KAKV
A SI TI TO DEVOJČICA?
Ja sam mala debeljušna devojčica koju svako pri prvom susretu pita: “Ju, na koga imaš tako lepe plave oči?” A ja kažem: ”Na tatu”. To su stvarno bile retke prilike kad sam pominjala tatu. Ali to nije bilo zato što ga nisam volela. ili nisam mislila makar ponekad na njega, nego eto tako. On je imao ženu i ćerku, moja mama muža i moga voljenog brata, a ja sam bila negde između. U stvari sam na neki način bila jedinica, ali to me nije radovalo. Česće sam se osećala kao da ne pripadam
nikome i nigde, nego da sam deo neke velike porodice. Pa pravo da vam kazem, tada mi nije to mnogo smetalo, ponekada sam bila malo tuzna, ali sad znam da sam u stvari bila samo mala, pa imala sam devet godina. Secam se. . . nisam dozvoljavala da mi učiteljica popušta ili oprašta nenapisan zadatak. A moja učiteljica je bila stvarno super, malo starija od moje mame, ali volela sam je skoro kao mamu. Nekako sam osećala da me razume, da je stroga prema meni baš zato što oseća da to tako mora da bude da bih se ja osećala dobro, očekivala je da uvek znam sve što me pita, i nikada me zbog toga nije mnogo hvalila. I bila sam među najboljim đacima, i niko nije smeo da me zove debela, ili ne daj Bože ćorava jer sam nekada nosila naočare. Samo nemojte da mislite da im je to neko zabranio, ma ne, nego sam ja bila prosto drugačija, nije da se hvalim, ali i pametnija i vrednija od ostale dečurlije u odeljenju. U stvari sad znam da je mamino pitanje “KAKVA SI TI TO DEVOJČICA?” trebalo da glasi “ZAŠTO SI TAKVA DEVOJČICA?”. Čak i da me je tako pitala, ne verujem da bih umela ili želela da joj odgovorim. Činilo mi se da je ona našla svoje mesto pod suncem, a da sam ja dobila pomoćno sedište