TAJ NOVI VRLI SVET

Odavno

Ne pitati ništa...

Samo čuti.

Prošlost kako odzvanja...

Budućnost kako izmiče...

Sadašnjost, nemuštu...

Tišinu čuti.

Osetiti pod kožom

Prijanjanja neka,

Zaboravljena...

Neizbrisana...

Stalna...

Ne pitati me.

Ništa.

Sve je rečeno...

Nikad nije kasno za dobre zelje..............

 

  
  
 

Dear Santa,

Please send me a baby brother.



Santa wrote back:

"Send me your mother..."


 

 

Ginger

U kući pored tri deteta, troje odraslih, u koje se računa i moja malenkost, i gomile prateće opreme boravi i jedan hrčak... Ginger... mala, debela, večno uspavana i kao što joj ime kaže – neopisivo narandžasta...

Posle višesatnog čitanja priča i pevanja uspavanki na svim jezicima na kojima se moglo pevati i čitati a da svi prisutni to razumeju – dogovorimo se da je vreme za spavanje...

Princeza posluša... Prle i Tihi sa malim odocnjenjem... ali opet sve u granicama normale... dvoje odraslih obećaju da „neće dugo“ i ja se mirno prepustim svojim noćnim aktivnostima... pored otvorenih vrata svakako da bih mogla da skočim i odbranim mladjahnu populaciju od najezde trolova i zlih veštica, ako se za to, ne daj Bože, ukaže potreba...

Dva sata kasnije... u sred čitanja jednog od onih prekomplikovanih pisanija gde se autor trudi da što dužim rečima opiše jednostavne pojave trgne me šuškanje... bacim pogled... pacov!?!?! Dal’ da vrisnem i razbudim ceo kvart? Dal’ da bacim šolju sa kafom na njega?

Gledam ja pacova. Gleda pacov mene.

Mnogo mi je narandžast za pacova... i nema rep... jbg, ko bi ga znao... sekunde prolaze... Zver i ja se odmeravamo na metar udaljenosti... kroz alarm za uzbunu koji je počeo da zvoni u glavi mi mukotrpno prodre saznanje da se to zapravo Ginger i ja gledamo preko laptopa... ona u ćošku... ja na krevetu...

Pokušam da ustanem... kao tiho i kao neprimetno... ona nestane brzinom svetlosti... pa nisi ti, milice, toliko debela i lenja koliko se meni naivnoj činilo...

Posle sat vremena jurenja po kući – svedem joj kretanje na jednu sobu... deca i dalje mirno spavaju... odrasli negde cirkaju crno vino i slušaju dobar jazz... ja kao da sam ispala iz „Kroz pustinju i prašumu“ primenjujem znanja pokupljena iz gomile crtanih filmova i postavljam zasedu... Minuti prolaze... meni se već koči desna noga ali ne mrdam... ne dišem... u rukama šal na gotovs (bolje orudje/oružje nisam imala pri ruci), na podu semenke... igram predatorski... na kartu gladi moje žrtve... u sebi već proklinjem sve pacove na svetu pa i ovog kome tepamo hrčak... sve je to meni isto dok u gluvoj noći koristim ono malo energije ne bih li ukebala zločestu Zver.

Uzalud... Ginger oseća da joj iz pravca hodnika preti opasnost da bude vraćena u svoj kavez dok kažeš Hamster (Rodents, subfamily: Cricetinae, x rodova, y vrsta) i  ne pomišlja da pomoli njuškicu iz sobe... a u sobi mračno... puzim po podu, nasumično (a u pokušaju da budem nečujna) udarajući svim mogućim delovima sebe u okolni nameštaj koga, shvatam, ima previše za ove noćne egzibicije...

Deca i dalje mirno spavaju. All quiet on the Western Front... sem što se u redove pospale vojske uvukao špijun... opasni, u živu igračku maskiran, špijun po imenu Ginger... a moja je dužnost, kao i svakog stražara, da uhvatim Zver i predam je na sudjenje višim instancama, mada bih joj najradije presudila istog trenutka.

Sati prolaze...

Škripa točkova na prilazu. Vrata. Smeh. Šapat. Ja se ne dam uznemiriti u žaru borbe sa superiornim neprijateljem i ne mislim o tome šta će pomisliti ljudi kada me u tri ujutru zateknu na sve četiri kako virim ispod kreveta...

Posle približno pola sata cerekanja, sedenja na stepenicama (Pater Familias nije uspeo ni da se dovuče do stolice – prizor ga zatekao nepripremljenog a smeh spopao neodbranjivo), tri čaše vode, dve kocke šećera, prevrnute lampe i pokušaja da mi se sačuva samopoštovanje kroz kikotave opomene ženskog člana Vlade svojoj polovini da se uozbilji... povučem se, pobedjena ali ne i poražena u svoju jazbinu...

Sanjala njuške.

Neke naranžaste grejače za uši koji su od prirodnog krzna... i doživotnu zabranu palačinki za šestogodišnjeg zločinca koji je mirno prespavao noć zaboravivši da je tokom popodneva smatrao da bi bilo zabavno poigrati se sa hrčkom VAN kaveza...

Za sve po jedan život večni

U Skupštini važne su žirafe,

dok glavešine platu kriju,

za raju lekovi, cigare i nešto kafe,

za ostalo - pa nek suze liju.

Mesečna plata k`o nekom za godinu dana,

nečiji džeparac k`o sva mesečna hrana,

koliko hoćeš korupcije i mita,

a većina - pa ko većinu pita?

Većina je samo glupa masa,

većina je tu kad treba da se glasa,

većina je tu kad se ide u rat

i kad se državi da mat.

Većina je za urlanje i demonstracije,

većina je za buđenje uspavane nacije,

većina je za mrvice i oglodane kosti,

bogati se bogate, a većina posti.

Zato nam treba takva vlast,

da nas gazi i steže nam kaiš,

da nam vadi iz kostiju mast,

da sa nama bude “na iš”,

i svi mazohistično srećni,

i svi je do neba vole,

za sve po jedan život večni,

za sve Ura, dok god su dole.

Volim Te gdje god bila

Dan se polako rađa, prolaze teške besane noći...

Umorna moja duša i tijelo ne predaju se baš lako

Čežnja me zaokuplja, na počinak sam moram poći

Je li mi to suza kapnula niz lice, jesam li plako'?

Bespućima jurim, mila! Ima za nas još spasa

Vrišti mi srce od kada si nenadano otišla draga…

Zovem nebo da mi te vrati, ne čujem mu glasa

Ljubavi! Nema tvoje poruke, nema ti traga!

Znaj da si jedina ljubav bila i bit ćeš u srcu mom

Dokle god postoj još nešto od života u meni…

Vjerujem da me potajno čekaš u srcu sam tvom

Želja još tinja našim snovima i u našoj sjeni!

Tko zna gdje si! Ništa nije zamrlo u ljubavi mojoj

Čekat ću te dugo! Čak zauvijek i što god se zbilo…

Usađen sam u nadanju, snima i pod kožom tvojoj

Volio sam, volim te i voljet ću te, gdje god te bilo!

Svemirko

Hajde da...

''... napiši mi ono što nikada nikome nisi ...''

jubilej.

Džo je bio ovde

titleless...........

Sinoc sam imala naslov, danas nemam, cuj nemam naslov, nemam sliku, nemam ton....

Ali pusti pricu, vako je bolje, ko zna kako bi se sve zavrsilo?????

A kad pustis masti na volju, moze da ima i happy end,

ili ne moze,

mozda ipak moze,

sigurno ne moze, ladan tush je zakon,

narocito ako se zna da svaki zakon ima rupe.

Ogrlica

Prekinula se nit...

Gledala je kako se rasipaju raznobojne perlice i u trenu shvatila da ih nikada više neće moći sakupiti.

I poslednja se skotrljala niz njene grudi, ostavljajući trag negde duboko... Kao da je zaparala samu dušu.

Svaka je imala svoju boju, miris... svoje ime.

Svaku je volela na svoj način.

Sa svakom je imala igru, samo njima znanu. Nežno ih je dodirivala vrhovima prstiju, šaputala svoje tajne, utiskivala misli, pevušila želje...

Svakoj je poklanjala svoje snove, smeh, crvene usne.

U svaku ugradila delić svog srca. Titraje svoje tanane duše.

A one... Pomerale su se svaki čas, okretale, bockale je, ponekad se grubo zarivale u njenu meku, svilenkastu kožu. Otrpela bi svaki bol i gledala ih sa nežnošću i tugom istovremeno.

Jednog jutra, postala je svesna njihove hladnoće. Njihove bezbojnosti. Probudila se sa saznanjem da je i mirisa nestalo.

Jednim potezom prekinula je nit.

Dok pucketa bukva

Mudrice naša :)

Sada znam

Jednom si rekao

da te previše volim.

Tada sam se pitala:

Zar ljubavi može biti previše?!

Sada znam da može.

Uvek je previše

kad je jednosmerna.

Jednom si me odveo na Reku.

Pitala sam se

da li ću je ponovo videti.

Sada znam da neću,

jer ona nikada više neće biti ista.

Jednom si rekao

da me voliš.

Pitala sam se

govoriš li istinu.

Sada znam

da ti to ne umeš.

mene sramota

...

Pristojan Broj Godina Postojis I Pojma Nemas O Cemu Se Radi
...
U Ovom Zivotu.

Kraj

Imaš li predstavu koliko silna mržnja ume da bude?

To silnija koliko je snažnija bila njena suprotnost.

Možeš li da zamisliš moju noćas?

Mene kako mrzim sve ono što sam toliko volela?

Mene koja prelazim preko svih postulata ljudskosti, odričem se svake pomisli na plemenitost i samosagorevajuće se sasvim, kao nekada tebi, predajem mržnji... dozvoljavam da ispuni i poslednje naprsline, poslednje šupljine, prelije svaki atom, izbije iz svake pore...

Možeš li da zamisliš sve to?

Znaš li da sam noćas prvi put shvatila da ne mogu da oprostim?

Znaš li da sam svaki put do sada oprostila... svakome... ne svojevoljno... bilo je jače od mene... prelazila... išla dalje... do noćas. Kada sam udarila u zid. Spoznala sopstvenu granicu. Granicu preko koje se ne prašta. Do koje kada stigneš prestaneš da budeš ono što si podrazumevao pod pojmom čovek, prestaneš da poštuješ, prestane da te bude briga za kazne ovo i onozemaljske, prestane da ti bude važno kakve će posledice biti i po koga...

I sve što ostane bude mržnja. Ogorčena. Silna. Razarajuća. A opet, utešna... mržnja... prema tebi. Prema svemu što te sačinjava. Prema svakom detalju tvog bića. I najmanjoj sitnici. Svakom gestu svesnom i nesvesnom, pogledu, treptaju... koraku tvom svakom...

Prestane da te bude briga šta će ko reći, pomisliti, da li postoji Bog i Djavo, prestane da bude belo i crno i sivo... prestane svaka nada, svaka želja za nadom da možda još nekada negde nekako... ne ti... ali ipak... Prestane. Samo od sebe. Preuzme kontrolu. A tebe više nije briga da li imaš ili nemaš kontrolu jer i ti prestaneš biti ono što si poznavao i poprimiš sasvim nove obrise. Obrise mržnje. Teške mržnje. One koja izgara u samoj sebi. Koja se samom sobom hrani. Ishranjuje.

Osećala sam. Predosećala. Upozoravala. Nagoveštavala.

Sebi. Tebi. Njima. Tebi najviše...

Nisam želela da doprem do ovih granica neljudskosti. Da spoznam da umem da budem toliko zla i da me ne bude briga. A nije... nije me briga.

Sada je sve mnogo manje važno od činjenice da te mrzim celim svojim bićem i da me nikada ništa više neće oprati od toga.

Noćas sam udarila u zid. O dno. Moje dno.

I noćas sam prestala da budem Ja.

Ova noć sa sobom odnosi neke stvari za koje sam želela da verujem da su lepe i dobre u meni i oko mene. Odnosi pored toga i melodičnosti, pisanja moja na ovom blogu, odnosi sve te sitne i krupne stvari koje su me sačinjavale.

Sada im više nema mesta.

Ne u onome što će doći sutra.

Jer... Sutra... je neko novo Sutra u kome sadržaj mog bića preuzima mržnja i želja da nikada do samog kraja ne zaboraviš da se dogodilo.

Umesto reči

Reči su me napustile...

Nedovoljne, siromašne smislom za ono nešto neizrecivo mučno pod kožom...

Ovo je jedini način na koji umem da ti kažem...

Znam da ćeš razumeti...

Pokrov

Pričaj mi.

Pričaj mi! Pričaj mi, pričaj... bilo šta...

Govori o vremenu, prepričaj mi neki osrednji holivudski davež od filma, podeli sa mnom sve sitne i nebitne stvari koje te muče, raduju, sačinjavaju, prazne... Samo ne prestaj da govoriš... sipaj reči na mene... još, još... ne prestaj. Molim te ne prestaj... samo mi govori.

Govori o bilo čemu.

Pričaj mi o kiši koja te je zatekla dok si se vraćala umorna sa posla, pričaj o neizbačenom djubretu, o cenama prehrambenih proizvoda, novim cipelama koje ceš kupiti od sledeće plate...

Govori o detinjstvu, o mladosti, o planovima... čemu želiš.

Jadaj mi se. Hvali se.

Govori mi.

Slušam te...

Tu sam i slušam.

Ne prestaj.

Ne dozvoli da tišina prodre u moje vreme.

Pričaj mi o alkoholu, spomeni cigarete, ispleti ceo trač o komšinici iz broja 22, opiši jedan prosečan dan na poslu i onog daveža od šefa koji misli da sve zna najbolje...

Govori o sebi... ili kome već želiš...

Samo... me ne pitaj ništa... i ne dozvoli da tišina kao pokrov padne po meni...

Ne daj joj da me se dohvati...

Jer... ako dodje...

Ako tišina zaista dodje... prikrade se, osvoji, prisvoji, zavlada i ostane... plaši me šta bih sve mogla da čujem u njoj...

Harlequin

“Megi, kad odrasteš, shvatićeš da ne postoje nesebične ljubavi...“, rekao je... I o tome htedoh da pišem...

Parazitski mi se ta rečenica uvukla u sećanje... u misli... i tu se vrti, traži mesto... kao pseto jureći sopstveni rep... u mojoj glavi...

Postoji duboka tajna... baš tako... duboka... ne mala i ne velika, već duboka... jedna od onih što zadire poprilično u noseće stubove ličnosti i koju je vrlo nebezbedno izmeštati... na najlaganiji dodir ona kompletno uzdrma sve pretpostavke identiteta koji je i bez toga poprilično klimav lately.

Parazit. Gadni. Mračan, ljigav... ono što ostane iza jedne od tih „nesebičnih“... ono u šta se na kraju pretvori srcoliki, ružičasti, svetlucavi demon slabosti koja se javlja s vremena na vreme u svakom umu... Namami u klopku... pustiš ga u sebe želeći da veruješ „da ne mora baš sve biti toliko crno“ premda se onaj teški pesimista u tebi buni i protestuje... Utihneš pesimistu. Narediš mu da zaveže i izvadiš iz naftalina onog Harlequin-a od optimiste, priključiš ga na sve izvore energije kojima raspolažeš ne bi li ga nekako održala u životu... i predstava počne...

Svetlucavost nestane prva.

Odmah zatim i ružičasta boja počne da tamni... korodira... razjeda samu sebe...

Dok spojiš dlan sa dlanom u želji da Harlequin-a nagradiš toplim aplauzom publike... već negde nestane i srcoliki oblik... jabučast postane prvo, nekako grešan... napneš se pa ga u krug nategneš ubedjujući sebe da je krug super, baš nekako ceo i savršen... zaboravljajući da proveriš da li je zaista krug ili kružnica, tek...

A Harlequin se za to vreme, dok ti pažnju raspeš na obličja, boje i punoću... izmeni na sceni... poskida maske... navuče druge... i već je nešto sasvim drugo...

Pesimista stidljivo podigne glavu... i ti odnekud, neprekidno čuješ šapat: „Nisam li ti govorio? Nisam li te upozoravao?Znao sam ja da to neće na dobro izaći... nikad i nije, statistika je bezgrešna... nema izuzetaka...idiote lakoverni...“

Muzika prestane da radi posao utihnuća svega drugog.

Glas šištavi, šuškavi, škripućuć polako zauzme busiju u srednjem uhu i kontroliše protok...

Zatim počneš da mrziš sebe. Da se prekorevaš. Stidiš, neretko. Pred sobom, dakako... ne i pred drugima...

Obećavaš da više nikada...

Obećavaš da više niko...

Obećavaš...

Nudiš lek umesto preventive...

Podmićuješ sopstvenu svest i savest ne bi li malo ućutala i prestala sa samoraskopavanjem...

Tada udješ u sopstveni krug... i odjednom znaš sasvim pouzdano da krug nije dobra stvar... nema više mesta dilemama... loš je, strašno loš jer nema izlaza... nema ćoška u kome se može predahnuti... samo neprekidno kretanje unutar sebe samog, po istim ivicama razumskim, kao hodač po žici, užasno napet da ne sklizne ponovo u iracionalnu ljigavost svetlucavog... okrećeš glavu kao od provalije da te zastrašujuća dubina ne namami svojom neispitanošću u pad... Okrećeš glavu jer znaš da je dole... negde... na samom dnu... ostao tvoj Harlequin... tvoj demon optimizma koji ti u retkim trenucima mira i apsolutne tišine, kada taman pomisliš da si se navikao na kruženje i da je konačno sve ok, da ti hodanje po žici više ne predstavlja problem i da monotonija ne mora uvek da bude sasvim negativna pojava... došapne: „Tu sam... čekam... sačekaću... pašćeš... moraš pasti...“

U tim i takvim dubinama... daleko ispod Harlequin-a i njegovog dvojstva koje zavodi do samouništenja... počiva i ta rečenica... „Ne postoji nesebična ljubav...kad odrasteš, shvatićeš, Megi...“

Gnev

A da se Vi malo pozabavite svojim životom!?!?!

Kako to zvuči!?

Znate...ono...kao, gledate svoja posla, živite sopstveni život, rešavate svoje probleme umesto mojih?

Zovete mamu, tatu... brata, kumu, koga god umesto ovog bacanja novca na besciljne razgovore sa mnom.

Ja Vam nemam šta reći. Barem ne ništa novo. I dalje mislim da imate ozbiljan poremećaj ličnosti, da ste opsesivno-posesivni, da me neopisivo smarate, da ste krajnje iracionalna osoba primitivnog rečnika i načina razmišljanja te samim tim tipičan primerak onoga što sam celog života izbegavala manje ili više uspešno.

Šta mislite o tome da mi se malo skinete sa slučaja i pozabavite se sopstvenim? Umesto na telefon – date pare na neki alkohol, film... psihoterapeuta?

Ne mislite? Zašto me to ne čudi!?

Ja mislim. I neću više da budem fina i da se trudim da lečim tudje frustracije, i mojih mi je preko glave... a malo mi je muka i od sopstvenog sedativnog dejstva na poremećene likove poput Vas koji smatraju da imaju pravo da me uznemiravaju kad god požele ili nemaju šta pametnije da rade (što je, dozvolite da primetim, u Vašem slučaju, poprilično često – prečesto, čak i za moj neslavni prag tolerancije)... 

Zato bih Vas najlepše zamolila da zaobidjete moj broj telefona u širokom luku ako ponovo naidjete na njega... još bolje, izbrišite isti iz imenika... jer sledeći put sasvim sigurno neću biti toliko fina... i neću upozoravati više.

BEOGRAD

Ne volim kada pice sipaju u visoke case i to sa podosta leda , uvek dodje do cudnog efekta ubedjenosti kako je to sve samo led i debelo dno a i to malo sto se crni je posledica atmosfere i prljavih naocara . Normalno da saznanje zablude i utvrdjivanje identiteta crnila u vidu naslova na flasi a koje glasi  PELINKOVAC je pod obavezno bolno , normalno da nema debelog dna i da led nije u prednosti u odnosu na alkohol normalno da ce negde slike da vise u skorasnje vreme normalno da su me nasli da razvlacim struju na pogresno mesto ............

            dodjoh u kasne sate ustadoh a da mi se kapci nisu posteno ni dotakli uzeh greskom Boletove carape , razlicite cipele nataknuh na noge ...........

          nemogu vise idem da spavam