljupci prerastali u emocije i sve postalo  nešto jako lepo...

            I dalje smo ostali verni sms-u...

            Posle nekoliko dana odlučio sam je pozovem telefonom, valjda sam nekada morao...    ..iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se nežni ton koji je u tom trenu podsećao na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...    ... pevušila je..

            Ubrzo zatim, otišla je u Beograd...   ... bio sam tužan i dok  sam hodao gradom sa toliko ljudi oko sebe, bio sam neizmerno sam.

            ...zaljubio sam se!

                ...zove se Ana

“Ljubav je kriva”…

...za pocetak, retorički apsurd!!!

Mogao bih da napravim paralelu sa optužbom “kriv si  jer  voliš “!?

Da li smo krivi?

Jesmo, krivi smo ali ne zato što smo ispunjeni tom uzvišenom energijom, nego, zato što nemamo moralnu barijeru da ne optužujemo i zato što nemamo nedoumice da je neko kriv već je naše, sada već ustaljeno, pitanje “ko je kriv?”, uz nedvosmislen odgovor i uperen prst…

U moru optužbi krivci isplivavaju na površinu ali ne zato što znaju da plivaju u takvim okolnostima, već, zato što smo im sa predumišljajem doturili spasilacku (čitaj optuženičku) gumu, pa se okuraženi velikim delom, osećamo smelo da raspalimo po njima.

... zaista je tesko optužiti ljubav ali ni najmanje nam ne pada teško da optužimo sami sebe rušeći tako postulate naših predaka koji su nas u ljubavi pravili i iz nje rađali.

Medjutim, ti “naši” se često ponašaju po principu “ ja sam ga rodio, ja ću ga i ubiti” pa bezrezervno I kad’-kad’

nepromišljeno opale, onako svojski, po nama, nerazmišljajući o mogućim i, uvek, dubokim  posledicama.

          Antoni de Melo, teolog i psihoterapeut, u svom “Budjenju” navodi: “ …ako si ti mama besna, nešto nije u redu s tobom. Zato je bolje se suočiš sa svojim besom. Zadrži ga i suoči se sa njim. Nije moj. Ako nešto nije u redu sa mnom, ili manje od toga, proceniću to nezavisno od tvog besa. On neće uticati na mene.”…

…slažem se, i kada nam podje za rukom da postupamo na ovaj način, onda, začudo,   uspevamo da budemo objektivni i u sukobima sa samim sobom.

I na kraju, sa ponosom i razlogom kažem:

“Amor vincit omnia”