Nase zapadne komsije su primljene u evropsku uniju, a nas odbili; bas su pokvareni. Tuga i zalost na nasim stranama, umerena. Neki su i zadovoljni i nadaju se da nas nikada nece hteti. Jedan prijatelj mi je rekao: bolje sam, nego u losem drustvu. Jedna drugi: jebes Evropu, cuvaj zdravlje. A ja? Pa malo mi je krivo, ali kada pogledam oko sebe skoro pa mi je vise drago nego krivo. Gledam telku, citam novine, proucavam informacije na Internetu, sve u vezi Evrope, da se razumemo, i pitam se tko to tamo peva? Po meni su odlucili da prihvate nas, srpski model drustva i organizacije pa su rekli: ako su srbi u krizi, moramo i mi biti u krizi. Prvo su to shvatili evropski podanici iz nama bliske zemlje Grcke. Oni su nam blizi pa su odmah videli sto sve gube ako ne slede nas primer.

Ostali su kao bili ljuti na njih, sto se balkaniziraju, iako su na Balkanu. Ali pomalo je prevladala zdrava pamet, pa si i drugi krenuli putem krize. Evo, uzmite Spanjolce. Imaju veliku nezaposlenost ne zato sta nema sta da se radi, ma svi idu gledati Barcelonu i nakon toga su toliko zadovoljni da se samo izlezavaju i misli kako su nakokali Real Madrid. Talijanci su ponosna i samoljubiva nacija, pa nisu hteli da zaostanu. Dole Berluskoni, a gore bankari. Oni su izazvali krizu, pa ce je valjda znati i produbiti. Nisu mogli nedostajati ni nasi historijski saveznici Francuzi, pa su tako oberucke prihvatili deklasacije, drzave, banaka, a i sampanjac nije sta je nekad bio – u svetu se pije vise talijakski spumante. Kada pogledam njihovog predsednika, dodje mi u glavu Napoleon: mali, ali ruzan. A kad ga vidim zajedno sa nemackom predsednicom vlade, dodju mi na pamat Stanlijo i Olio, iako su mi ova dvojca simaticniji.

Vec kad smo kod Nemacke, ‘ajde da produbimo temmu (znam da se pise s jednim m, ali kako se ovde radi o dubini, da bi se podvukao znacaj treba staviti duplo slovo, prema novom srpskom pravopisu koji je u pripremi – ne mozemo se brate jos i danas oslanjati na Vuka i sedam kozlica). Izgubili Svabe dva rata, ali i shavatili da ne vredi uvek ona “bez trece nema srece”, pa su odlucili da promene muziku i primene jednu drugu narodnu: “ako neces silom, onda ces milom”. Prodaju malo grckih, spanjolskih, portugalskih i ostalih drzavnih bonova pa im sruse cenu, a onda ih opet kupe jeftino i evo ti brale profita, bez rata. Onda poraste spread, pa im diktiraju kako da srede svoje racune i tako malo po malo postaju diktatori. Ovako u zagradam, kada ti neko diktira, a ti pises, on ili ona su diktatori, tacno? Ali ima i drugih na ovom svetu koji se vole igrati. Oni sa kosim ocima su ko mala deca, pa kada vide da se neko igra i oni hoce da se pridruze, a uz to ih je i jako puno.

Forex

Kada sam vec kod financijskih operacija i transakcija, evo da vam prikazem moja iskustva sa forexom. To vam je svetska berza novaca: ne kupujes i prodajes robu, nego novac. Imam par poznanika koji se vec duze s time bave, a jedan mi tvrdi da mu je plata postala samo dzeparac. Kada sam ga pitao kako to da jos vozi predratnog stojadina, rekao je da ne zeli da upada u oci poreznicima (ima smisla). U vezi sa poreznicima, znate li koja je razlika izmedju njih i vampira? Vampiri vam piju krv samo za vreme punog meseca.

I tako ja slucajno pred par mesece naletim na ovaj forex sajt, na hrvatskom jeziku. Sve lepo objasnjeno, sta  je, kako se kupuje i prodaje, a ima i jedan mali software koji se moze besplatno skinuti. Procitam ja sve jos dva puta, da bi bio siguran da sam svatio i otvorim besplatni akaunt. Daju ti virtualan novac s kojim mozes virtualno trgovati i virtualno zaradjivati, ali isto tako i gubiti, sva sreca virtualno. Nakon svih ovih virtualnosti, zavrtilo mi se u glavi i otvorim ti ja i pravi racun, stavim 200 evra, pomirim se da su vec izgubljeni i krenem u trgovinu. Ne znam jesam li ja to tako pametan, ali nikako da ih izgubim; jos su mi se i umnozili, mislim na onih 200 evra. Nisam nezadovoljan, ali se pitam cemu to? Cista spekulacija. Prodajes nesta sta nemas, nadajuci se da ce pasti cena i da ces to isto kupiti jeftino i da ce ti ostati razlika. Osecam se ko Svabo. 

Letlji raspust, ima li sta lepse od toga? Svakako, dva letnja raspusta! Ove godine sam naporno radio celu godinu i upravo mi je bilo potrebno da se u augustu malo opustim, dobro osuncam, iskupam u moru (skoro pa sam rekao nasem), najedem dobre hrane. Uvek sam bio veliki obozavatelj Dalmacije, njene prirode i ljudi, pa sam tako kao mali, a i kao mladic proveo puno leta, naganjajuci strankinje, a bogami i domace, i uzivajuci u tamosnjoj opustenoj atmosferi. Nisam bio tamo jedno dvadeset godina, iz svima dobro poznatih razloga. Tamo sam imao, a ustanovio sam i da ih jos imam, i dobrih prijatelja i poznanika, hrvata ili dalmatinaca, ni oni sami nisu sigurno sta su.

Cuo sam se s njima cesce i redje, ovisno o prilikama i u vreme najcrnjih dogadjaja. Pricalo se uvek o necemu, ali kako smo svi intiligentni ljudi (dozvolite malo samohvale) politiku nikada nismo spominjali i pretpostavljam da smo zato i danas prijatelji. Imamo toliko lepih zajednickih uspomena, dozivljaja, da nema smisla zalaziti u tamne hodnike politickih i nacionalistickih zbivanja i pokusati jedni druge da ubedimo kako je pravo na nasoj strani. Da vam budem iskren, ni sam nisam siguran tko, kada i gdje je imao pravo i zbog cega.

Dva tedna u srednjoj Dalmaciji, izmedju Zadra, Sibenika, Primostena, Trogira i Splita su ugodno provedena. Smestaj besplatan kod poznanika, more toplo i cisto, cini mi se jos cistije nego nekada: izgleda da su sve one industrije koje su zagadjivale prestale sa radom, pa bar turisti mogu lepo uzivati u gotovo iskonskoj prirodi. Hrana odlicna, ali pomalo skupa za nasa merila, a cini mi se i za njihova da nije jeftina. Vec sam bio zaboravio kako je dobar dalmatinski prsut, crnjak i riba sveze ulovljena i samo bacena na zar, bez ikavih dodataka.

Iskoristio sam priliku da se malo detaljnije upoznam sa njihovim novim zivotnim, kulturnim i informativnim tokovima. Cesto sam imao priliku da slusam muziku, sjedeci u nekom baru uz more i pijuci Ozujsko pivo (jako dobro, za moj ukus). Dobre stvari su one stare, iz vreme bivse Juge, ali su im nove stvari blagi ocaj, otprilke kao i kod nas. U jednom tekst pjevac govori da pije iz bacve benzina, jer je vino skupo (nije im jeftin ni benzin, skoro 150 dinara za litru). Skoro pa gore nego nas turbo-folk. Televizija im je u redu, dosta filmova, zabavnih i dokumentarnih emisija; sve skupa moze proci. Ono sto me je najvise zabavilo su novine. Kupim, mislim da je bilo prvo jutro nakon sta sam doso, Jutarnji list. Listam, citam vesti, sve skupa slicno kao i kod nas, uobicajene zapetljancije iz domace politike. Kada sam dosao na stranu sa crnom hronikom, pocepao sam se od smeha. Naslov: Maloljetnica silovana u Crikvenici na njenu stetu. Pa na ciju bi stetu bilo, ako ti ga uvale a da ga ti neces? Jedan drugi clanak je isao otprilike ovako: pogledala je kolegu pa je muz pretukao sa metlom i gadjao sa internet stickom. Evo sto je spoj starog i novog, stare i nove tehnologije.

Neko bi me mogao pitati, a i sam sam si postavio to pitanje: je li bolje nama ili njima. Na stranu sta imaju more, kod nas bi rekli: isto sranje, drugo pakovanje.

Koliko puta vam se dogodilo da sanjate neku osobu koju dugo niste videli i sutradan je sretnete na Knez Mihajlovoj (moze i neko drugo mesto)? Ili da po prvi puta cujete neku novu rec, novi pojam i da vam se sledecih dana dogadja da ga ponovo cujete? Slucajnost, koincidencija? Mnogi tvrde da slucajnost ne postoji, da je sve vec unapred odredjeno (postoje razna varijante tko ili sto je to uredio). Da li se radi o jednom ili o drugom jednostavno nije dokazivo, ali moja logika mi govori da bi bilo malo prekomplicirano da je sve to uredjeno: toliko je osoba i dogadjaja na ovom svetu da bi stvaranje scenarija za sve njih bio ogroman zadatak za subjekt kojio se s tim bavi. Toliko nas je mnogo da se slucaji i koincidencije, pa cak i one najcudnije, mogu jednostavno objasniti zakonima kaosa.

Prosli cetvrtak sam bio u Amsterdamu. Avion je sletio oko 8 navecer, uzeo sam voz sa aerodroma za Amsterdam i negde oko devet i pol vec bio u mom apartmanu koji sam iznajmio za cetiri noci. Prilicno skup, ali jako lep, moderno uredjen, sa pogledom na reku Amstel i uz to na samo par stotina metara od istoimenog hotela u kojem odsjedaju najpoznatije licnosti sveta. Pogledao sam u vodic gdje bih mogao otici na veceru i nasao jedan spanjolski lokal u blizini. Bilo je dosta sveze, ali sam seo vani, prakticno na trotoar, jer je bilo upaljeno vanjsko grijanje (znate one grejalice sa uzarenom zicom sto se jos i danas koriste za zagrevanje kupatila). Narucim spanjolski prsut i bocu crnog vina i pocnem sa vecerom. Unutar lokala svira muzika sa sterea i odjednom pocne neki zumba-zumba. Gledam, ili bolje receno slusam o cemu se radi: ili su Dragacevski trubaci ili neki nas turbo folk. U sred Amsterdama i jos u spanjolskom restoranu! Jedem ja tako (prsut je bio odlican) kada se uz moj stol zaustavi gospodja srednjih godina sa nekim papirom u ruci koja kaze nesto na holandskom. Odmah shvacam da ce se ovde raditi o nekoj vrsti zahteva za novcani prilog, a kako je vec sama vecera prilicno skupa, odlucim da ne zelim povecati moj trosak te veceri, pa tako odgovorim na srpskom (engleski tamo svi govore): "Oprostite, ali vas ne razumem". "Ali zato ja vas razumem" – odgovori mi gospodja, na cistom srpskom i na moje veliko iznenadjenje. U par minuta razgovora sam saznao da je moskovljanka, ali je bila udata za jednog Beogradjanina i da je zivela par godina u Beogradu. I tako me je to, moram ipak priznati ugodno iznenadjenje kostalo 5 evra. Niz slucajnosti je jednako kaos, bar se to u nasim glavama tako prikazuje.

Kaos brale, posvuda, pa i u glavnom gradu Holandije. Naslusao sam se kako kod njih nema prometa jer svi idu na bicikli. Istina, ali zato ima biciklistickog prometa kojega me je bilo vise strah nego automobilskog. Automobili idu po cesti, a pesaci po trotoaru i dovoljno je biti oprezan kod prelaska ceste. Ali nije uvek jednostavno razlikovati izmedju biciklisticke staze i trotoara; koji puta zauzimaju i zajednicki prostor, pa dok hodas moras uvek paziti da te ne pogaze. Da ne govorim o crvenoj zoni sa prostitutkama u vitrinama koje izlazu svoje drazi i mame klijente, ili o kofi sopovima gdje uz kavicu mozes popusiti i travu, potuno legalno (nisam propusti da i to probam, iako preferiram alkohol).

U subotu uvecer sam bio umoran pa sam ostao u sobi i video jedan dio Evrovizije i tu su mi se lagano poljuljale moje teorije. Kod glasanja nije bilo nikakvog slucaja ni kaosa, unapred si mogao pogoditi tko ce za koga glasati: bivsi Rusi za bivse Ruse, bivsi Jugoslaveni za bivse Jugoslavene, skandinavci za skandinavce, Turci za muslimane. Hrvati su nam dali 8 ili 10 bodova, ne secam se tocno jer sam zvakao nekakve meksicke gljivice koje sam kupio u jednom Magic Mushroomu (prodavnice gde se mogu kupiti prirodna halucinogena sredstva). To mi je vratilo nadu u kaos: prvo se poubijamo, a zatim se glasamo kao braca. Nije ni ovaj svet sto je nekad bio.

Svi kazu i svi se slazu da su mladi ljudi generalno dinamicniji, lakse prihvataju promene, s manje problema im se prilagodjavaju i jednostavnije gledaju na sami zivot. Vjerovatno je tome razlog nedovoljno iskustvo, nedostatak svesti o samome sebi i svetu koji ih okruzuje. Neki to jednostavno nazivaju neozbiljnost. S vremenom postaju ozbiljniji, za ne reci stariji, njihovo iskustvo se nagomilava, hard disk (citaj mozak) postaje sve zasiceniji i pretvaraju se po malo u konzerve, odnosno postaju konzervativni, slabo skloni zivotnim promenama i tesko prihvacajuci tehnoloske i kulturoloske novosti koje drustveni razvoj nosi sa sobom. Svemu tome sigurno doprinosi i samo fizicko zastarevanje koje daje smanjeni osecaj same telesne snage, ali osnova se nalazi u centralnom procesoru (opet citaj mozak). Sve napred receno je s opste tacke gledista, sa svim iznimkama koje potvrdjuju pravilo. Razlikovati izmedju mladoga i staroga je potuno nemoguce, povuci granicu koja bi odredila gde se prelazi u drugi zivotnu dob nema niti nekoga smisla jer je prelazak u stvari postepen.

Sa ulaskom u zrelije godine, a ovdje govorim vec o pubertetu, nasa psiha tezi da stabilizira nasa iskustva i spoznaje, da nam odredi i postavi fiksne tacke, nepromenjive cinjenice za koje se mozemo uhvatiti kada se nadjemo u teskocama. Receno na drugi nacin, covek pocinje traziti sigurnost kao odgovor na poteskoce koje zivot sa sobom dolazi, trazeci psiholosko utociste gde se moze skloniti dok ne prodje mecava.

Sa druge strane, covek je izuzetno znatizeljna zivotinja (da se niko ne uvredi, prema teoriji evolucije, u koju ja verujem, mi smo potekli od njih) i stalno si postavlja pitanja: zasto ovo, ma kako to? U neprestalnoj je potrazi za odgovorima, o prirodi koja ga okruzuje, o ljudima s kojim se odnosi o tome tko je on, zasto je ovde i kamo ide. Ovde cu otvoriti jednu zagradu i izneti moje misljenje o tome kako mi se cini da nove generacije postaju sve manje znatizeljne, da ih sve manje interesira svet koji ih okruzuje, zatvorena zagrada. Cinjenica da cesto ne moze naci odgovor na pitanje cini coveka frustriranim, a to mu se ne svidja, pa inzistira na nalazenju odgovora pod svaku cenu. Cesto se radi o odgovorima koji nemaju nikakvu vezu sa realnosti i dok u prvom momentu mogu doneti olaksanje, na duge staze cesto mogu otezati zivot.

Spoznaje predhistorijskog coveka su bile minimalne. Zbog ogrtomnog utroska vremena na osnovnu aktivnost koja se sastojala u obezbedjivanju hrane i zastiti od elementarnih i ostalih prirodnih nepogoda, njegovo znanje je bilo ograniceno na ta podrucja. U retkim slobodnim trenutcima je promatrao okolinu i postavljao si pitanja. Uzmimo za primer meteoroloske pojave, ili jos preciznije munje: ma odakle one dolaze? Nemajuci na raspolaganju dovoljno svoga ili tudjega iskustva (upravo je razmena tog zivotnog prtljaga odvela prema napred, u civilizirani svet), jedini odgovor koji si je mogao dati je bio metafizicki: netko upravlja svetom. Proslo je puno godina od tada i sada dobro znamo kako nastaju munje, ali ni dan danas nitko ne moze reci kako je sam svet stvoren, pa tako i odgovor nastao pre deset, dvadeset ili vise hiljada godina ostaje isti, t.j nije ni malo evoluirao.

Ma sta je to sta nas stavlja u teskoce, sto cini nasu psihu labilnom pred odredjenim pitanjima, pred nekim dogadjajima? Odgovor je vrlo jednostavan, ali i tesko prihvatljiv vecini stanovnika ovog naseg zelenog planeta. Tesko je prihvatljiv jer u biti nije odgovor. U stvari jeste, ali nam ne nudi nikakvu sigurnost i ne dodaje fiksne tocke u nasem zivotu. Stvar je vrlo jednostavna: nasim svetom i nasim zivotima vlada kaos, zakon u kojem nema jakih postulata i pravila. Sve moze biti i ne mora biti, moze se dogoditi, a i ne mora.