Skoro pa ne verujem...
... da sam ja neka loodacha na kvadrat, zar bi im bilo stalo kad sve prodje?
Da sam ja neka fatalna, zar ne bi u samoj vezi bili tako divni, fantasticni, ma idealni??

Samo me zanima:
kako bas svaki otkrije kako je "tuzan zivot bez mene" tek kad je meni svega preko glave, kad odem bez namere da se vratim??

Slucajnost??
Pa bas previse je slucajnosti onda...

Imam osecaj da mogla bih vec sad da predvidim svoju sledecu vezu... Pocece slucajno, ko zna zbog cega... A i  nebitno je... Zatim cu ja da padnem  na smekera,  da se  vezem...  zatim ce on da izigrava ludilo,  neku facu...  ajde, razumem ga, musko... mora da  izigrava nesto, ko zna sta, samo njima znano... Eh, onda cemo par meseci bar biti u najvecoj mogucoj ljubavi... pa ce on poceti da kulira, ipak postaje ozbiljno (da mi je kog djavola znati za koga postaje ozbiljno?! oni kao da su sa marsa pali...) onda cu ja da sizim, i eto nas posle jos par meseci ovakvog mucenja, stigli do raskida... Ja otisla, jedva prezivela, njemu super... prva tri dana... A onda falim ja, moj zagrljaj, fale poljupci, zajednicke zelje i nadanja... I onda sam ponovo najdraza, najbolja, najvoljenija... popustim li, vrtecemo se u istoj prici s pocetka, beskonacno dugo, u krug. Ne popustim li, ja sam dezurna kucka. A meni prodje jos jedna godina u traganju za mr. Pravim, ulaganju sebe u nesto sto ne postoji...

I ko je ovde lood?
Ja sto pokusavam uvek opet iznova ili oni koji ama bas nikad ne cene ono sto imaju?!