Prezentujući delove romančića na Netu dobijam određene savete od čitalaca. Jedan od njih koji koristi nick-name Dečko savetuje mi da uspostavim saradnju sa nekim lokalnim filozofom ili književnikom-specijalistom i putem face-to-face debate pokušam da razrešim nedoumice koje imam, i koje se javljaju tokom pisanja romančića. Njemu se čini da za moje povezivanje Kjerkegora i Rob-Grijea nema previše argumenata. Da je to isuviše proizvoljno sa moje strane. Tako on misli.
Ja mislim upravo suprotno! Nisam nešto raspoložen ni za "face to face" druženja po beogradskim kafićima i sličnim mestima.
Ništa pogubnije od kafanske atmosfere za istinski stvaralački čin.

Delove beležaka povremeno postavim na Net, tako da se sve odigrava pred očima javnosti. Nema preterano zainteresovanih da prate moju avanturu. I ne shvatraju je, na pravi način. A, opet, ja time kao da ispunjavam svoju misiju. Ne želim da odvojim čitanje "Reprize", pisanje o njoj i prezentaciju toga na Netu. Držim se tih postulata. Ispunjavam svoj deo pogodbe. Pogodbe sa samim sobom. Nema druge strane u tom dogovoru. Ili: obe strane su identične, podudarne. Istovetne.

Alen, pesnik iz Travnika se ne javlja. Iščezao je! To je i ranije činio: nedeljama, mesecima se ne javlja... Na Internetu ne ostavlja za sobom tragove. Možda ga i ne posećuje?! Ja to ne mogu da znam! Kako bih znao?
Prihvatam njegovu odluku da ne bude prisutan na Netu neko vreme. Ne može se život svesti na Internet?! Ili: glupo je svoj život svesti, potčiniti ga, Internetu! Zato, povremeno, treba praviti pauze i ignorisati postojanje, stvarnost, Interneta.
Isto važi i za Grijeovu "Reprizu": i nju treba ignorisati, zanemariti njeno postojanje, statičnost na polici sa knjigama.
Nedelja je, prepodne. Upravo sam pročitao dnevne novine. Na krevetu, pored mene počivaju književni časopis i "Repriza", a na kolenima je sveska u koju zapisujem beleške. I mene ima u svemu tome, nije da me nema. Dakle, moja prisutnost: ne mogu je sakriti, ne priznati. Još uvek verujem da je repriza "Reprize" moguća, da ima smisla. Poći, slediti put kojim je Rob-Grije već koračao...

Jutro u hotelu "Saveznici", soba broj tri. Hotel je u neposrednoj blizini aerodroma Tempelhof.
Anri Roben sedi na ivici kreveta. Pomalo je nesvestan cele situacije.
Sledeće što će ugledati biće Marija sa poslužavnikom i jedan od braće Maler koji mu se obraća:
- Vaš doručak, gospodine Val!
Anri Roben je i dalje smušen: nije mu jasno kada se vratio u hotel?!
Od trenutka kada je razgovarao sa Žiži, pa do trenutka kada ga je probudilo brundanje američkog četvoromotoca, ničega se ne seća.
Upitao je Žiži:
- Da li govoriš nemački?
Ona je odgovrila:
- Da! I nemački, i engleski...
Tu njegovo sećanje prestaje. I sada doručak na stolu koji je servirala Marija.
Anri Roben pita konobaricu otkuda nadimak Val kojim ga oslovljavaju ona i gospodin Maler.
- Jedan prijateljski deminutiv Vašeg imena, gospodine Valter!
Potpuna paranoja?! Zašto njih dvoje misle da je on Valter kada je on Anri Roben?! Naravno da AR od toga neće praviti scenu već će mirno ćutati, primirite se...

U nepoznatoj sobi se ne budi Boris Valon već Anri Roben. Pisac je odlučio da se ponovo vrati junaku sa početka romana - Anri Robenu, inženjeru iz Bresta. Tu je i četrnaestogodišnja kćerka Žoel Kast - Žiži.

Pravo ime devojčice jeste Ženevjev. Rođena je 12. marta 1935. godine u Berlinu. Nadimke koje koristi jesu Žinet i Žiži. Nosi majčino prezime: Kast. Otac: nepoznat.

Četrnaestogodišnja Žiži je zabavljačica u kabareu Die Sphinx u Šenebergu. Napustila je školu, i voli da laže.

Prisustvujemo nekom čudnom saslušanju: preliminarnom saslušanju. Da li se ono zaista i dešava ili je plod piščeve mašte, ne znam?! Radije bih da se ne događa. Ne želim da se događa, i ne želim da ga opisujem, prepričavam. Zanemariću ga.

Anri Roben i Žiži razgovaraju o lokalu u kojem ona radi, o "Sfingi".

Roben je pita da li je Sfinga zloglasno mesto ili...

- Sva meste u Berlinu su zloglasna, pa tako i "Sfinga" - ravnodušnim glasom odgovara Žiži.

- Ko su klijenti?

- Ratni zločinci, špijuni, makroi...

Saznali smo nešto o Sfingi. Ili o klijentima koji je posećuju.

Ovo što radim: seciranje (Rob-Grijeove) "Reprize" jeste nešto najmučnije što sam u životu, ili bar u književnosti, radio.
U uobičajenim okolnostima, roman bih prestao da čitam ako mi se ne sviđa ili bih ga čitao površnije. Tim pre što on i nije jednostavan za čitaoca. Ne trudi se da čitaocu pruži zadovoljstvo čitanja već ga stalno drži u nekoj igri (eto, otkud A. Mančić reč "igra"): intelektualnoj igri.

"Repriza" A. ROB-GRIJEA počinje rečju "Ovde", (koliko romana, književnih dela na ovom svetu počinje upravo tom rečju?), i rečenicom: "Ovde, dakle, nastavljam i rezimiram."
Vrlo lukavo upotrebljena čak tri zareza! (Ah, što volim, prosto obožavam zareze!) Naravno, ostaje tajna šta to pisac nastavlja?!
Sledeća rečenica je konkretnija i sadržajnija, mada je upotrebljena reč "beskonačno".
Ta, sledeća rečenica je dosta duga - tako atipična u portedjenju sa prvom koja je kratka. U istoj rečenici se pored pojma "beskonačno" koristi i pojam "dvojnik". Zamislite, u istoj rečenici upotrebiti ta dva pojma! nedostaje još samo pojam "lavirint" da bi spisak bio kompletan! Pa, čak izmedju reči "dvojnik" i "istovetnik" (koju prvi put čujem) staviti znak jednakosti!
To može samo predstavnik Novog romana, i niko drugi!
Što bi se reklo - jedna eliptična rečenica. I svako pametan će je pročitati više puta.
Ta, druga rečenica u romanu će se ponoviti i na 23. stranici romana (od reči do reči!)
Da li ste čuli, videli, da je to neki pisac ranije uradio: da jedan segment svog dela ponovi kasnije u svom delu?
Možda nam ova činjenica govori zašto se roman zove "Repriza"?
To bi se moglo nazvati hrabrošću...

Kada pogleda kroz prozor Nepoznati uvek vidi isto: obrise grada u kome ne želi da živi, koji želi da napusti.  Naravno, to nije lako izvesti. Kao u onoj pesmi: “Tačno znam zašto volim Amsterdam...” i Nepoznati može reći: “Tačno, dobro, znam u kom gradu želim da živim...” Naravno u K-u.
To je grad u kome želi da se budi, odlazi do prodavnice po hleb, mleko i dnevne novine, u kome želi uveče da leže...