7/5/2008
"Pred vratima"
|
Пред вратима
Стајао сам пред вратима. Из стана је допирало дискретно, једва чујно шушкање. Као да се неко са друге стране врата, сасвим приљубљен уз њих, питао ко је испред, шта жели, кога тражи? Хоће ли позвонити или, коначно, отићи? Срећом, на вратима је било исписано женско име тако да се бар нисам плашио физичких насртаја. Припремао сам се да урадим најнеобичнију ствар коју би неко урадио пред вратима туђег стана: држао сам фото-апарат у десној руци и спремао да фотографишем врата и себе. Палцем сам притиснуо окидач и блиц је осветлио моје лице. Онда сам на дисплеју апарата погледао да ли је фотографија успела. Није била баш репрезентативна, али на њој сам био ја, а и врата.Позвао сам лифт и ужасно спорим лифтом се спустио до приземља, прешао оних неколико степеника који воде до излазних врата и напустио зграду. Продужио до оближњег језера, сео на клупу поред обале и посматрао пецароше. Поседовали су све стрпљење овога света.Када сам се вратио са годишњег одмора, фотографије сам из апарата "анлоудовао" у рачунар. Отворио сам фотографију која је носила ознаку Им_0251. Могао сам да је увећам, зумирам или увезем у Адобе Пхотосхоп и даље обрађујем. Покушам да јој подигнем квалитет, осветлим, учиним јаснијом. То сам и учинио.Неколико дана ме је делило од настанка фотографије. Тренутак када сам стајао пред вратима био је део нечега што се зове прошлост. Недефинисана прошлост, слична комаду необрађеног каменог блока који чека да му клесар или скулптор да форму. Ко мари за прошлост, за садашњост, за будућност, за најобичнији ритмични проток времена? Нису то категорије о којима треба да размишља обичан, смртан човек. Недокучиве су му, само уносе немир у његов једноличан живот. Његово је да свакога јутра устане, оде на посао, одседи тамо осам сати, врати се кући, одспава сат-сат и по после ручка, увече погледа ТВ-програм, навије будилник и упути се на спавање. Само таква, потпуна посвећеност свакодневици и њеним ритуалима омогућава му да функционише, да не испадне из колотечине.Једино када је на годишњем одмору може себи да дозволи да учествује у потпуно исконтруисаном догађају: фотографисати се пред вратима туђег стана. И тајновитост таквог догађаја: веома слична планираном злочину.Двоје људи, сличних година и сличних животних прича, са различитих страна врата: свако од њих носи свој страх, своју стрепњу. Реч "страх" као да је покренула лавину сећања у мени: али, ја сам, некада, био са оне стране улазних врата, кретао се простором који она оивичавају. Кретао са свешћу да ту припадам. Ослушкивао, слично тој жени, да ли ће се лифт зауставити на мом спрату, да ли нам неко долази у посету или се отац враћа са посла. Легитимност мог боравка у том простору била је потпуна. Ништа није могло да је доведе у питање.А сада је та невидљива жена неко ко брани тај простор, штити га. Он њој припада. Попут уплашене зверчице ослушкује звуке из ходника и размишља да ли је они угрожавају или само доносе изненадне, али добронамерне госте.Нико не звони. Неко ко је једно време био испред жениног стана улази у лифт и одлази. Хоће ли она изаћи на терасу и погледати ко је то био? Да ли је њена љубопитљивост баш тако велика? Средовечни мушкарац напушта зграду. Види га како не журећи пролази између стамбених зграда и нестаје иза једне од њих. Заувек са собом односи разлоге због којих је стајао пред вратима њеног стана, шта је желео.Можда ће наредних два-три дана она још о њему размишљати? Очекивати да непознати мушкарац поново дође, позвони и каже шта жели, објасни зашто се фотографисао пред вратима њеног стана. А онда ће га заувек заборавити. |
Komentari