30/4/2008
"Eden"
|
ЕДЕН
О граду, давном лету и генерацији тинејџера која у њему живи, креће се његовим прашњавим улицама. Генерација младих која жели нешто више да научи о животу гледајући филмове у биоскопу и на ТВ-у, слушајући радио и грамофонске плоче, читајући тинејџ-часописе; жели да обликују своје мисли, изглед и понашање у складу са владајућим трендовима. Тражење узора: Мик Џегер, Марлон Брандо, Џон Ленон... Гладни су живота, провода, да им се само лепе, пријатне ствари дешавају. Ленчарење поред ивице градског базена, посматрање девојака у шареним бикинијима. Како су задовољни када ухвате поглед неке од њих, жељно чекају да је увече сретну на корзоу. Лето на завршетку шездесетих година двадесетог века. Гимназија је завршена и факултет уписан, било у њиховом граду, било у Београду. Бриге су остављене за јесен: сада је време уживања, провода. Треба искористити све могућности које тај српски град нуди.Ујутру устанеш око девет, на столу те чека доручак који је мајка припремила, облачиш се и лифтом силазиш до приземља. Напушташ зграду и крећеш према центру града. Тамо ћеш се срести са друговима. Сви заједно продужавате према војном базену, једином у граду. Са разгласа се чују актуелне домаће рок-групе: београдске "Силуете" и "Елипсе", загребачка "Група 220" и Млинарчев "Осмијех". Зоран Мишчевић пева свој препев "О, Дона". Звук електричних оргуља боји прегрејан летњи ваздух. Небо у позадини је плаво, прозирно плаво. Сунце је невидљиво, скривено, али свеприсутно.Лењо устајеш са убруса и урањаш у млаку воду базена. Неколико пута енергично препливаш са једног на други крај базена. Задовољан си самим собом. Истушираш се хладном водом и поново опружиш на убрусу. Затворених очију слушаш музику.У време ручка се враћаш кући. Мајка, отац и ти обедујете уз вести са радија. Глас водитеља повремено зазвучи драматично, и очево лице тада добија забринут израз. За десерт имате расхлађену лубеницу коју отац сече на једнаке кришке.Поподневно дремање и ленчарење у кревету уз листање музичког часописа.Увече, ти си поново у граду. Ту су сви твоји другови и другарице из разреда. Тако сте опијени својом младошћу, неисквареношћу. Верујете да и свет који вас окружује није зао. Имате позитивистички поглед на дешавања у природи и друштву коме вас учи школа, медији, родитељи, Партија која води државу...Бесконфликтан свет који храбро корача у бољу и срећнију будућност. И твоје насмејано тинејџерско лице припада том свету.Касно увече, када се вратиш из града, уз музику са радија размишљаш о протеклом дану, о себи. Покушаваш дубље да сагледаш свет који те окружује.Временски период коме припадаш чини ти се довољно опипљив, довољно стваран. Период који има своју дужину трајања, свој континуитет. Звездано небо изнад града је тако мирно, тако неутрално. Сферна кулиса изнад твог града и педесет-шездесет хиљада становника који свакодневно бауљају улицама. Владајућа идеологија им свакодневно говори да њихов живот има смисла, непрестано их анимира да храбро и поносно корачају овим светом.А, ето, ти си свршени гимназијалац, неко пред ким је будућност. Лепша и боља будућност. Нешто ти, ипак, не да мира, тера да у све што те окружује сумњаш, према свему имаш благу дистанцу. Можда те меланхолична црта у твом карактеру спашава да потпуно не утонеш у време коме припадаш, да све што ти се сервира не узимаш здраво за готово? Међутим, брижљиво кријеш своје сумње, за себе их чуваш. Знаш да је опасно, непожељно, критиковати тај безгранични занос владајуће идеологије.
|
Komentari