Da li ti možeš da zamisliš koliko ja volim svog malog, slatkog, jedinog brata? Možeš, ali nećeš da priznaš zato što misliš da ga niko ne voli kao ti. E pa varaš se. Samo ti pojma nemaš šta on radi kad ti nisi tu i kad ja moram da ga posmatram neprekidno, jer on samo čeka kada će da napravi neku glupost. Ne smem
ni domaći da pišem, majke mi. Znaš i sama kako je pre nekoliko dana stavio u nos onaj čepić od nekog tvog čuvenog parfema. Bože kako sam se uplašila. Nisam ja to smela sve ni da ispričam, mislim, šta je sve bilo dok vi niste dojurili sa posla. Dakle, igrao se on sa nekim kamiončićem i sa onim zamišljenim drugom koga zove Kole Pele a raspričao se, ne možeš da veruješ. Ja pišem domaći iz poznavanja prirode o nekim jednogodišnjim zeljstim biljkama , kad odednom primetim da se nešto ućutao i čačka nos k’o blesav. A ja se toga gadim, znaš i sama, mogu odmah da povraćam, časna reč. Skočim ja odmah na njega k’o da sam videla buba švabu, koje se isto strašno plašim, i kažem šta ti je, šta čačkaš nos k’o neka seljačina, gde ti je maramica on me gleda, vidim uplašen, samo što ne zaplače. Meni odmah žao, poljubim ga u loknice i kažem: “Nemoj plakati, sada ću ti dati maramicu.” A on, sad već ohrabren mojom nežnošću, ni pet, ni šest nego: “Pa ne mogu da izvadim ovo iz nosa”. “Koje bre, hodi da te umijem pa ćes izduvati nos”. Neću, neću , vidiš da se zaglavilo. “Šta se bre zaglavilo, jel si ti blesav, daj da vidim”. A on lepo, umesto kamiončića vozi onu praznu flasšcu od parfema, izvadio onaj mali čep što ide pre zatvarača i gurnuo u nos. Smrzla sam se, utrnula, obeznanila se. Šta da radim, već ga vidim kod lekara, kako ga operišu, krv na sve strane, mama plače, tata toliko uplašen da nije ni ljut, joj majko moja šta ću sad. Vidim njega kao da zabavlja moja zabrinutost, pa kaže onako, valjda da me uteši, nije mi više tu, nego tu i pokazuje pozadi na potiljak. Au, šta da radim, plačem k’o kiša, ali razmišljam možda mogu to čudo da izvadim dok mama i tata ne dođu sa posla, svakako moram nešto da preduzmem jer nemamo telefon da bih javila mami, a i plašim kako bi odande reagovala, treba joj sat da stigne sa posla a od straha bi mogla i da umre usput. I smislim ja da krenem u akciju vađenja čepa, takoreći na prirodan način. Da ga nekako nateram da kija, pa će čep valjda izleteti. Ruke mi se tresu znojim se, ali već sam pribranija, ubeđena da sam našla pravo resenje. Alatka će mi biti ona najveća igla za šivenje vune, okrenuta naopako, racunam da ga ne ubodem vrhom. Počnem da mu golicam malo nozdrvu, onako malo, na samom početku, krenu on da kija, pa tako jedno desetak puta, ali od čepa ni traga. Ja plačem ko kiša, njemu suze oci od kijanja, čini mi se stogodina to traje. Ođednom cujem mamu. Mene zaboravili. Mislim da je proslo sto godina dok senisu vratili, ali makara toliko. Srce mi je bilo u petama. Prvo sam se plašila
kako i sta će da mu rade, da li će morati da ga operisu, a onda kad to bude gotovo, sta će da rade meni što se to desilo dok sam ga ja cuvala. Ovo me je dotuklo, pa majke mi, znam ja koliko ga pazim, a on glupak mali tako nešto da smisli. Ko je jos trpao takve stvari u nos.Naravno kad su se vratilii ja jadna videla da nema ni zavoja ni ničeg drugog što ja smatram opasnim, i jos njih troje veseli, valjda što se to tako lepo zavrsilo, meni laknu. Mislim se pa i ako dobijem batine, ili budem nekako drugacije kaznjena, nije vazno, samo kad je sve proslo. Posle mi je mama rekla da su čep izvadili pincetom, a mene pohvalili što sam ga terala da kija , jer da nisam, mogao je on to prstom da gurne duboko u nos pa bi morali stvarno da
Pa sad ti vidi koliko ga volim, i koliko mrzim da ga cuvam, stvarno. Majke mi , casna rec. A zadatak iz poznavanja. . . . . nisam ga ni uradila, ko šiša je
dnogodisnje zeljaste biljke. . . . . . . . .
ga operisu. Prosla sam bez kazne, ali bilo bi mi lakse da nisam.