27/6/2008
Kupovina...
|
Ja i moj drug smo kupili jednu knjigu koja je zadnji deo ove knjige koju sam vam ja predstavio.Knjiga se zove "Tama iznad Setanona". Knjigu smo kupili u Beogradu,Knez Mihajlova.Knjiga je vrlo dobra i zanimljiva. Vise o ovome... |
18/6/2008
"Carobnjak:Segrt"
|
Ovo je naziv knjige koju je napisao Rejmond E. Fajst. Kratak opis: "U sumovitom priobalju Ostrvskog Kraljevstva,siroce po imenu Pag postalo je segrt velikog carobnjaka Kulgana.Iako je svojom hrabroscu stekao naklonost dvora i srce ljupke princeze,Pag nije mogao da ovlada vestinama carobnjastva na tradicionalan nacin. Uprkos tome,Pagova neobicna vrsta magije jednog dana ce zauvek promeniti sudbinu dvaju svetova,jer su mracna bica iz drugog sveta otvorila rascep u tkanju kosmosa,kako bi ponovo zapocela drevni rat izmedju sila Reda i Haosa." "Izuzetno zarazno stivo... fantazija epskih razmena,munjevitih obrta i veoma zive maste." ---The Washington Post Book World--- "Veoma uzbudljivo... vredan i interesantan doprinos polju fantazijske literature" ---Andre Norton--- Ovu knjigu sam poceo da citam i veoma mi se dopada,tako da i vama preporucujem da je procitate. P.S.Evo jos malo ovoga... |
4/6/2008
Trci zeko,trci
|
Ovo je bila knjiga "Trci zeko,trci".Nadam se da ce jos ovakvih knjiga biti predstavljeno na ovom blogu.
|
28/5/2008
"Davna fotografija"
|
Давна фотографија
"
На полеђини фотографије је писало:Д.М., деца заставника Димитрија Срећковића, и ја у Mалом парку у К-у (јун 1962. године.)"А у данашњим новинама читуља: "Наш драги Предраг М. је преминуо 30. августа 2007. године у четрдесет и шестој години. Сахрана ће се обавити у понедељак, 3. септембра у 14.30 часова на Централном гробљу. Ожалошћени: отац Д., супруга... син..."Четрдесет и пет година дели те две фотографије: црно-белу фотографију у мом албуму и ону у читуљи у београдској "Политици".Мада на полеђини фотографије пише да је настала јуна месеца, ништа на њој не одаје да је настала у том месецу. Дрвеће је огољено, један од дечака има ђубретарац, Д.М. је у војничком шињелу.Фото-апарат је, вероватно, у рукама оца дечака, заставника Срећковића.Тада је покојни Предраг M. имао тек годину дана. Још је био беба, а Д.М. млад отац.Д.М. је висок и витак. Његов изглед је наговештавао да би син могао да му постане кошаркаш, као што је робустан изглед мог оца наговештавао да би његов син могао да постане фудбалер.Двојица дечака, синови заставника Срећковића, чуче. Један од њих, млађи, на глави има качкет. Црни качкет.Била је недеља, и сахрана Предрага М. је била предвиђена за следећи дан. Чак и то гробље, није било далеко од мог стана. Неколико стотина метара.Када бих отишао, могао бих да видим Д.М. Предраговог оца. Скрханог од бола, сломљеног старца.Добро знам да нећу отићи. Непристојно је. Моја породица и породица покојног Предрага М. се никада нису дружиле. Она фотографија у парку је чиста случајност.Д.М. и мој отац су биле колеге које су се, вероватно, тог јунског поподнева враћали са посла. Можда су становали у истом делу града? И, ето, срели заставника Срећковића који је извео своје синове у парк, и тако је настала фотографија...Није требало да представља ништа суштинско. Тек, у тим давним годинама, искористити прилику за тако нешто ретко, несвакидашње, као што је фотографисање.У мом албуму је сачувана једна од, вероватно, три фотографије. Предраг М. је отишао као успешан човек. Неко ко је имао успешну спортску и пословну каријеру.Полако се топи, нестаје, оно што је требало да буде мој запис... Топи се, нестаје... |
21/5/2008
"Fotografija trazi pisca"
|
Фотографија тражи писца
Признајем да ми нису потпуно јасни разлози, али фотографија на мом монитору просто од мене тражи да о њој нешто напишем, мада ниједног од младића на слици не познајем. Ништа им не дугујем, чак ни овај кратак запис. Нисам део, не припадам њиховом свету.Та тројица младића су се излежавали једног мајског поднева на тераси удубљени у своје мисли, своје разговоре... Можда и у своја ћутања? А онда сам ја наишао, закорачио у тај изоловани, затворени свет (назвао бих га: свет иза седам гора и седам мора; свет коме и да хоћу, не могу да припадам), за тренутак нарушио ту интимистичку атмосферу, и фотографисао их. Учинило ми се да би то могла да буде занимљива фотографија, да то што виде моје очи није нешто свакидашње. Они једва да су ме приметили, или нису желели да ме примете? Мене и мој фото-апарат који ће сачувати њихове ликове, њихову младост... Вероватно, на један погрешан, искривљен начин. Ти младићи нису веровали у моћ малог дигиталног фото-апарата у мојим рукама, нити у моју инвентивност као фотографа. Фотографија је месецима стајала у једном од фолдера на хард диску рачунара, потпуно заборављена од мене. Нисам јој придавао никакав значај. Постоје периоди када непрестано фотографишем, а потом месецима не узимам фото-апарат у руке већ радим нешто друго.Онда сам на интернету открио веб-сајт посвећен фотографијама и почео да пребацујем своје фотографије. Једнога дана сам пребацио и фотографију на којој су младићи. Када сам је аплоудовао на сајт требало је смислити назив за њу. И ја сам се упитао: шта та фотографија представља, шта доноси, шта сам њом желео да изразим? Прво ми је на памет пало да је назовем Три пријатеља и укуцао сам тај назив. Чинило ми се да најјача порука коју фотографија носи јесте порука о пријатељству, дружењу када смо млади, нашем генерацијском заједништву... Неколико дана касније, нисам више био задовољан одабраним насловом. Када бих размишљао о фотосу већ сам за њега везивао другу поруку. Док бих ходао улицом или седео испред телевизора и размишљао о слици, у себи бих рекао: "Живот је леп! Живот може да буде и леп!" Сутрадан сам поново отишао на веб-сајт и укуцао нов наслов - Живот је леп.Фотографија је коначно била спремна да се представи посетиоцима сајта, изложи њиховим погледима, коментарима... Започне свој живот. |
14/5/2008
"Na krovu"
|
На крову
На врху зграде изнад станова је тераса. Станарима је служила за сушење рубља. У ствари, само онима који су становали у поткровљу и нису имали сопствене терасе. Другу половину зграде прекрива раван кров посут шљунком. На кров се са терасе мора пењати металним мердевинама причвршћеним за зид. У летњим месецима на њему би се сунчали неки од станара зграде. Најчешће, студент са другог спрата и девојка из приземља. Били би осамљени, нико им не би сметао. Вероватно је између њих двоје било извесних симпатија. Да ли су њихова интимна дружења пролазила у безазленом ћаскању или би одлазили и корак даље, и препуштали се нежним додирима и пољупцима? Смештени изнад свих нас они би сатима своја тела излагали сунцу. Како су, тако обнажени, једно другом морали деловати пожељно?! Та савршеност, складност њихових младих тела. Тела у пуном животном напону, потпуно спремна да се употребе, ставе у функцију.Становали смо на последњем спрату, и ја бих понекад изашао на нашу терасу и посматрао шта се дешава испред зграде или посматрао обрисе града. У таквим тренуцима дешавало би се да са крова долети каменчић и падне поред мене. Радознало бих погледао горе, међутим њих двоје би се повукли иза ивице. Играли су се са мном. Остајао бих на тераси и стрпљиво чекао да се коначно покажу. Понекад би каменчић поново долетео док бих ја гледао у другом правцу. Понекад бих их окрзнуо крајичком ока, и тада би са крова допро смех.Њихова тајна веза је касније престала. Те или следеће јесени. Младић се вратио на студије у Београд док је девојка убрзо и тихо напустила родитељски дом. Удала се. Можда је мислила да му на тај начин пркоси, ставља до знања шта је заувек изгубио? Свакога лета у медијима причају о озонској рупи и штетности прекомереног излагања сунцу. У граду је изграђено неколико базена, вештачко језеро на крају града је добило уређену плажу. Ко је жељан сунчања, купања и дружења тамо одлази. Раван кров на мојој згради је изгубио сваки смисао. Нико више и не покушава да га осмисли. Каменчића је и даље сасвим довољно. Зими су прекривени снегом, ушушкани испод белог, нежног покривача. У пролеће и јесен су натопљени водом... Влажни су и хладни. Међутим, нико их не узима у руке, не милује, не додирује, приноси уснама или образима као неке реликвије.Реликвије на којима су лежала млада, складно обликована тела и исписивала најромантичнији, најсуштинскији део својих животних прича. |
7/5/2008
"Pred vratima"
|
Пред вратима
Стајао сам пред вратима. Из стана је допирало дискретно, једва чујно шушкање. Као да се неко са друге стране врата, сасвим приљубљен уз њих, питао ко је испред, шта жели, кога тражи? Хоће ли позвонити или, коначно, отићи? Срећом, на вратима је било исписано женско име тако да се бар нисам плашио физичких насртаја. Припремао сам се да урадим најнеобичнију ствар коју би неко урадио пред вратима туђег стана: држао сам фото-апарат у десној руци и спремао да фотографишем врата и себе. Палцем сам притиснуо окидач и блиц је осветлио моје лице. Онда сам на дисплеју апарата погледао да ли је фотографија успела. Није била баш репрезентативна, али на њој сам био ја, а и врата.Позвао сам лифт и ужасно спорим лифтом се спустио до приземља, прешао оних неколико степеника који в& |