Preko puta mog ulaza su tri kontejnera za smeće, što nije neki lep prizor, ali navikla sam. Svakodnevno viđam razne likove do pola zagnjurene unutra, što vazda odatle iščeprkavaju sekundarne i tercijalne sirovine koje bi mogle da im život učine boljim. Tuđi otpaci će uvek nekoga obradovati, osim ako nisu ljuske od krompira i korišćeni ženski ulošci.
Pored kontejnera su ostavljena kolica. Gledam i ne verujem. Prava pravcata invalidska kolica. Svašta sam zaticala pored kontejnera, ali ovo nikad. Zastajem ispred svog ulaza i buljim u njih od preko puta ulice. Lepo sklopljena, umotana u najlon kesu, ko nova, blistaju srebrnim sjajem, neoštećena, dva velika točka, dva mala, platno za naslon i sedalo između njih. Deluju ispravno. Ne smem da im priđem u strahu da bi me neko od poznatih mogao videti i zagledam ih sa distance. Stojim ukopano, a onda se okrećem i ulazim u zgradu, dok mi glavom nekontrolisano prolazi mnoštvo nebuloznih pitanja i odgovora.
Kome bi mogla poslužiti? Ne znam nijednog invalida. Zašto ne znam nijednog invalida? Pa i da ih znam, svako već ima svoja vlastita kolica. Koliko koštaju invalidska kolica? Zašto ih je neko bacio? Zato jer je onaj koji ih je koristio umro? Ma možda nije umro nego ih je samo privremeno koristio jer je polomio nogu. Ne, ne kupuju se kolica zbog slomljene noge. Otpada. Zašto se ne usuđujem da ih uzmem, spustim ih do podruma i onda razmotrim šta bih sa njima mogla uraditi? Ma nee, nosim kese sa hranom, ne bih mogla sve odjedanput da ponesem. Da, ali kese sa hranom mogu da ostavim u dvorištu i odmah potom da se vratim po kolica. Zašto da se vratim po invalidska kolica? Ja nisam normalna. Zašto o tome razmišljam? Zašto o tome razmišljam sa tolikom nelagodom? Koj mi je? Kolica pa kolica... šta me se tiče...
Ali moj deda ima 89 godina i vrlo je onemoćao, jedva mrda od starosti i bolesti. Zašto njemu ne bih dala ova invalidska kolica i vodila ga u duge šetnje Kalemegdanom? Dok šacujemo mlade trebe golih stomaka i ližemo sladoled, vozim ga u slalomima po asfaltnim stazama kao u Indianapolisu i oboje uživamo, a on naročito. On to sada ne bi sebi mogao priuštiti sopstvenim nogama, bez kolica. Da mu učinim poslednje godine uzbudljivijim i lepšim? Ali ako mu odnesem kolica, deda isto tako može da se naljuti na mene, da me otera u pm i da me ubeđuje kako on još uvek može da trči štafetu s preponama, kada bi hteo, ali neće... a ako se pak ne naljuti, nego se obraduje, posle jedne naše šetnje misliće da treba svaki dan tako da šetamo, gnjaviće me iznova i iznova da ga vozam po Kališu, da gleda mladost i udiše život... a ja za to nemam vremena. Ma niko za to više nema vremena. Izvini deda, pomislim.
A šta ako se deda šlogira i zatrebaju mu kolica? Mama će morati da mu kupi nova. A zašto bi mu kupovala nova, ako mu ja odnesem ova? Ali zašto ih onda ne uzmem i stavim u podrum? Ali deda se nije šlogirao, a možda ni neće. A šta ako se ja šlogiram i ostanem nepokretna i budem morala da se krećem kolicima? Jezik pregrizla. Stvarno sam daleko otišla.
A šta ako se šlogira neko iz familije? Keva? Jao neee, opet. A ćale? Pre će on, ima hipertenziju, odavno je na pilulama. Jao jadan ćale, nisam normalna.
Ko se vozio ovim kolicima? Žena? Muškarac? Dete? Trajni ili privremeni invalid? Kakav mu je bio život? Loš? Turoban? Usran? A možda i nije. Možda je bio lepši od mog, bogatiji i interesantniji od života svih ljudi koje poznajem. Da li je pišao u gaće i da li su kolica natopljena njegovom mokraćom? Jes' pa onda sad ja da vozim dedu okolo u njima... Ali koja su to razmišljanja primitivnog mozga? Kolica se uvek mogu oprati, dezinfikovati ili popraviti... ma vidi mene, kakva bre dezinfekcija? Zamišljam kako ih cimam tri sprata do stana u strahu da ne naletim na nekog, a onda zaprepašćenoj deci objašnjavam kako nikad nije na odmet imati invalidska kolica u kući. Da se nađu, zlu ne trebalo... i već zamišljam kako me deca gledaju kao da sam flipnula, jer u našem malom stanu nema mesta ni za dovoljan broj stolica, a kamoli za kolica. Zašto pogled na invalidska kolica izaziva nelagodu? Zato što nas podsećaju na nesreću, bolest, patnju. Čak i kad su sama, bez bolesnika, odbačeni predmet pored kontejnera za smeće. Kao da bi na njima moglo pisati – ko me uzme, usrećiće se.
A da ih utopim negde? Kome? Preko oglasa? Cena – sitnica. Mogu li dobiti bar tridesetak vrića za polovna kolica i onda odmah te pare potrošiti na frizera? Ali ja imam lovu za frizera, pa zašto da se bakćem? Možda na kozmetičara? Solarijum? Fuck! Nisam normalna!
A da pozovem prijatelje i poklonim im kolica? Nego, kome bi zatrebala? Kao, ej Dućo šta radiš srce, je l' ti trebaju invalidska kolica? Glancerica! Ili, ej Dućo, kako je tvoj tata? Šta, imao je infarkt? E jebi ga, šteta što nije imao moždani udar! Da je nepokretan ili polupokretan, mogla bih da vas častim jednim divnim invalidskim kolicima. Otkud mi? Ma ne pitaj, dobila sam na nagradnoj igri... ili, ma umrla bakica od preko puta, pa ko velim, da se ne baci.. pozdravi ćaleta! Ne ide.
A da ih sakrijem u podrum i nikom ne pričam, dok ne iskrsne povoljna prilika? Koja povoljna prilika? Moj budući moždani udar od preteranog besmislenog stresiranja? Vidim sebe kako ležim oduzeta u «Svetom Savi» i doktori mi saopštavaju kako su oštećenja na mozgu prevelika i da nikad više neću moći da hodam. Ali onda odvažno izvlačim keca iz rukava i drhtavim mumlajućim vokalom neartikulisano krkljam radosno «Bingo! Ja već imam kolica!» Baš sam ih zajebala! Uštedela sam stotinak evra dodatnog troška. Lucky me!
Ulazim u kuću i ostavljam kese iz prodavnice. Sad su mi slobodne ruke. Sad mogu da se vratim po kolica. Zašto da se vratim? Ne želim ta kolica! Ali ta kolica, glavni su junak moje dnevne drame i zaslužuju da budu ovekovečena, makar samo jednom fotkom mog digitalnog, zastarelog ixus-a. Moram bar to da uradim. Zbog sebe. Zbog njih. Ne viđa se često taj prizor na ulici. Uredno sklopljena invalidska kolica u najlon kesi, pored kontejnera. Moram da imam tu sliku! To je ono što niko nikada nije uslikao u mojoj ulici, a verovatno ni u celom gradu. Uzimam fotoaparat i trčim ko luda niz stepenice, pa kroz dvorište, do ulice.
Nema više kolica!! Neko ih je već odneo! Stojim s fotoaparatom u ruci, na ulici, pored kontejnera, ko popišana. Nema mojih kolica!! Kad pre? Gledam niz ulicu. Nigde nikog. Samo su parkirani automobili tu, ali oni nisu ništa videli. Ko li se to usrećio s mojim kolicima? Ostadoh bez fotke. Šteta. Ali iznenada me preplavljuje neobjašnjiva radost. Nemam više problem, niti bilo kakvu nedoumicu, samo veeeliko olakšanje i radost što je problem bio tako ogroman... a odjednom ga već nema.
Rešen sam od sebe.
Ko rukom odnet.
Vraćam se kući, spremam se poletno i odlazim kod keve na Medak. Obećala joj, pa ajde. Ima super frizerku u komšiluku. Izlazim iz 29-ke na pretposlednjoj stanici, još uvek pod utiskom kolica. Kad tamooo.....
Ljudi stvarno nisu normalni šta sve ne ostavljaju po kontejnerima i oko njih. Ubeđena sam da to možeš da vidiš samo u našem gradu. Vadim ixusa i.....
U poslednjem trenutku trke za ulazak u parlament uključena je još jedna partija, potvrđeno je u Republičkoj izbornoj komisiji. Izazvavši potpunu pometnju u protivkandidatskim izbornim štabovima, do sada široj javnosti nepoznata partija prednjači u trci za poslanička mesta, pokazuju najnovije analize agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Ambiciozna partija i njena liderka Kosmogina nametnule su se biračima jakim programom, originalnim rešenjima i naprednim idejama. Jasan koncept zaštite i odbrane prava naroda, etničkih manjina i manjinskih zajednica, hrabrost i inovativnost, precizno definisani programski ciljevi, strategija razvoja, okrenutost i ekspanzija ka svetu, osnovni su parametri ove nove avangardno-liberalne reformističke struje.
PARTIJA NARODNIH PIČAKA
(u daljem tekstu PNP)
Slogani i parole od kojih su se orili ceo Topčider i Košutnjak, bili su:
PIČKA JE SVET!
PIČKOM U EVROPU!
PODRŽI PIČKU!
PIČKA BEZ GRANICA
– ŠILJI DALJE!
NA TVOJOJ STRANI - PIČKA!
Manifest PNP-a je knjiga «Gotovo je sa stidom – jedna politička životna priča» Anje Mulenbelt (The Shame Is Over, A Political Life Story by Anja Meulenbelt) izdanje Feministička 94, Beograd 2000. god.
Narodna Pička u parlamentu je jedini spas ovog naroda. To je politika nenasilja, bliskosti, truda, maksimalnog radnog učinka i zadovoljstva u privatnom, porodičnom, društvenom i državnom sektoru. PNP u parlamentu garantuje blagostanje i preporod na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i duhovnom planu. Ne zaboravimo istorijske tekovine naroda, setimo se odakle smo potekli i gde su nam koreni. Ne zaboravimo istorijske greške i krenimo putem svetlosti i ljubavi, putem kojim se ređe ide, a kojim nikada nismo ni pokušali. PNP garantuje svom biračkom i boračkom telu doživotne beneficije, kao što su pravo na slobodu, pravo na rad, na izbor, na različitost, na versku i rasnu pripadnost, na multietničku, multikulturalnu i multiseksualnu zajednicu. Statutom programa su ukinuti pravo na mržnju, vređanje, primenu sile, lažne optužbe i zabranjena je praksa ružnih reči i vulgarizama, kao i bahato ponašanje. To je politika trajne miroljubive koegzistencije, rezistencije i sve bolje egzistencije na globalnom planu. PNP insistira na humanosti i zaštiti životne sredine, a vera u ljubav, seks i obrazovanje, kao osnovne životne vrednosti i potrebe, su u prvom planu. Kultura, umetnost i nove tehnologije, takođe.
Biračko telo PNPa su svi ljudi dobre volje bez obzira na pol, uzrast, obrazovanje, versku i nacionalnu pripadnost, kojima je stalo do bolje budućnosti kroz promene i reforme. Prepustimo Pičkama u parlamentu da kažu šta misle, da iznesu svoj program, uđu u skupštinu i skupštinke odbore. Smisao života je sadržajniji uz Pičku. Pička govori univerzalnim jezikom i ceo svet je razume.
http://images.artnet.com/artwork_images_140199_189366_marina-abramovic.jpg
http://images.artnet.com/artwork_images_139663_385252_marina-abramovic.jpgPIČKOM U BOLJU BUDUĆNOST!
ŠILJI DALJE!
Zahvaljujem Rass-u za fotografije s PNP mitinga i izvinjavam se što mu se nisam odmah zahvalila.
Izronila je odnekud polako se probijajući kroz gužvu na dens podijumu, fiksirala me užagrelim pogledom na ivici ludila, a onda mi je jednostavno prišla onako znojava i pijana, s praznom pivskom flašom u ruci, osmehujući mi se zavodnički, uhvatila me oko struka i krljnula mi jezičinu sve do krajnika.
Bilo je tri ujutru i taman sam mislila da krenem kući s te sjajne pederske žurke gde sam bar 3000 kalorija otopila uz divlje disko remikse, gde su momci skockani ko kolači u vitrini, mirišljavi, mišićavi, iščupanih obrva, kvalitetnih makeupova, a lezbe sve neprivlačne, zdepaste bučice u farmerkama, polućelave, tetovirane, s maljama pod pazuhom, smrde na pivčugu, a pirsingovane ko bodljikava žica. Žasu!
Mala nije za bacanje, pomislim, pa joj to i kažem, a ona opet Krk! Jezik! Zavrtelo mi se od trenja njenih besramnih sisurina po mojim rebrima, pokretne burgijave jezičine u ždrelu, njenog svežeg orbit daha i krofnastih oblina. Oniža jeste al jaka, čvrsta i glatka, a i drska, ko poručena, a ruku na srce ni ja nisam bila baš trezna.
Možda je sve ipak bila samo opsena. Kad sam se iskobeljala iz njenog stiska da bih došla do daha, rekla je «Ja sam Liza!», a ja ću na to: «Vidim, al nemoj da me smaraš ako ništa ne nameravaš, ide mi se odavde, pa makar i s tobom. Ako ispunjavaš dva uslova, no sumnjam...» dodadoh cinično, mrtva ozbiljna i stroga.
Prenu se ona, pa upita Koja? a ja ko iz topa: «prazna gajba i kola, pod jedan i pod dva da budeš gola, ništa više!» Vidim ona zatečena, malo raskrečena i podbočena, gleda me, merka i odmahuje glavom u neverici. Ona zacokta c.c.c. pa tutnu ruku u prednji džep farmerica, izvadi svežanj ključeva, zazvecka mi ispred nosa njima kao lancima i reče: «Krenimo onda!»
Jedva je ubola ključ u bravu, još teže rikverc, okrznusmo betonsku žardinjeru, ja se već pokajala, vidim, pijano čeljade, da vrag ne nadvlada, ali kud sad da vrdam iz auta, a i usput mi. Nekako se isparkirasmo, nema nigde pubova, nigde žive duše, vozi ko luda, vadi malu flašicu iz džepa, stavlja pod nozdrvu i pita «Oćeš malo?», ja omirišem i zgrozim se, kao da ne znam kako popers zaudara i udara, vratim joj s gađenjem na licu, prekorivši je konačno, samo sa jednom mišlju «koj kurac mi je ovo trebalo? bolje da begam na vreme, sutra se ionako ničeg neće sećati, a možda baš i zato...» Uzbrdo je krenula pod ručnom dva puta, jednom se nabila na ivičnjak, spržila klapne, al dođosmo nekako do Neimara očas posla, taman kad sam džoint bacila kroz prozor koji mi je dodala, ta glupa mala drogirana krava. I još me sve vreme putem ubeđivala kako je prošle nedelje položila vozački, a ja nisam htela da verujem u to. Onda mi je rekla da se taj značajan događaj desio baš na njen osamnaesti rođendan, a ja sam izašla iz auta i pomislila da zapalim, ali ipak to nisam učinila. Delovala je starije.
«Izvini, ali ja moram prvo nešto da obavim!» reče mi otključavajući vrata stana, kad zalaja ogromna crna džukela i baci se na nas u predsoblju, nju liže, mene bije repom, frka me spopala, al nemam kud, pitam «Šta?»
- Da izvedem Paka, da se ne popiški na tepih, nisam od juče dolazila, moram... jadničak! Hoćeš sa mnom? – pita.
I šetale smo njenog kera Neimarom, ko dve gluve kučke, Liza i ja u osvitu dana.
Ponovila je da nije lezbejka jedno dvesta puta, a ja je tešila «ok, ni ja isto! keve mi!» al nije vredelo. Nismo se uopšte dodirivale, malo je posrtala jer je bila pijana, a Pako je veselo trčkao između nas, ali je samo mene gazio po lakovanim baletankama i mlatarao repinom po mojim kolenima, ko namerno. Ne znam zašto bar tada nisam zamakla iza ugla? A mogla sam.
Kad se vratismo u gajbu posle pola sata, imala sam puno naručje belih jorgovana iskidanih u obližnjem dvorištu, cela kuća je zamirisala, a ona reče «ja ću da se tušnem, hoćeš sa mnom, ili me sačekaj desetak minuta?»
U njenoj sobi je vladao haos. Bacala je prnje sa sebe u jedan ćošak na gomilu, skidala se bez ustručavanja, a ja sam stavljala jorgovan u teglu i piljila u nju, dok je ona pričala o Paku i njegovim probavnim problemima, napolju je svitalo, u sobi je mirisalo. Telo joj se belasalo, siske su joj poskakivale kao baloni i bile su toplije od šolje nesskafe koju mi je pružila. Njenim ogromnim bradavicama sam masirala svoja nepca, pa sam je ujela za bedro, šljapkala je po dupetu, i uštinula jako za izbrijanu picu koja je na mene ostavila napaljiv utisak najfinijeg šmirgl papira. Njena beličasta put se mreškala i titrala pred mojim očima i stapala sa obzorjem neba koje je neumitno nadiralo u sobu, kroz prljavu čipkanu zavesu, a cica joj je bila isto tako jedra, kao i njena usta što su bila vlažna.
Pako je s dosadom zevnuo i zacvileo par puta reda radi i lego ispod dvoseda zadovoljno, olakšanih creva. Gledao me ispod svojih psećih obrva ravnodušno na pola oka, a ja sam bila srećna što nije s mržnjom i što mi nije blizu.
Što je više dnevno svetlo ulazilo u prostoriju, njenu sobu, sve više sam osećala nelagodu. Dok sam završavala kafu, ona se tuširala. Tražila sam uzrok zašto se sve neprijatnije osećam. Ne samo što je kafa bila pregorka, nego je i cedevita bila pretanka, a pred očima su mi nejasni obrisi sa zidova sobe postajali sve jasniji i na moj užas sam shvatila da se na mene sa postera keze Britni Spirs, Agilera, Šakira, Džastin Timberlejk i Bil i Tom iz Tokio Hotela. Mene spopade neki užas, bolje rečeno paranoja ali je dostojanstveno sačekah da izađe iz kupatila, a onda sam, nemam pojma zašto rekla: «Sad moram i ja u kupatilo, sačekaj me desetak minuta!» A Liza, sva hepi, rifrešovana, uz mirišljav oblak kupke od kokosa, iako još uvek nesigurna na nogama, priđe cd plejeru i reče mi značajnim tonom: «A sad, samo za tebe!», pusti Avrilicu i izvali se na krevet s najnedužnijim glupkastim osmehom na usnama, a ja izlete iz sobe i utrča u kupatilo da povratim onu kafu i cd-vitu iz sebe. Možda me je i čula.
Grickala sam nokte i pljuckala u lavabo. Nisam se kupala, samo sam malo krpom obrisala što sam uneredila pored wc šolje i molila Boga da se probudim iz košmara. Ali prozor kupatila je bio premali i previsok da bih se kroz njega iskrala, jer je njen stan na drugom spratu. Posle cele večnosti provedene u kupatilu, dok sam gledala svoje krvave oči i pomislila da u ogledalu nazirem obrise mister Hajda, dok sam pušila cigarete jednu za drugom, možda deset ili ne znam koliko, minuta i sati, shvatim da je napolju uveliko svanulo jutro puno sunca i da mi postaje zagušljivo.
Ustala sam sa wc daske na kojoj sam sedela, ispljuskala lice ledenom vodom bar sto puta i krenula u najvećoj tišini napolje, do njene sobe, na prstima. Vrata su bila poluotvorena, a na krevetu je ležalo neko dete blesavo, golo, sa ogromnim sisama koje je spljoštilo šakama, kao da se stidi, usnulo.
Pomislim u sebi, pa nisam bre ja toliko naopaka, držim valjda i ja do sebe, nekih morala i skrupula. Ona Avrilica je i dalje vrtela... a ja posegnem za mojom tašnom, dohvatim se mog canona, nečujno na prstima priđem i okinem, nasumice, bez blica, iznad njenog lica, onako, ne znam zašto, valjda da imam za uspomenu, i tiho tiho unazad, dok me Pako ispratio veselijim pogledom, do glavnih vrata, pa trk niz stepenice, dva sprata, pa na vazduh ko riba na suvom, pa niz ulicu, džada... bre, od prošle nedelje do dana današnjeg ne mogu još da se oporavim.
Od tada više nikud ne izlazim.
Draga Gospodjice Kosmogina,
Moje ime je Slobodan,pola srbin pola francuz,advokat, 33 godine,1m85 visine,75 kg, zelene oci, zene kazu veoma sexy i atraktivan(bio sam foto model 7 godina) ali sam i veoma potcinjena, mazohistichna i iskusna osoba.
Ukoliko ste zainteresovani, trenutno trazim strogu Gospodaricu ili par za dugorocno ropstvo (bazirano cak i na ugovoru)kako bih kompletno pripao svojim buducim vlasnicima ali i da zivim svoju pravu prirodu roba.
Do sada sam sluzio 3 Gospodarice:1 u Engleskoj i dve u Francuskoj.
Mogu da budem koriscen kao kucna pomocnica (ciscenje kuce, masaza-pohadjao sam kurseve tako da sam odlican maser,kuvar,objekat za mucenje, licna i javna kurva, kao i objekat za slikanje i filmove(kao sto rekoh bio sam model 7 godina).
Moja buduca Gospodarica takodje moze da iskoristi cinjenicu da sam medjunarodni advokat i da govorim 4 jezika.Takodje, moja bivsa Gospodarica me je izdavala svojim prijateljicama i parovima u cilju svog finansijskog benefita.Nisam bi-sexualan, ali sam spreman da zadovoljim i muskarce zarad zadovoljstva svoje Gospodarice.
Ukoliko ste zainteresovani, za postenog, dobro izgledajuceg roba koji je spreman da sluzi molim Vas da mi odgovorite.
Unapred hvala na Vasem vremenu
rob Slobodan
Bravo medeni, cestitka na slobodi!!!
Neosporno imas i literalnog dara.
Ako sve ovo nije provocation, pricaj mi jos nesto o sebi.
Kad bi se mogli videti?
Nisam shvatila koliko placas? Moje vreme je dragoceno a usluge skupe.
Bacicu te u okove, lizaces mi cipele, sibacu te do krvi, videces zvezde i pakao, traziti milost i krkljati JOS JOS JOS
gutaces moje bale, uriniracu ti na lice,
u tvoj
Moraces da iznajmis najbolji apartman najskupljeg hotela, ili cu te odvesti kod mog bivseg muza, ali nedotibog da vidis vraga tog... platice nam debelo, a tebi stostruko naplatiti, pusice ti se dupe od njega danima, a ja cu imati jos jedan hit film na crnom trzistu. Ne brini, sredicu te tako da te ni rodjena majka nece prepoznati.
Dodji mi u krilo gushterchicu, da ti pokaze Madam sta je surova zbilja
zabavnija od dnevnika, parlamentarnih izbora i modelinga zajedno.
Hajde jos koju rec napisi srce, tvoj predlog me je zasvrbeo. Rintanje po kuci, kuvanje, masaza i unosno podvodadzisanje, ne mogu nikog ostaviti ravnodusnim. Razmenicemo iskustva najdivnijih igara koje masta moze osmisliti, nad kojima bi se i De Sad postideo,
jer ti to volis, i ti si to trazio!
Ne znam jedino da li je sta ostalo od ustedjevine modela,
i kako napreduje advokatska karijera?
Radujem se unapred
tvoja odana Uciteljica i Gospodarica bez skrupula
Expert for Female Domination, BDSM and Mistresses controlling and punishing
Lady Kosmogina
Taman sam pripremila dva nova posta u duhu prethodnog, JA SAM PEDER i JA SAM KURVA, kada sam zapanjena i pomalo razočarana shvatila da me je Vedrana Rudan preduhitrila pošto je još pre mesec dana objavila knjigu na tu temu u Hrvatskoj, a bila je i kod nas promocija pre neki dan u CZKDu, izdavač VBZ. Malo mi je obezvrednila logiku, pa neću da pričam o nečemu što je već izrečeno, 2 the right point! KAD JE ŽENA KURVA, KAD JE MUŠKARAC PEDER, pa makar i u trećem licu množine, je knjiga koju toplo preporučujem.
No, dok ne pročitam knjigu, bez sopstvene ideje, blokirana, ispričacu na brzaka šta mi se jutros desilo.
Moja majka me jutros rano probudila telefonom u 11 sati, ko da nije normalna.
- Spavaš mila?
- Ko ja? Ma neee mama, taman posla? Perem sudove. A koliko je sati?
- Ee super, sedam na taksi i dolazim na kafu! Može? Donosim burek! Hoćeš s mesom ili sa sirom?
Odmah sam shvatila da tu nisu čista posla i da joj nešto gori pod nogama, jer nikad kod mene ne doleće s drugog kraja grada tako rano i to taksijem. Grize me savest u odnosu na nju, rođendan joj je bio pre dva dana, nisam joj ni poklon kupila, samo joj čestitala telefonom. Zatekla me nespremnu. Dok sam onako sanjiva oprala sudove i dozvala se k sebi, evo nje već na vratima s pola pekare u kesi, vesela, priča ko navijena, doterana ko za pozorište, ko da nije prevalila ni šezdesetu, a kamoli sedamdesetu.
- Mamice moja najdraža i najdivnija! Vodim te posle po radnjama da ti kupim poklon za rođu, oprosti pliz, nisam stigla, znaš! Ma bolje da ti izabereš, da ne omanem nešto...- vajkam se, a znam da će me koštati mnogo više nego da sam to samostalno izvela, al šta ću, dockan je.
A ona se uozbilji odjednom, stiša ton, uzima tašnu, promenila izraz lica, stav, držanje tela, intonaciju, sva se pretvorila u konspiraciju, izvadila neku kutiju iz tašne i drži je u rukama, a sve joj nešto neprijatno, spušta pogled, smeška se bleskasto, vidim nije joj lako.
- Ne, nikako, dobila sam ja super poklone za rođendan srce, nemoj da se time opterećuješ! Znaš da imam divne drugarice Dragicu i Ljubicu, i verujem da su se mnogo potrošile na ovaj poklon, donela sam da ti ga pokažem... nego, malo mi neprijatno...
Vadi iz kutije dildo. Pravi pravcati dildo, bogte! Arteficial dick ili veštački kurac, luksuznog pakovanja i dizajna, xl gabarita, od najboljeg gumificiranog želatinoznog silikona, multispeed opcija, veličanstvene izrade, reljefne obrade, pink boje, poluprozračan! A ja? Zanemela!
Ne što nisam očekivala da bi to ona mogla koristiti, jer stvarno ni u snu ne bih poverovala, nego što mi njime iskopa oči, što ni u snu snova sanovnika ne bih pomislila. Drugim rečima, frapirala me keva usred podneva, jer nikad o tome nismo ni pričale, a kamoli razmenjivale iskustva. Pogladila ga je rukama nekoliko puta, ali mi nije promaklo kako ga je ostavila na sto između naših šoljica za kafu s nekom nelagodom, s nekakvim gađenjem na licu.
Aha! Pomislim, i skontam da hoće možda da ga se reši, da mi ga pokloni, pa sam se već unutar sebe poradovala, ali prerano.
- Meni je on veliki, da prostiš! Ne mogu ženo ni glavić da mu uguram. Nisam sklona samopovređivanju, znaš valjda, pa bi ga zamenila u radnji, al ne smem da kažem onim mojim blesušama šta me muči, da se ne blamiram, a želim da imam isti ili sličan ovom, samo manji, neke prirodnije boje. Ova pink mi smeta. Vidi kako je drečav, neprirodan i ogroman. Vidiš, ovde piše xl sto znači da imaju i manji broj... možda midium?
Pokazuje mi i uključuje speedove, hvali njegovu multifunkcionalnost, izradu, kvalitet i dizajn. A i probala je, pa zna. Još uvek sam u šoku, trepćem s odobravanjem, i govorim wow! yes! ahaaa... i... daaaa... a rado bih ga odmah u svoje ručice, al moram da kuliram. Osetno sam se polakomila, a ona nastavi:
- Šta ću s njim? Kad bih ga vratila u sexyshop i zamenila, bila bih najsrećnija, nego kažem ti nemam račun, pa sam se ponadala da možda imaš neki manji? Manjeg obima i dužine. Da se menjamo? Ako nemaš, ajti dam ovaj, a ti meni kupiš neki drugi, manji, negde... mislim ako si već mislila da mi kupiš poklon... mislim ne mora, al samo razmišljam...
Psnu mi kafa iz usta, preseče me dim u plućima. Kašljem i smejem se, oću da se udavim, a smešno mi, nikad luđe, oću da puknem.
- Oprala sam ga alkoholom, čist je ko suza, života mi! – dobacuje keva, kao da bi sad to, i samo to moglo da me pokoleba.
Uzimam spravu u ruke, merim mu težinu, miris, kakvoću, snagu voltaže, silikonsku površinu bogatu mrežom žilica i nabora, i kažem značajno:
«MOŽE MAMA! Odličan je! Imam čak i rechargeble batteries i punjač, nema frke!»
Odem do spavaće sobe i s vrha ormara dohvatim kutiju gde stoje moji. Tipovala sam na jednog od mojih najstarijih, prost, gumenko, koji zaista nije loš, al nema vibru i nije multipractik, starija generacija još s kraja 80-ih, prevaziđen model, omanji, al korektno naglašenog glavića, može da se koristi i u vodi, u kadi, nije na struju, pouzdan, lak za manipulaciju, lako se pere, ekonomičan. Nisam ni dovršila prezentaciju objekta, kad mi ga je ščepala iz ruku i rekla oduševljeno:
- Divno! Znala sam! Baterije su bespotreban trošak. Znaš i sama da mi je penzija mala.
- Znam mama, - rekla sam, - drago mi je što ti se sviđa... Ovo je naša najbolja razmena zadnjih godina. Nego da mi kažeš nešto iskreno!
- Da? – upitno će ona.
- Da li ga menjaš zbog dimenzija ili boje? Nešto si mi sumnjiva...
A ona pocrvene u trenutku, uzdahnu par puta, vidim baš joj neprijatno:
- I jednog i drugog. Ne mogu bre ljubičastog da trpam u sebe. Ko sa... ko sa.... nekim... vanzemaljcem, ili veprom... Bože me oprosti.
Nisam više izdržala, prosula sam se od smeha:
- Jao kevo pa ti si rasista!? Ti si seksualni rasista elienofob!? Jao koje razočarenje... Ne mogu da verujem. Pisaću o tome, to je neoprostivo... Al ipak neću! Da si mi živa i zdrava! Mnogo ti je dobar dildo, extraclass, kupila si me za sva vremena, majčice moja najdraža!
I padosmo jedna drugoj u zagrljaj, izgrlismo se radosno kao najbolje prijateljice, ja s mojim novim djokom u ruci, dok me ona obgrlila s mojim starim. Odjednom začuh glas iza svojih leđa.
- Vi ste bakute skroz poludele koliko vidim!
Bila je to moja ćerka od 17 godina koju smo probudile grajom.
- Slušam vas zadnjih 10 minuta i ne mogu da verujem čime se bavite. U kojim sam izopačenim uslovima... među perveznjakušama... a treba da postanem normalno formirano seksualno biće.
- Ma nemojte gospojice!!! Uf što ste fini!! Izvinite na lošem primeru!!!
Povikasmo u glas, al se ne suzdržah da dobacim:
– Da si se više ugledala na nas, a manje se jebala okolo bez kurtona, ne bi te snašlo to što te snašlo i sad plus ovde moram još i tvoje kopile da pazim!
Fuck Demn Shit! Ona se okrenu plačući, utrča u kupatilo i zaključa se, a onaj mali gremlin, njen sin Justine - Džastin, moj unuk od godinu dana, nepriznati praunuk moje majke, probuđen našom vikom, nadade se u zaglušujući plač ko pokvarena sirena.
Moja ćerka glupača se uvek zaključa u kupatilu kad on zaurla, a kad uđe tamo ne izlazi satima, ne znam da li je opet počela da se drogira ili ne, u svakom slučaju, uzela sam flašu viskija i otišla da podojim Džastina, obično se smiri i zaspi opet, pa smo mirni neko vreme.
Ispratila sam kevu vidno uznemirena, ne mogu više ni o čemu da razmišljam, previše mi frke u ovo malo dana. Dohvatila sam se novog ljubičastog prijatelja, to mi je od sad favorit i najbolje sredstvo za relaksaciju, malo on, malo knjiga, i eto ... može se nekako preživeti, a da čovek ne poludi.
Proleće bubri, hormoni bubre, energija se budi, i strasti se bude, pa tako i moje gaćice bubre, nadimaju se, hoće da se r a ss p u k n u !! da p r s n u !!
Pa da ne bi došlo do katastrofe u mom kosmičkom sistemu, svečano obelodanjujem svima:
JA SAM LEZBEJKA!
Jedan mali COMING OUT, spontano izliven na blogu, molim vas da ne protumačite pogrešno, da su to samo skandalozni i neumesni trikovi, da su to očajnički potezi, da je nekakva politička konotacija ili marketinška promocija, da mi to dozvoljava neka od mojih funkcija i statusnih pozicija.
Ne, ne i ne! Ne budite na pogrešnom tragu!
JA SAM LEZBEJKA, bila, ostala i biću, u celom svom biću!
TAKO JE DIVNO BITI LEZBEJKA!
Znam da to nikog živog ne interesuje, ali JA SAM LEZBEJKA iz ličnog predubeđenja, iz sopstvenog uverenja i svojih ličnih htenja. Niko me tome nije naučio, niko me na to nije nagovorio, niko me o tome nije savetovao, niti se tome protivio, nemam traume seksualnog zlostavljanja iz detinjstva, nemam slične pojave u nasleđu. JA SAM LEZBEJKA prirodna, nepatvorena, najnormalnija, lično inicirana i subjektivizirana, osvešćena, aktivizirana i praktizirana.
JA SAM LEZBEJKA od kako sam se rodila i mleko divlje ždrebice sisala, od kako sam se s drugaricama iz vrtića valjala po travi, od kako sam njihove suknjice oblačila, od kako sam sa njima gaćice razmenjivala, od kako sam se pred njima gola skidala, od kako smo se ljubile i štipkale, od kako sam njihove ribice dirkala i u njihovom društvu uživala. JA SAM LEZBEJKA po svim kriterijumima i kategorijama. Precizno definisana LEZBEJKA JA SAM, po svim društvenim normama i standardima, socijalnim i psihološkim aspektima, rodnim i polnim diskursima i tumačenjima, po svim aršinima i merilima - JA SAM LEZBEJKA.
Kad mi je bilo 4ipo godine zaljubila sam se u Nenu, devojčicu iz komšiluka dve godine stariju od mene. Nena je imala najlepše plave oči na svetu i dugačku tamnu kosu, bila je mršava i štrkljasta za razliku od mene dundaste, i mnogo pametnija od mene - kao starija. Gledala sam u nju ko u Boga, a ona je predložila da se poljubimo filmski, «Sa jezikom!», napomenula je, i ja sam je poslušala. Od tada smo stalno imitirale filmske parove sa malog ekrana i bilo je fantastično. Kad je Nena predložila da uz to dodirujemo jedna drugoj ribice, još više sam uživala, i moje prve prave orgazme vezujem za taj period odrastanja uz nju. Ja nisam tada znala da sam lezbejka, nego mi je sve to bilo normalno, niko me o tome nije informisao i ja sam Nenu prihvatala kao nešto najdivnije što mi se dešava, mada sam takođe imala jaku svest o tome da ne treba time da se hvalimo i pokazujemo javno, nego smo se skrivale u šupi za ugalj u mom dvorištu pravdajući se zauzetošću oko pravljenja kolača od blata i kuvanjem ručka od trave, lišća i cveća iz bašte, što smo sve i uspevale da postignemo, jer je naše druženje bilo kreativno, kompletno i krajnje nadahnjujuće ispunjeno.
Ali Nena je odjednom počela da me izbegava i teško me izneverila jednog dana saopštivši mi da je zaljubljena u svog starijeg brata od ujaka i da ju je on već uveliko zbario. Stavila mi je do znanja da je između nas sve gotovo, i to s mržnjom i s nekim za mene poražavajućim besom, i ja sam ostala zatečena, utučena mala devojčica kojoj ništa nije bilo jasno osim da je barenje nešto najgore i najcrnje na svetu. Tako razočarana i slomljena, na moju sreću, odselila sam se ubrzo, a Nena je postala prošlost.
Kada sam se ne dugo zatim zaljubila u moju tetku koja je od mene starija 7 godina, sa predivnom crnom grivom do dupeta, onako jebežljiva i rasna, bilo mi je još divnije i neuporedivo više sam uživala u zajedničkim petinzima i svršavala ko luda. Ali to se desilo samo desetak puta, pošto je tetka ubrzo našla momka, preselila se kod njega, a posle izvesnog vremena ostala i trudna, a ja sam bila ljubomorna ko pseto i sve vreme sam želela da je to dete moje. Neminovno, u to vreme sam negde i pročitala i uvidela DA SAM LEZBEJKA pošto su mi se dopadale i fascinirale me samo devojčice, a od dečaka sam zazirala. Pored par neutralnih drugara iz odelenja, bili su mi svi nekako dosadni, jadni i gadni. Baš to!
Ali ja više nisam mala devojčica.
SAD SAM LEZBEJKA.
Svesna svojih draži, svog magnetizma i inteligencije, JA SAM LEZBEJKA i to ne krijem. Ja sam jedna od 13 javno deklarisanih lezbejki u našoj zemlji, člankinja sam i pripadnica svih LGBTIQ organizacija, priređujem seminare i predavanja, vodim edukaciju dece i socijalnu pomoć, stratedžik podršku i zaposlenje. Ja sam vlasnica dva lezbokafića i jednog noćnog kluba, organizujem lezbokoncerte i dešavanja - žurke, kulturne manifestacije i kongrese. Ja nisam obična lezbejka, JA SAM OPASNA LEZBEJKA! Zalažem se za legalizaciju homoseksualnih brakova i zajednica, za gay pride i parade, borim se da Vagina uđe u parlament, da Vagina osvoji planetu i preuzme apsolutnu vlast na svim poljima, u svim društvima, na svim nivoima. Ja sam radikalna totalitaristička ekstremistička LEZBEJKA, što ipak ne znači da su moj aktivizam i totalitarizam napadni i opresivni.
JA NISAM AGRESIVNA LEZBEJKA! ali
JA SAM DYKE!
JA SAM BUCH!
JA SAM BITCH BOŽIJA!
Lezbejka nad lezbejkama! Kučka nad kučkama!
Pitajte druge lezbejke.
Ako nekome smeta što sam lezbejka, neka mi to odmah kaže, nek mi izađe na crtu, nek mi pljune pod prozor.
Lezba se ne postaje, lezba se rađa. Lezbejke su divne žene, i ja nisam najdivnija žena, ali sam najponosnija i najradosnija lezbejka.
I ne znam zašto sam sve ovo ispričala, ali sam morala, verovatno u duhu svojih nacionalnih, etičkih i tradicionalnih vrednosti, u duhu čvrstog kodeksa ponašanja i izražavanja, i nesumnjivog demokratskog liberalnog shvatanja. Istina je divna kad se kaže naglas.
JA SAM LEZBEJKA, i niko mi ništa ne može, nikog ne ugrožavam, nikom ne želim ništa loše, volim žene i sve ljude, i decu, i životinje, i biljke, i seks. JA SAM LEZBEJKA, ponovila sam već 22 puta, pa da nisam nijednom to izrekla, ne bih bila manje lezbejka, kao što ni od sada nisam više lezbejka.
Moja devojka
Moj Luka je čudo.
Ne znam na kog se izmetnuo. Na onu moju kilavu i njenu glupu familiju sigurno nije. Al’ kad se setim sebe u njegovim godinama... pljunuti ja . Života mi... k’o preslikan.
Nego, voli da krade. To me brine. Drpa gde stigne. Brinem brate, otac sam mu. Ajd’ što dekra, nego ga i vataju. Ko guska u maglu. Kako da ne poludim brate? Takav je od malih nogu. U početku je izgledalo bezazleno, naivno, čak i simpatično, ali to je bio vrtić - igračke, čokoladice, žvakice...
Kad je krenuo u školu, nastavilo se. Počeo da dolazi u novim duksevima, patikama, jaknama, sve žako, firme ovoono... Kao džorao se s ovim, džorao s onim. Kakvo džoranje brate...
Zvali me u školu, ja odem, a tamo gomila kečeva i neopravdanih... Ima neku beštiju nastavnicu. Priča o disciplinskim merama, isključenju, nastavničkim većima. Razvalio malom Djilasu labrnju jer ga je
A onda su mi
Da stvar bude najgora, u taj čas upada u kuću odjednom onaj moj izrod Pera. Otključava vrata i pravo na nas - na mene, malog Simića, velikog Simića i njihovog gorilu. Prolazi pored nas u stilu “dobro jutro... i laku noć” , onako vrckav, mirišljav i našminkan ko neka frajlica. Ne znaš dal je žensko dal muško. Ko zna odakle je stigo. Ja u zemlju da propadnem. Našo kad da dođe kući. Nikad lošiji momenat.
Obično spavam kad se vrati, pa ga ni ne vidim. A sad... puna kuća, a on ko s Marsa.... Popizdeo sam. Reko sam Simićima “izvinite, neće se ponoviti”, eeej tim budalčinama... Kad su otišli, odvalio sam Luki par šamara reda radi. Roditelj sam bre.
Luku smo premestili u drugu školu da se više ne zlopati sa idiotima, da ga spasem loše okoline. On je vrlo samostalan još od malih nogu. Kad ga nema do kasno, majka ga traži po Tašu, Pionircu, na fliperima, poker automatima ili u igraonici. Zaigra se dete i izgubi pojam o vremenu. Ponekad ode na Kališ, ali se uglavnom vrati do ponoći. Ne uzbuđujemo se previše kad ga uveče nema. Te večeri sam već bio u krevetu, kad je zazvonio telefon. Inspektori MUPa: “Vaš
“Mamicu mu jebem, zadržite ga slobodno. Nek prespava kod vas da se malo opameti, pa ga sutra dovedite. Ne pada mi na pamet sad da dolazim”, rekao sam im.
Dovedoše ga sutradan dvojica murkana u uniformama. Sve komšije su ih videle. Otvorili mu dosije, proveravaju podatke. Zakazali razgovor u socijalnoj službi. Maloletnička delikvencija. Ma pusti bre... komplikacija za komplikacijom. Zgazio bi ga tu pred njima, al’ kad sam čuo da je sam samcat obio golfa, da je isključio alarm, odvezo ga na drugi kraj grada i izvadio muziku, zadivio sam se. Nisam ni znao da zna da vozi auto. Eeeej bre, pa ja sam se u njegovim godinama igrao klikerima, a on deaktivirao alarm i vozio bez ključa. Stvarno je zmaj. Ko ga tome nauči i gde? Kaže da su ga nagovorili stariji mangupi, a nije hteo nikog da druka. Iz stanice ga doveli izubijanog s podlivom ispod oka. Umlatili ga. Mamicu im pandursku! Otimao se dok su ga privodili, šutirao ih u cevanice, jedva su ga svladali, bacili ga u lisice. Borio se ko lav. A oni s detetom ko s najgorim kriminalcem. Životinje pandurske! Kakvo je to postupanje po službenoj dužnosti? Malo je falilo da ih obojicu nokautiram. Ajde da sam ga ja svojom rukom, ali oni? Ko im daje za pravo da biju tuđe dete? Otac sam mu, boli me nepravda.
Kad su otišli, dodatno sam ga lešio, za svaki slučaj, da zapamti. Da ne ponovi grešku.
Ovaj moj stariji ima 18 godina, a nikad nije imao problema u školi, a kamoli s murijom. Među najboljima je u gimnaziji. Jedino što je ženskast, pa me zato i nervira. Kaže za sebe da je umetnik. Uh, zgromio bi’ ga! A u mlađeg – Luku, uzdam se da je pravi muškarac. Da se bar jednim sinom dičim kad ne mogu obojicom. Ne sme bre da dozvoli da pada na delu tako
Da
Vagina, inkrimisani pojam o kojem se otvoreno ne priča, zapostavljena, zloupotrebljena, zlostavljana i najčešće predstavljena u negativnom kontekstu, u svetu kojim vladaju muški principi, dobila je napokon pažnju koju zavređuje; rehabilitovana je u punom svetlu i postavljena na pijedestal ne samo umetničke scene, već i suštinskih vrednosti života.
Vaginini monolozi
Internacionalni praznik Vaginin dan (V-Day), Beograd je dostojno svetske metropole obeležio kampanjom Dok nasilje ne prestane, u organizaciji regionalnog V-trougla beogradskog Anti-trafiking centra (ATC), sarajevske Fondacije Cure i zagrebačkog Centra za ženske studije. Realizaciju beogradske predstave i kampanju ATC-a podržali su grad Beograd - Agencija za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju, Atelje 212, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Norveške, CARE NWB u Srbiji, kompanije My Brand Doctor, Keprom, LUSH, Minaqua, ICPS, a medijski partneri bili su RTV Studio B, RTV B92, Vodič Trip, Radio 3, časopisi Gracia i Lisa.
V-dan, pokret i zajednicu odlučnu da zaustavi nasilje nad ženama i devojčicama je pre deset godina pokrenula Iv Ensler (Eve Ensler), autorka knjige "Vaginini monolozi" (Vagina Monologues). Ovogodišnji jubilej u Beogradu obeležila je kampanja ATC-a za borbu protiv nasilja nad ženama i decom, kao i predstava u režiji Anje Suše . "Vaginine monologe" su pred prepunom salom Ateljea 212, 29. marta izvele umetnice i javne ličnosti koje su zdušno podržale borbu za žensku ravnopravnost u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.
Uoči početka predstave, publiku je na proscenijumu dočekao nepregledan niz ženske obuće svih boja, oblika i veličina, kao metafora anatomske različitosti i raznorodnosti ženskog polnog organa, vaginine upotrebne vrednosti u različitim prilikama, vremenima i situacijama, ali i njene neophodnosti. Izvođačice su na scenu izašle bose i uoči nastupa, izabirale par obuće koji im najviše odgovara. Pogodak u metu! Performans u performansu!
U predstavu nas je uveo naizmenični plesni nastup Dalije Aćin i Ane Ignjatović «Peep Sorrow», kojim su dočarale dihotomnu prirodu vagine - njenu suptilnu, pitomu, povredivu stranu, naspram divlje, neobuzdane neuništivosti. Zatim su se za stalkom za note kao za govornicom, sa različitim pričama, monolozima, smenjivale naše briljantne umetnice. Kao najbolje aktivistkinje i predstavnice rodnog diskursa, stale su u odbranu svih žena na planeti i zaštitu sopstvene/njihove/naše seksualnosti kao osnovnog prava i slobode da svojim telom raspolažemo kako mi odlučimo, a ne kako određuju drugi.
Intimistička proza kroz prizmu sopstvene vagine je koliko dirljiva, toliko i duhovita.. Sudbine su razne, a teme nepresušne. Scenom je dominirala Vagina s velikim «V». Svaka performerka bila je posebna i ubedljiva u predstavljanju te dominacije i sve su dobile buran aplauz.
Doajenke Vagininih monologa su Mirjana Karanović, Cvijeta Mesić, Ana Sofrenović, Mirjana Bobić Mojsilović, Luna Lu i Duška Jovanić iz Beograda, kao i harizmatične gošće iz regiona Sanja Vejnović i Maja Posavec iz Zagreba, i Nensi Abel Saki iz Sarajeva. Praznik za oči, dušu i sve vagine.
Multimedijalnost izvedbe pečatirana je snažnom porukom video rada Milice Tomić «Ja sam Milica Tomić», koji razbija nametnute okvire ličnog i kolektivističkog. Rane koje se otvaraju na njenom telu svaki put kad izgovori svoje ime i nacionalnost na drugom jeziku, pokazuju da kod svih žena na svetu, osim vagine, postoji još mnogo toga zajedničkog – pretrpljena patnja, stradanje, žrtva, zlostavljanje, gubitak, stid... Zajednička je i rešenost da se afirmiše žensko pitanje i tako izleče ili bar ublaže ožiljci od patnji. Ponosan stav i nepromenljiv izraz lica, s telom koje krvari, hrabri i uliva nadu.
Anja Djorđević je izvedbom dela triptiha «Oglasi», komponovanog za pozorišni komad «Opera je ženskog roda», svojim glasom razoružala i poslednje skeptično, zaključano srce u sali Ateljea 212.
Predstava u čast Vagine upotpunjena je radovima velikih umetnica, koji su se smenjiivali na video bimu između monologa. Fotografije, slike, crteži i instalacije Marine Abramović, Sindi Šerman, Trejsi Emin, Luiz Buržoa, Tanje Ostojić, Fride Kalo i drugih, uputile su jake i otrežnjujuće poruke publici. U brzini kojom su se smenjivali, neki od tih radova delovali su kao cvetne latice s trešnjinog drveta razvejane po vrtu prolećnim lahorom, a drugi su kao udarci vojničkom čizmom u stomak, oduzimali dah i bacali u nokdaun.
Sinergičkom snagom svog postojanja i osobenosti, Njeno Visočanstvo Vagina – ogoljena ženska priroda, iz ženske pozicije, u ženskoj organizaciji, naraciji i izvedbi, potvrđuje sopstveni značaj, s aspekta koji nas uvodi u mnogo bolji, miroljubiviji i osećajniji svet. Prostor protkan istovremeno i potresnim i duhovitim ispovestima, suzama i smehom, patnjom i lepotom. Vagina simbolizuje žensku dušu, psihologiju, energiju i stvaralaštvo. Vagina je progovorila univerzalnim jezikom.
U odbranu vagine
Ako u našem bližem i daljem okruženju postoje žene, bake, devojčice nad kojima je izvršeno nasilje - fizičko, socijalno, porodično, ekonomsko ili psihološko, dužne smo da na to ukažemo, da se solidarišemo, borimo i ne posustajemo. Dužne smo i da sprečimo novo nasilje i da lečimo ožiljke na duši zlostavljanih.
Antitrafiking centar, u svojoj viziji Vagine, jasno zahteva promenu položaja žene u društvu i poručuje nam da će, kada prestane nasilje nad ženama i devojkama, biti dopušteno:
- da se rode u Kini, Indiji i Koreji
- da plivaju u Iranu
- da sigurno spavaju u svojim domovima u Americi, Evropi i Aziji
- da jedu sladoled u Avganistanu
- da sačuvaju svoje klitorise u Africi i Aziji
- da nose farmerke u Italiji
- da glasaju u Kuvajtu
- da noću šetaju parkovima u Americi
- da otvoreno flertuju u Jordanu
- da budu sigurne na zabavama u univerzitetskim kampovima
- da se igraju (igračkama) i ne budu prodate kao igračke u Aziji, Americi i Evropi
- da voze automobile u Saudijskoj Arabiji
- da nose pantalone u Svazilendu
- da slobodno pešače kući vraćajući se s posla u Huarezu
- da uživaju u seksu
- da slave svoje želje
- da vole svoja tela
- da upravljaju svetom
Vizija Kosmogine, podrazumeva i:
1. da Skupština Srbije donese Zakon o zaštiti lika i dela Njenog Veličanstva Vagine
2. da u crkvenim kalendarima 14. februar (ili 8. mart) bude označen crvenim slovom kao Dan Svete Pičke ili Picindan
3. da prolećni mesec u kojem se obeležava međunarodni praznik 8. mart - Dan žena, bude nazvan MARTA, kao jedini mesec ženskog roda u godini
4. da sledeći Vaginini monolozi budu organizovani na Marakani, uz vatromet i prisustvo predstavnika vlasti.
p.s.
Izveštavam one koji nisu bili na koktelu posle predstave u foajeu Ateljea, da je wiskey tekao potocima i demantujem glasine zlonamernih muških izvora da «fine žene ne piju, ne znaju da piju, ne podnose alkohol i padaju posle dve čašice».
Izveštačica sa lica mesta i autorka fotografija
Kosmogina
Moja velika akcija osnivanja raznih saveza, klubova, društava, NGOova, fondacija, političkih stranaka, partija, sekti, građanskih asocijacija i humanitarnih institucija je u punom zamahu, jer je to sad vrlo u modi, a Net trpi svašta.
To mi okupira većinu vremena pa se nikad ne osećam beskorisnom, a raznorazne funkcije, ma kakve bile, doprinose divnom subjektivnom osećaju značajnosti, često i neophodnosti, a još češće nezamenljivosti. Od funkcija glava ne boli, a baška što se nikad ne zna koliko para može iz svega toga proisteći.
Ljudi se očas (pro)nađu negde, inkorporiraju se, udruže, prihvate te prvo kao istomišljenika, brata po ideji, blizanca po stavu, a potom i kao lidera, gurua, pa i božijeg glasnika i poslanika. Ljudi su skloni poistovećivanju, hoće da se zajedno bore za iste ideale, da su u istoj struji, da promovišu zajedničku istinu i uverenja. Forsiraju istu emociju, čvrste principe i odmah vide šansu za povezivanjem, agitacijom, konsolidacijom, zajedničkim zalaganjem i ulaganjem u više ciljeve, i očas se neka kinta tu nakupi, pa makar to bilo dovoljno samo za bedževe, nalepnice, blokčiće, po koji plakat i izlazak u medije.
A počesto se desi da nešto iz zajedničke kase pretekne i u moj džep, pa ruku na srce, eto još jednog razloga i potrebe
za novim društvom miomantiaša, miopatičara, hiropraktičara, dokoličara, agorafobičara ili stroboskopičara...
za novom sigurnom kućom – nezbrinutih bubašvaba i prestrašenih pacova, napaćene pernate živine i gladnih goluba preletača...
za novim bratstvom – bekrija, zanatlija, dementnih intelektualaca, bivših sportista alkoholičara, prirodno ćelavih, neprirodno maljavih, prerano impotentnih, preterano indoletnih...
za novim klanom – agresivnih džeparoša, promuklih pevača, obogaljenih navijača, povampirenih udbaša, nakurčenih dizelaša i kojekakvih budalaša...
ili bar za novim fan klubom obožavatelja Šake Polumente, Nedeljka Bilkića, Ive Robića etc...
– da ne dužim priču, koga interesuje popis svih mojih dobrotvornih i zlotvornih društava, ustanova, klanova, agencija i klubova, nek mi se obrati naknadno! Dostavljam uz garanciju da će za svakog da se nađe ono pravo.
Kakogod-da-bilo, nedavno sam, posle dužeg premišljanja, osnovala Društvo kamenih faca - DKF. Dosadilo mi je da se baš svaki put kad osnujem neku asocijaciju, ljudi javljaju u tolikom broju, odmah plaćaju članarinu, zovu telefonom, pitaju gluposti, traže žiro račune, nameću se, dave, pričaju svoje tužne životne priče, pa sam poželela da osnujem društvo u koje niko neće da se učlani, da ne moram više da se bakćem sa tolikom administracijom, transferima novca, žiro računima, pibovima, pinovima i pedeve-ima, da smanjim frekventnost i polako sve pare postojećih društava i organizacija prebacim u novoosnovano osiguravajuće društvo DDOR Kamene face - DKF, čiji sam jedini član i funkcionerka.
Ne vredi više tolikog truda, osilili se ljudi, hoće da se sastaju, vole uživo da pretresaju teme i dileme, forumi im nisu dovoljni, raspituju se za prostorije, adresu, moj broj lične karte i druge podatke... Ne znam više ni šta sam kome rekla, ni šta kome obećala, ni koga na koju adresu poslala. Mnogo sam se pogubila u birokratskoj šumi popisa i propisa. Javljam se na 28 mobilnih telefona, menjam glas, svaki put se drugačije predstavljam, kao sekretarica, čistačica, koordinatorka, mangulatorka, član upravnog odbora, vd direktora... poludela sam načisto, oću da puknem, ne vrede mi organajzeri, noutbukovi, akauntovi, ni provajderi. Zakuvalo se načisto. Postalo gusto.
I osnujem ja tako DKF, donesem statut, izglasam pravilnik, sprovedem mere, zaštitim autorska prava, obezbedim legitimitet, zauzmem se za dignitet, verodostojnost, originalnost i zakonsku regulativu... kad ono... ne lezi vraže!
Navalili ljudi sa svih strana.
Hoće da budu kamene face.
Greše svi oni koji misle da je to restruktuirana omladinska društvena igra popularna 90-ih kad igrači sede u krugu stola, zavrte položenu flašu, pa na kog pokaže grlić boce, taj silazi pod sto i ispod stolnjaka oralno zadovoljava prisutnog po svom izboru, koji ne sme ni jednim jedinim izrazom na licu da pokaže koliko mu to prija ili ne. Moraš da ostaneš lica kamenoga dok ti neko po međunožju gmiže, dok ti fafa, bali i liže. Najgore je kad te neko iz ko zna kojih pobuda zgrabi zubima za jaja, a ti ne smeš ni da trepneš ni da bekneš, jer ćeš momentalno pod sto, na njegovo mesto. Taj klub sam odavno ugasila mada je donosio enorman profit, ali kad sam shvatila da grlić boce nikad ne upire na mene, baš kao ni u ruletu što nemam sreće, dosadilo mi. Nije teško bilo biti skamenjena faca, ali šta su mi dole ispod stolnjaka radili paceri i antitalenti bolje ni da ne pričam, krajnje destimulativno, bruka jedna. Povukla sam se iz opticaja i stvar prepustila mojim menadžerima, ali se ipostavilo da oni ne razmišljaju mnogo o parama, već se uglavnom grebu za pušenje, što je krajnje neprofesionalno za takvu funkciju, pa sam prekinula lanac klubova, jer ima i boljih vidova obrtanja flaše, pardon - kapitala.
U mom DKFu su mnogo zajebanija pravila. Kad jednom postaneš kamena faca i učlaniš se, nema predomišljanja i nema ispisivanja. Potpisuješ da ti je faca kamena do groba, da na njoj nema mimike, nema osmeha, nema grimasa, mrštenja, niti ikakvih emotivnih refleksija i reakcija, nema kijanja i kašljanja, nema suza, niti radosti. Faca ti ostaje nepromenjena u svim prilikama i situacijama.
Kad si sam i kad nisi i bilo gde da si i bilo s kim da si i bilo kad da si, kamena faca je tvoja trajna dužnost i obaveza. Kad ti komarac sleti na čelo i sisa ti krv, kamena si faca. Kad ti otac umre, kamena si faca. Kad umireš od zloćudne bolesti, kamena si faca. Kad umireš od gadosti, kamena si faca. Kad te napusti ljubav, kamena si faca. Kad te načepe u autobusu, kad te pretuku silosi na ulici, kad ti otmu novčanik, kad ti sruše kuću, kad ti ubiju decu, kad ti zariju nož u leđa, kad ti stave muda u procep, kad te bace na robiju, kad te hrane govnima, kad ti klještima čupaju nokte na nogama, kad ti vrelim žigom prže kožu na leđima, kad te maltretiraju, kad te sabotiraju, kad te karaju protiv tvoje volje, kad te obmanjuju, lažu, mažu i cede ko krpu, kad te tretiraju ko morona, sole ti pamet, teraju na izbore i zavijaju u crno... kamena si faca.
Kad si na svadbi i u kafani, kamena si faca. Kad diplomiraš, kad ti se rodi dete, kad postaneš tetka, dobiješ neočekivano unapređenje ili nasledstvo iz daleka, kad dobiješ milionče na lutriji, kad ti Cigani sviraju na uvce, kad gledaš gluposti preko youtube-a, kad pratiš blogove, kad te zaprosi najveća ljubav u tvom životu – kamena si faca. Jednom postao, zauvek ostao. Kamena faca je strašno teško biti. Zato niko ne sme, niko neće i niko ne želi. Osim mene... i ponekog zabludelog očajnika.
I kako onda ja zarađujem na konto svega toga?
Prilikom učlanjenja i potpisivanja ugovora, od predsednice (mene) odmah dobijaš na ruke 2.000 evra u kešu, kao poklon-podršku. Ali, pre toga malo bolje pročitaj statutna pravila... ne do ti Bog da se još koji put razveseliš ili rastužiš. Samo se osmehni ili namršti, pa ćeš videti kako pljušte kazneni penali i obeštećenja koje osiguravajuće društvo DKF od tebe naplaćuje, u slučaju ne daj Bože nekakve grimase, čak ni u snu... Moji agenti te uvek budno prate ko CIA, vade aparat i uslikaju te, čak i kad iz kuće izađeš na sunce i zažmirkaš od jake svetlosti. Svi tvoji organi su za života zaveštani i donirani DKFu, i onda lagano ostaješ: bez jednog bubrega, bez jetre, bez kose, zuba, očiju, delova mozga, jajnih ćelija, kostiju, bez drugog bubrega, kože i krvi... a do smrti ima još mnoogo mnoogo... a malo malo, licem ti prodje bolni grč, dok ležiš u mojoj klinici, kad analgetici popuste, sevne blic, a ti se pitaš zašto ti je sve to trebalo, zbog tričavih dva soma jurića, i opet seva blic, a nisu paparaci.
Do daljnjeg sam mirna. Kamena faca - srca kamenoga. DKF je zakon! Glasajte za DKF i ništa vam se ružno ne može dogoditi, baš kao ni lepo! Mir i spokoj vladaju u ovim sferama, i totalna harmonija – bestežinsko stanje. Tu je sve čisto i jasno, pravno i zakonski regulisano, i ide ko podmazano.
Doduše, ima još nekih prisajedinjenih članova, vrlo uvaženih i poštovanih, ali to su samo počasni članovi, jer su već odavno mrtvi i posthumno su registrovani. U DKFu nema razlike između živih i mrtvih, jer su svi besmrtni - besmrtniji od kamena. Preživljava se već nekako, sa ovim naivnima što se učlanjuju pošto poto – ko grlom u jagode. Sirotanovići.
Ali ovo nije nikakva reklamna, a još manje politička kampanja!
Ne navlači se! Duša nema cenu! Mi smo jedno veoma seriozno društvo koje se striktno drži normativa i pravila, a za emocije ne daje ni pišljivog boba.
Photo Studio BozzArt, modeling MM
Prošle godine, doneo mi prijatelj iz daleka na poklon malu Mangulicu.
Topla, vlažna njuškica, klempave uši, okrugle okice, živahni ćubasti repić, četiri elegantna papka, kovrdžava dlaka mekana ko svila, blistavija od krzna polarne lisice. Umiljata ko mače, privržena ko kuče, brža od zeca, pametnija od delfina, okretnija od smuka, gladnija od vuka, otmenija od rode.
Njuška okolo radoznalo, umiljava se, frkće od zadovoljstva, gleda me zaljubljeno s odobravanjem i samo bi da se češka. Laka za održavanje, samostalna, pedantna, kaki i piški isključivo u kupatilu, videla od mene, odmah se odomaćila, sve skontala i pokapirala, ne moraš da joj crtaš i objašnjavaš, sve razume na svim jezicima, oseća, telepatiše.
Očarana tim nesvakidašnjim stvorom, posle nekoliko dana, zavolim je, prihvatim, usvojim i počnemo partnerski da živimo zajedno, u dvoje, ja i moja mala Mangulica, umiljata, šarmantna, nezahtevna, nenaporna i što je najvažnije – poslušna.
Kupila sam povodac od zlata, pravila joj kemp frizure, podvrgla je kozmetičkom tretmanu, pedikiru, solarijumu i frenč-manikiru, sašila joj moderne krpice, banjala je Diorovim kupkama, ukrasila je mašnicom i skupim pirsom u nosu, đinđuvama oko vrata, bacila je na organik dijetu, na razne kurseve i tretmane, i sve ostalo po redu šta je u trendu. Privlačila je pažnju, mirisala na skupe parfeme, vodala sam je svuda sa sobom, na izložbe, u pozorište, koncerte i žurke. Poslušno je cupkala za mnom, gledala me ko u Boga, bila moj najbolji drug, moj ergonomski jastuk i moje mekano ćebence, moj otirač za noge i moja kućna pomoćnica, živi risajkler za smeće, ekološki i psihološki bum, savršeno univerzalno biće, najbolja genetska konfiguracija. Svi su gledali u nju, prilazili, tepali joj, gladili joj podvaljak, tapšali stomačić, češkali iza uha, a ja sam bila preponosna na moju malu Mangulicu, a često i arogantna. Prvi put u životu sam bila glavna.
Zaštitila sam novi brend, osigurala njen život najskupljim premijama, osnovala Društvo za zaštitu Mangulica, Odbor za promociju retkih vrsta, Mauzolej za njene posmrtne ostatke, Banku sperme za njene buduće potomke, Fondaciju za zaštitu prava, Agenciju za umetnički angažman i preskupo dnevno iznajmljivanje, još par nekih endžioova i par veterinarskih stanica, sve u sklopu dobrih i časnih namera. Dotle je išla moja ljubav, i moja žrtva, i ne mala investicija.
Mangulica je rasla ko iz vode i blistala sve više, kao zvezda na horizontu, kao munja u oblaku, kao svetionik na pučini, a i ja sa njom. Apetit joj je rastao, kilaža se ustostručila, gabarit se uvećavao, pamet nagomilavala, prohtevi porasli, ponašanje joj se promenilo. Nije ni čudo, posle tolikog ulaganja, posle tolikih kurseva i tretmana, posle toliko stečenog znanja i blagostanja kojim sam je zasipala, počela je da me kopira. Moja Mangulica se potrudila da postane Kosmogina, a ja to čak nisam ni primetila.
Neosetno smo zamenile uloge.
Svi su pričali o njoj, zvali je svuda, postala je glavna zvezda i svi su se o nju otimali, a mene su tretirali tek kao njenu poslužiteljku, ubogu razvodnicu i izvršiteljku njene volje.
Počela je da zanoveta i izvoljeva, da jede samo po elitnim kafanama, da obesno izbegava zakazane aranžmane, da preskače fitness program, da zabušava i zajebava. Počela je da oponira, da me iritira i minira, da se ponaša ko svinja, da me vređa, da me omalovažava, da me kinji i zlostavlja. Moja mala dobra Mangulica, moja jedina ljubimica, preokrenula se i izmetnula, i postala je Kosmogina.
Oblači moje haljine, jede iz mog tanjira, koristi moju četkicu za zube bez pardona, moje gaće i čarape, gađa me papučama, piša mi namerno u krilo, šeta me na zlatnom povocu. Služim joj ko jastuk, otirač za noge, grejem joj postelju svojim telom, masiram joj papke dok mi ne utrnu ruke, spavam pod njenim krevetom i za sve moram da je pitam. Skinula je sve moje fore, kopira moj imidž, falsifikuje moje potpise, oponaša moj glas, otela mi sve pare, predstavlja se mojim imenom, počela je da piše tajno, što nisam ni slutila, da objavljuje pod mojim imenom, da se služi mojim nick-ovima, da me bruka na forumima, da otvara blogove i od njih pravi brloge, lažno se predstavlja kao ja. Toliko je dobra u tome, uostalom kao i u svemu što radi, ne samo što je i moje rođene roditelje prevarila da je ja, nego čak izlazi s mojim frajerima i ribama, fuksa najgora.
Ukrala mi identitet, obezvrednila mi logiku, oskrnavila mi trud, navukla me na sprud.
Nemam reči za sve što me snašlo.
Ne znam kako da joj doskočim, kako da joj doakam, kako da se spasem od tog monstruma. To više nije dobra mala Mangulica, to je moja noćna mora, moj lični Sotona, moja utvara, moj nakazni lik u ogledalu, najgora projekcija moje ličnosti i najbolja karikatura, moj kakofonični preludijum rekvijema, sopstvena kašika popijenog otrova. Robujem tom zlotvoru, nemoćna da uradim nešto suvislo, dok mi pije krv i hrani me govnima, dok mi govori Kosmogina mila gde su ti sad krila, razara mi dušu u sitne komadiće, truni mi ego, krnji ugled i unižava do nepojmljivost, kalja sve što je za mene sveto, tretira me ko pseto.
Ne mogu joj ništa, kad sam sve, baš sve učinila kako bih je zaštitila, kako bih je protežirala, afirmisala i obezbedila. Sve ide u njenu korist, na moju štetu. Eto, tako mi vraća. Kučka svinjarska nezahvalna! To mi je hvala za sve što sam za nju učinila. To mi je nagrada. Ona je i dalje carica-gospodarica, a ja sve više Kosmongulica. Na kraju će ona biti NJKV Mangulica, a ja obična prasica. Zamena pojmova i poimanja, zamena aIDijeva, zamena umova, teza i veza - pravi svinjac.
Ljudi učinite nešto! Molim vas i preklinjem. Što samo blenete? Oćete me i vi sjebete? Izglasajte Mangulicin DISNOTOR, odmah! sad! na licu mesta! ovde! Spasavajte! Samo sprovođenjem Disnotora možemo da joj stanemo na rep, kad je pošaljemo na onaj svet. Spasite me ove manguličke manipulacije. Ako u Parlamentu izglasamo Disnotor, svi ćemo od toga imati istinske koristi. Ja dobijam samu sebe ponovo, a vi mnoge nove pričice i zdrav holesterol u krmenadlama, slaninici i kobajama. Ajd samo brzo da ne primeti, inače sam nadrljala. Jao ček, evo je, ulazi na vrata.
Panika me vat-t-t-ta
(Photo designed by Rass)
Poklonila sam joj pre izvesnog vremena periku ne bih li je usrećila, ali to nije bilo dovoljno da bi me iz prve prepoznala. Čvrsto sam je stisla u zagrljaj i počela da cvrčim, da je obasipam komplimentima, kako je zanosna i fina, da joj žvalavim obraz: – Jao što si slatka, što si lepa, Pamela, Pamela, mnoga si srca zanela - al' ona jauknu i odmače se od mene. Uz bolnu grimasu pokazuje lice, napukle brazde skorene krvi iznad i ispod oka, pečatirane nečijom pesnicom. Dan, dva staro. Opet su je u prolazu iznabadali neki skotovi. Hvata se i za povređeno rame, i kaže mi plačljivim tonom:
- Opet me tukli. Stalno me biju.
- Ma ko te bije draga? Šta se to desilo? – preokrenula mi se euforija u brižnost momentalno.
Unezvereno šeta očima kao da traži subjekat na koji bi svalila krivicu i ugledavši dve sumnjive spodobe, pokazuje preko puta ulice: – Eno oni tamo. Tukli me. Ovde i tu. Vidi! Tu, tu i tu! Sve me tukli, pa me tukli, sve sve joooj!
Okrenem se i ugledam dve pandurske uniforme 50ak metara od nas. Pandur i pandurka, zaokupljeni zen-filozofskim dijalogom, šetaju neutralno, laganica, za divno čudo nikog ne diraju, u svom filmu. Ne bi se reklo da su ikoga do tad mlatili jer ne obraćaju pažnju ni na šta i ni na koga, a najmanje na nas dve. Zamakoše iza ćoška.
Pamela smrdi na lepak. Projektuje frku u glavi. Flash-backuje batine i udarce. Užas je njena furka. Tukli je jesu, ali nisu ovi panduri, i nisu danas. Možda juče. Možda je ranije popila salvu batina od njih i zna da treba da ih se kloni, ali ono dvoje što prođoše sigurno nemaju veze s tim.
Pamela je muško, al ne miri se s time. Pamela je Ciganka i ponosi se time. Vrcka svojim koščatim dupetom po celom gradu i izaziva pažnju. Fura veštačke sise, nagurava krpe u prevelike bruseve, ističe deholte i šminka se napadno. Odvažno klacka na previsokim rasklimatanim štiklama bez flekica pokupljenim iz kontejnera. Mašta o tome da postane estradna zvezda, da je svi vole i da joj se dive. I duva lepak.
Oduvek je htela da ima dugu plavu kosu i dobila je. Ali dobila je i mnogo toga što nije htela. Batina ko pleve. Nju mlate najveći slabići i najveće pičkice. Ostrašćeni navijački bum-trasovi i ultra-forsovi, skinhedsi, reperi, pankeri, dizelaši, frustrirani studenti, nakurčeni osmaci iz osnovne škole, pijani matorci kojima se više ne diže, došljaci iz provincije, crvenokošci, belci, crnci i Cigani... Svi je tuku. Razvale joj pesnicom vilicu u prolazu, onako, rekreativno. Uvale joj nogu u bulju, onako sportski, kao da šutiraju konzervu. Smeta im njena perika i odeća. Smeta im njena boja kože i njena sloboda. Misle da je nepristojna, a ja ne znam kako sloboda može da bude nepristojna ako nikog drugog ne ugrožava. Smeta im što je lepša, bolja i zadovoljnija sobom od svih njih. Nekad je
