Miladin Žarić - Veliki Srbin

30/1/2008

Rasprodaja od 40 do 65 posto

Četvrti slog    

     Držeći kesu sa cipelama gacao sam ka izlazu iz pasaža, nabijenog prodavnicama cipela, u kojima ludaci tumaraju u potrazi za svojim brojem, a prodavci pokušavaju u tome da ih spreče. Zamislio sam se šljapkajući blatom, opijen ritmom svojih koraka i lupkanjem kiše po mojoj jakni... Zamišljao sam kako gazim ravnicu u potrazi za horizontom, koji se izgubio negde iza Podbare, Salajke i Rotkvarije; koga su neki ludaci pokušali da ograde visokim zgradama na Limanu, Novom Naselju i bulevarima, a uvde u centru, ovde su ga jednostavno zaboravili, naviknuti na konture koje mogu da se pregaze, sabijene u PVC ambalažu, zadenutu duboko u blato. Miris pečenog kestenja me je vratio u izgaženi grad. Mora da sam se mnogo zamislio, kad nisam primetio da sam već pola Zmaj Jovine prešao. Ispred mene su tri ulična prodavca, pekla kestenje na svojim improvizovanim tezgama. Setio sam se detinjstva, vremena kad me je matori vodio u "centar" na kestenje. Tadašnje požutele ulične pećke dobošare, iz kojih je kuljao dim i užareni svitci, zamenile su plinske boce i parče lima sa izbušenim rupicama. Prijatne prodavce kestenja, koji su nasmejani i rumeni trljali ruke i vrteli žarano kestenje, zamenili su ludaci sa naoštrenim pogledima i iskeženim zubima. Bele kecelje prodavaca su mutirale u maskirne, a nekadašnje stalne mušterije su postale potencijalne žrtve.
"Pošto je kestenje?" upitah, opijen mirisom butana.
"Vidiš da piše na jebenom kartonu cena", reče maskirani ludak.
    Zbunjen reakcijom, mahinalno podigoh ruke, očekujući udarac butan-bocom ili nekom još gorom ludačkom napravom. Spustih pogled ka parčetu kartona i ugledah natpis "80 DIN", kako mučno tinja u plamenu. Ludak je delovao nezainteresovano, pa sam produžio do sledećeg kestenjara. Izgledao je isto kao i onaj nadrkani, samo što je ovaj na svojoj uniformi imao neke vojne oznake. Jednom rukom je žaračem prevrtao kestenje, a drugom je češao kesu. Zaključio sam, onako usput, da mu se kesa sigurno uparila od pećke na plin. Treći prodavac kestenja je imao osmeh na licu i tranzistor oko vrata. Nije bio u maskirnoj uniformi nego u kožnoj jakni, sa izvezenim slovom "Ђ" na reveru. Ludak sa oznakom "Ђ" mi je delovao kao najmekši ludak trojice ludih kestenjara, pa sam odlučio kod njega da pazarim. Munuo sam mu 80 dinara u ruku, a on je u tišini napunio papirnu kesu kestenjem, pevajući ludački refren iz tranzistora i tutnuo mi kestenje klimajući glavom. Rešio sam da odem u neki pab na pivo i kestenje. Setio sam se jednog mesta na drugom kraju ulice. Lagano se zaputio tamo, praćen ludačkim refrenom, o nekom tipu koji je zatekao ženu sa komšijom u svom krevetu, po povratku kući iz treće smene. Tip je radio u livnici.

    Spustio sam se niz nekoliko stepenika u pab. Stepenište je bilo pomalo blatnjavo, ali je pod bio čist. Čitavog dana nisam video nešto slično, pa sam zastao zbunjen gledajući svoje prljave cipele. Šanker je mahnuo rukom da nastavim, te sam se zaputio ka šanku. Okačio sam kesu sa cipelama na mesto u pabu gde se vešaju stvari i seo za barsku stolicu. Osim njega i mene, nikoga nije bilo unutra. Izvadio sam cigaretu, pripalio je i stavio pribor za pušenje ispred sebe. Šanker uzeo najveću kriglu, nasuo svetlo točeno i gurnuo do mene. Iznenađen, pomislio sam da je on neki ludak koji zna da čita misli. Podigao je svoju kriglu, rekao "živeli", te mi nazdravismo u ime ludaka. Iz velikog masnog zvučnika je izašao stari Floyd i krenuo da drombulja na akustičnoj gitari, pesmu o letećim svinjama. Šanker i ja smo ga slušali, praveći se da nismo videli kako izleće iz zvučnika. Povukao sam jako iz krigle, uzeo dim jeftine pljuge i odlutao u mislima, praćen gitarom i nekom čudnom senkom, u isto vreme poželjnom i neprijatnom do granice izdržljivosti; senkom za koju se mozak lepi, a glava ne želi da se okrene u njenom pravcu. Prašnjavi, stari ravničarski put me je vodio ka horizontu, kroz atare umazane žitom, mrtvajama i pripnutim životinjama. Naduvani oblaci su menjali svoje oblike, pričajući mi priču o nikad zgaženim horizontima, sa četkicama i kistovima, iz kojih su izlazile boje koje nikada nisam video, da vode ljubav u dimenziji koja je orgazmom usisala nebo i zemlju. Oblaci su menjali oblike i pripovedali. Pričali su priču o Suncu, koje je ukazavši se, oslikalo svetlo i senku. Pričali su mi o senci dok sam išao ka horizontu prašnjavim putem, kraj koga je neko razapeo dudove željne zagrljaja. Dudove bez senke, koji su mi mahali vetrom da se okrenem i pogledam u suprotnom pravcu. Ja bih samo ubrzao napred. Negde na pola puta do horizonta, primetio sam da je neko naslikao salaš, docrtao mu nekoliko stabala oraha i đeram. Kada sam se približio salašu, zastao sam i dugo razmišljao o toj slici, na kojoj su se iznenada otvorila vrata.
   
    Učinilo mi se kao da sam čuo ulazna vrata paba. Cigareta u pepeljari je dogorela do filtera, a njegov oštar miris mi je šaptao kako se previše često gubim u mislima. Šanker je glancao krigle i klimao glavom novom gostu, koji je uzimao barsku stolicu pored mene i sedao u trenutku kad sam palio sledeću cigaretu. Spustio sam upaljač na kutiju cigareta i oprezno pogledao desno, očekivajući nekog novog, naoštrenog ludaka u tom previše ludom danu za jedan januar. Imala je crn kaput i pušila je isto đubre od pljuge koje sam i ja pušio. Nije delovala naoštreno, pa sam odbacio mogućnost da je bila ludak. Njeno lice je imalo naku neopisivu dubinu, koju nisam mogao da definišem njegovim crtama, već sam imao utisak da je dubina dolazila iznutra. Valjao sam vrhom cigarete pepeo u pepeljari, pitajući se odakle mi je poznat mladež ispod njenog oka. Konobar je nasuo u kriglu veliko crno i gurnuo ga prema njoj. Pogledao sam ga sumnjičavim pogledom, a on mi je namignuo i klimnuo glavom. Devojka je otpila poveći gutljaj, izvadila iz svog kaputa neki notes i crnu olovku. Stari Floyd se vratio u zvučnik, iz kojeg je neko pevao pesmu o uspavanim gradovima.
"Matori, je l' može u istu kriglu? Dokurčilo mi da ih više perem", rekao je šanker uzimajući moju praznu kriglu.
    Klimnuo sam glavom, rekavši mu da napuni i svoju. Gledajući pivo kako se odbija od dna krigle, oslobađajući hiljade sićušnih molekula koji su slikali penu, setio sam se reke, jednog starog drvenog čamca i neke davne jeseni, koja je me je mazila svojom dugom kosom i tiho opisivala obalu Tise. Nisam mogao da se setim, koliko sam tada imao godina, ali sam se setio starog panja na kojem je čučao vodomar, pijanog vesla u mojoj ruci i njene kose u mom krilu. Taj mali ribarski čamac je plovio rekom, koja se pomešala sa plavim nebom, kao da je neko prosuo mastilo po papiru i usisao nebo i vodu u čamac, iza kojeg su mehurići rečne struje ostavili sloj pene, da neko vreme lebdi po nebu. Bili smo zajedno sami na nebu. U jednom trenutku, ona je podigla glavu iz mog krila i pokazala gore ka oblacima, koji  su obukli crne uniforme i naoštrili se protiv plave boje. Shvatio sam da smo previše daleko otišli i borio sam se protiv rečne struje, da se približim makar obali. Bili smo uplašeni ali slobodni. Veslali smo ka obali zajedno, ploveći po našem plavom mastilu, uzbuđeni i penom praćeni. Čekali smo gromove uzbuđeni i uplašeni. Želeli smo da nas nešto udari.
   
    Tresak ulaznih vrata me je spustio za šank. Ugledao sam upaljeni filter moje cigarete i osetio isti onaj oštar miris. Pogledao sam konobara koji je klimao glavom nekome iza mene, da slobodno uđe kaljav . Teški koraci su se približavali šanku. Šanker je dopunio moju kriglu. Devojka je pisala zamišljeno u svoj notes. Tip koji je pre par sati, ušao u kafanu u kojoj sam cirkao pivi, eksirao lozu i platio sve račune, doteturao se do šanka i rekao "Losssa". Nasmejao sam se pokvareno šankeru, zato što nije stigao da ga iznenadi svojom prediktabilnošću. Šanker je nalio poveću dozu loze, ludaku koji ima običaj da plaća tuđe račune po kafanama i rolnuo mu čašu preko šanka. Posmatrao sam čašu kako klizi šankom, ne bi li perifernim vidom bolje video misterioznog pisca do mene, koji je dugim prstima pisao u svoj notes, prstima koji su mi toliko bili poznati, da sam imao osećaj da je neko u mojoj glavi ugasio svetlo. Upalio sam cigaretu i pratio svaki frejm čaše loze, koja je šankom otklizila pored mene, do njenih dugih prstiju koji su pisali priču o njoj. Priču koje se ne sećam, ali mi je toliko poznata... Jedan crni kaput, natopljen januarskom kišom i pokriven crnom, dugom kosom. Jedna tačka ispod oka -  priča mi da se zove mladež i da se možda znamo od ranije. Tanka, obrva što se pravi da je talas, koji čuva smeđe oko i druži se sa nosom -  toboganom na na kome se usne spuštaju. Bez šminke. Frejm u kome se rotira čaša ispunjena lozom, koju pijani ludak uzima u ruku, u trenutku dok njena suza udara o šank, muteći mi iskrivljenu sliku. Neko je pocepao vreme na delove i usporene ih servirao nama gladnima. Pijani ludak je izvrnuo lozu i lupio čašom,  istog momenta kad je njena druga suza ošinula o šank. Pab se zarotirao dok je pisala zadnji stih. Pijani ludak je platio sve što smo popili i teškim koracima se popeo do izlaza. Moja ruka je krenula ka džepu i izvadila maramicu.
"Ne treba da plačeš. Suze su ti previše bistre, za ovaj prljavi, januarski dan." rekoh, mašući tom maramicom.
    Pogledala me je iznenađeno, onim pogledom kojim sam gledao ludake tog dana po Novom Sadu. Gledala me je uplakana neko vreme, a zatim krenula u smeh. Njene suze su se mešale sa njenim smehom, a ja sam držao krvavu maramicu u ruci i divio se tom neverovatnom biću. Šanker je ispustio kriglu koju je glancao, gledajući to uplakano i nasmejano biće, koje nas je dizalo iznad šanka, za kojim je sedela ona. Sama. Uzela je moju maramicu umazanu krvlju i stavila je u džep.
"Vidiš da  je sada već bolje. Ti si uspeo da me nasmeješ." rekla je ustajući.
    Pre nego što je izašla, iscepila je list iz svog notesa, na kojem je bilo nešto napisano lepim ženskim krasnopisom, presavila ga dva puta i stavila ispred mene, gledajući me svojim očima napunjenim suzama, koje su na njenom licu razredile boje smeha i naslikale najlepše biće koje sam ikada video. Nemo sam stajao i gledao tu nestvarnu lepotu dok je izlazila napolje iz paba, ostavljajući šankera i mene skamenjene i zbunjene.
"Brate, da ti dolijem?" rekao je paralisani šanker.
"Dospi i sebi..." rekao sam zbunjeno.
    Uzeo sam smotuljak sa šanka i razmotao ga.

Izgubila sam plamen
Slomljene šibice
Iskrzane kresivom
Ostruganog zubima
Upaljenih od žudnje
Okovane ledom
Grejnim telom bolnih
Vernika plamena

Izgubila sam plamen
Kreatora senke
Zgažene štiklom
Hitrom pobeguljom
Špikovanu tabanom
Zimogrožljive kučke
Spakovane u mrak
Ulične rasvete

    "Kakva luda riba..."  promrsih onako zbunjen, uzimajući punu kriglu od šankera, bacajući mu zaboravljenu papirnu kesu punu pečenih kestenja u ruke.

"Taj rad gari... To je taj rad..." Rekao je zamišljen, ljušteći kestenje.

23:22, 30/1/2008 Poslao Ansia

Ovo je mnogo dobro

00:02, 31/1/2008 Poslao Lazy

Ansia, hvala ti. Ja sam jedaqn od onih ludaka kojima je stalo. Mislim da ce peti slog bas o tome da prica

02:32, 31/1/2008 Poslao Ansia

Cekamo : )

12:38, 31/1/2008 Poslao ShArGaRePiCa

O, ShKlJoTzKo... Pomewi me, pwijatelje...

13:03, 31/1/2008 Poslao Lazy

Zertz, evo uzmi malo kestenja :)

14:37, 31/1/2008 Poslao nemiri

svi smo mi pomalo ludi

17:48, 31/1/2008 Poslao Lazy

Postoje samo ludaci, ostali su ili biljke ili životinje.

16:13, 1/2/2008 Poslao Anoniman

kako si u pravu. opasno.