Danas definitivno nije moj dan. A nisam ni obratila paznju na to da je 13.juni i to petak. Vec je proslo dobrih sest meseci ove godine, 2008.,a ja tek sada shvatam koliko sam naivna i dobra bila prema drugima.

Jedna potpuno nebitna sitnica je danas bila kap koja je prelila casu punu besa i tuge u meni. Punu razocarenja u ljude i izgubljenog poverenja. Punu gorcine koja se akumulirala vec 7 godina u meni. Ili manje,ali sigurno dugo. Dugo.

Zamolila sam drugaricu da ode do skole i uzme nesto za mene,jer joj treba 5 minuta do tamo. Nije otisla. Ta stvar nije ni bila tako bitna. Jeste da mi je krivo sto je nastavnica cekala da dodjem,ali nije toliko vazno to. Meni treba dosta vremena do skole,pogotovo je nezgodno ako moram ici ujutro. Ali ta drugarica je rekla da ce otici. I nije. Nije stvar da li je otisla i uzela to ili ne,stvar je u tome sto je to rekla,a nije uradila. I to je ono sto mene pogadja.

Uvek kazem da je to "stvar principa". Ne znam jeste li,ili samo trazim opravdanje za svoj ocaj zbog gluposti. Ali mi je sada zaista dosta. I previse!

Covek se uci na svojim greskama. I ja sam naucila jednu bitnu stvar: ako nesto ne uradim sama,niko to nece uraditii za mene. Tako da vise nikoga nikada necu moliti za uslugu,niti mu verovati ako se ponudi da pomogne. Verovatno laze. Jer svi lazu. Ili samo tako izgleda. Mene su izgleda lagali svi moji drugovi.

Rekose mi jednom da su u osnovnoj skoli prijateljstva cista,bez interesa,da se deca druze jer su slicna,da nema velikih lazi,i da nema grize savesti. Ja imam grizu savesti,jer sam ikome od njih ikada verovala. Za mene vise niko on njih ne postoji. Toliko sam dobrih stvari ucinila za njih,pomagala im oko domacih,oko referata,nikada ih ne bih odala,bila sam spremna sve da uradim za njih,jer sam mislila da su mi prijatelji. Ali sam razmislila malo bolje danas,i shvatila da mi niko zaista nije vratio kako treba i kako zasluzujem. A to nije fer. Ja pomazem ljudima jer mislim da tako treba,i ne mogu da shvatim kako neko moze biti toliko ohol i sebican da ne uzvrati tu pomoc,i to u obliku najsitnije usluge koja se sastoji iz niza jednostavnih radnji obuci se-prepesaciti 5 minuta do skole-uzeti papir-vratiti se do kuce za 5 minuta . I to u zamenu za niz usluga koje sam cinila za nju. Za niz domacih radova i crteza iz likovnog,za petice koje sam dobila kada sam radila njen referat,i za to sto sam je smatrala drugaricom.

Mozda je problem u mojoj sredini. Mozda su ljudi zaista zli. Mozda samo gledaju svoje interese. A ja ne zelim da budem takva. Ali bojim se da cu verovatno ostati sama.

Put do pakla poplocan je dobrim namerama.