Е, прво да запалим цигарету. Сад могу тастатуре да се приватим. Шта рекох? А да, неиспавана, и то хронично, неких месец дана, ако не и дуже. Зашто сам неиспавана, немам појма. Ил имам. Кува ми у стомаку, стално, са кратким паузама, десе се.
Еј...па нећу сад почети неку стандардну Куку, Леле и слично. Никако да се доведем у ред, све нешто на брзину, на одложено, на "има времена"...... а последња опција-спавање. Главни и једини кривац-ЈА.
После колико лепих дана ја баш у петак одлучим да одем у Нови Сад. Легла у јутарњим часовима, пробудила у јутарњим часовима "дивно" расположена. Треба да покупим Тацу и Бојана, носимо папире за визе у агенцију. Киша непрестано пада, хладно, Таца не заклапа, стакла на ауту се магле и ја лудим због тога. Онда стижемо у Нови Сад, увлачимо се у булевар, тамо гужва неописива јер су затворили кеј, а на семафорима видим само црвену боју. Е баш имамо среће! И грејање ме излуђује. Морам да га усмерим на шофершајбну да не магли( дошло ми је овим двома да забраним да дишу), гуши ме, имам утисак да ми је фаца као крофна, а ноге ми се смрзавају (већ други дан ме боли десни јајник).
Обавимо у агенцији оно шта смо планирали, уз једну "малу" незгоду. Мојој другарици Таци нестане фасцикла са документима! Госпођа, која је у међувремену дошла и отишла, покупи са својим документима и њене. Дивота! Паника! Фрка!  То само њој може да се деси и никоме више. Хвала Богу па је господин из агенције био довољно присебан да се сети  да  има број фона дотичне госпође и позове је. Није далеко одмакла, вратила је фасциклу уз многобројне исприке на године, кишу, гужву...... Ух, добро је, решисмо и то.
Ал ту није крај малтретирањима. Опет дама са фасциклом предложи, да кад смо већ ту, скокнемо до тамо неког Здравственог потпорног удружења( ваљда сам потрефила назив) и извадимо Teacher Card. И онда опет, завлачење по улицама, од једне до друге зграде факултета........ Е ту сам полудела! Ни у самом центру града није толика концентрација аутомобила као тамо. Стекла сам утисак да ама баш сваки студент долази на факс сопственим аутом. Стани............ склони се.......... пусти онога.............. врати се у рикверц.............. Лудница!
Признајем, псовала сам ко кочијаш и још горе, онако натекла, дехидрирана и са мањком кофеина у себи. Које стање и која инспирација!
И ту опет није крај. И опет онај женски кретен поред мене. Стижемо у наше лепо мало место, ја задовољна бар због тога што сам кнапирала време да стигнемо на посао, избацујемо Бојана из аута и .................. на седишту поред мог, на жутим пресвлакама, видим неку чудну смеђкасту  мрљу. Ишао је њен коментар повишеним гласом: " ЈА САМ ИДИОТ. СЛОБОДНО РЕЦИ ДА САМ ИДИОТ!"
Да...... добила је менструацију.  Женски идиот је добио менструацију  у мом ауту, на мојим жутим пресвлакама. Почнем да се смејем хистерично,  одвезем је кући да се  истушира и пресвуче, док је чекам испушим три цигарете једну за другом све са неверицом гледајући у флеку, и наравно, закасним на посао.
Остатка тог дана се не сећам.
Суботу преживим некако са Vanish сапуном у рукама.
Јутрос ме пробуди телефон, зове Он. Док тече каква-таква прича успевам да саспем у себе чашу сока и скувам кафу, велику. Након четрдесет минута разговора прекидам везу и налазим себе како чучим у фотељи са нетакнутом шољом охлађене кафе.
Сад ми је већ мука.