Draga moja ,

Vec nekoliko dana zelim da ti napisem makar nekoliko reci, ali nesto mi se ne da! Verovatno sto bi, sve sto bih rekla, bilo potpuno razlicito od mene same. Razumes me! Nekako se osecam izgubljenom, bespomocnom, nemocnom da ucinim bilo sta sto bi me razveselilo ili mi ulepsalo dan makar na trenutak. Kako se to zove? Nemam pojma! Depresija, klimaks, sindrom praznog gnezda!? Adrenalin, 0! Serotonin, 0! Ni trunka radosti, osmeh ni u nagovestaju, smrknuto lice me sretne svaki put kada prodjem pored ogledala. Neka teskoba se uvukla u mene izbacujuci onu cuvenu pozitivnu energiju kojom sam citav svoj zivot zracila i bila omiljena medju prijateljima i pozivana na druzenja koja su uvek imala vise radosti i humora i topline kada sam ja tu. Ali to je bilo! Kazu, ono sto je jednom, to je zauvek! Lazu! Ja ni blizu nisam vise ona koja sam bila. Nikako, nipocemu ,ni slucajno, ni na primer, ni u tragovima. Povremeno, zbilja vrlo retko, i sve redje i redje, pokusam da se vratim sebi, onoj od nekada, ali tesko! Oprosti sto te opterecujem ovom mracnom stranom svoga bica! Ne brini, nadam se da cu se izvuci iz zatvorenog kruga u koji sam sama, sasvim sigurno dobrovoljno, usla. Imala sam najbolju nameru! Da popunim prazno gnezdo, da nastavim da se smejem, da i dalje zracim optimizmom! Jedno su namere, drugo su mogucnosti! U jalovoj nadi da cu postati ona koja nisam, izneverila sam samu sebe! A kako? Pa evo, draga moja, u mojoj prelepoj dnevnoj sobi, koju svi moji prijatelji smatraju najboljim mestom za opustanje uz casicu, a sto ne flasicu, razgovora, sada ponosno stoji bure! Da, bure. Bure sa kupusom! Sta se smejes, bure sa kupusom ribancem i par celih glavica, za sarmu. Gde sam tu ja? Pa sedim zgrcena u neudobnoj staroj fotelji, gledam kroz sve oko sebe ,ne pratim film na tv-u, boli me svaka koscica, i povremeno bacim jedini skoncentrisani pogled, na bure.Nista me ne pitaj, odgovor nemam! Imama samo strah od samoce koji me tera da sedim u sobi sa njim i buretom.

Ako imam pravo na nadu, nadam se da cu se jednom ponovo probuditi nasmejana u znak pozdrava novom danu! Svaki novi dan je poklon, a ja sam se odvikla da primam poklone. Moracu to ponovo da naucim da bi moj boravak na ovoj planeti bio udoban za mene i za planetu. Uloga zagadjivaca, koju trenutno igram, morala bi da bude skinuta sa repertoara pozorista koje sa zove zivot, a ja, kao glumac, citaj ucesnik u predstavi, kontaminator, moram, umesto da za svoju ulogu primim platu, sama platim. Kome? Pa gledalistu, reditelju, kolegama koji su me strpljivo gledali i slusali, trudeci se da me mlakim aplauzom opomenu da to nije uloga za mene. A cena, pa cena je samoca. Nova uloga, koju samoj sebi dajem, bice uloga cistacice. Naporna u svakom pogledu, sa puno znoja, suza, strahova, ali nadam se nagradjena velikom pravim aplauzom koji svakog glimca na kraju toliko usreci da zaboravi na muke koje je imao spremajuci ulogu i igrajuci je. Dakle, u predstavi koja se zove ,,Zivot,, ja cu igrati cistacicu koja cisti zivot velikom metlom, svoj sopstveni zivot cisti, ostaje sama u dnevnoj sobi sa osmehom na licu gledajuci bure sa kupusom.

Ne optuzujem nikoga, ne osvrcem se za tuznim likovima koji odlazeci od mene, bivaju ponovo ono sto su nekada bili, samo se molim da nadjem snage da se vratim sebi, makar i samoj.

Pisi, javi se telefonom, voli te tvoja drugarica

PS Zelis podvarak, ili sarmu?