Jutro

Sanjao sam čudan san. Bio sam u ogromnoj robnoj kući i kupovao sam kondure na jednom štandu. Prodavačica nije bila ni mlada ni lepa , već je bila baba sa zlim licem veštice. Tražio sam joj broj 43, a kad mi je donela, setio sam se da mi treba broj veći jer treba zimi obuti vunene čarape. Nije htela da mi ih donese, samo je stajala i buljila u prazno. Primetio sam iza njenih leđa drvenu kutijicu na kojoj je velikim crnim slovima pisalo "Žalbe". Odnekud sam iskopao papirić, verovatno iz novčanika, pošto ima više papira nego para tamo, i hemijsku i počeo sam da ružim neljubaznu prodavačicu upravi. Ona je to izgleda primetila, pa je, poput žirafe, krivila vrat i zverala u ono što ja pišem. Skontala je izgleda da se radi o njoj, pa je skočila mačijim skokom, iznenađujućim za staru gospođu i počela da mi otima papir iz ruku. Grčevito sam ga držao, ali je ipak na kraju uspela da ga otme. Ništa, odoh kod upravnika, i pođem da tražim njegovu kancelariju. I cimnem se i probudim. Napolju mrak, nije ni svanulo. Koji sam ja vampir, jebote, pa ustajem u ovo doba, i na ovu zimoću. I ništa, čučao sam u krevetu, šćućurivši se i povlačeći ćebe da ne duva odnekud.
Svanulo je, a napolju sunce. Kad sam izašao, omirisao sam vazduh. Kako je lepo jutro.

Dugina porodica u Srbiji

  
    Moram priznati da sam tek skoro čuo za njih i to iz novina kad sam pročitao članak da su se njihovi članovi okupili na planini kod Bora, a onda sam malo istražio po netu. Bili su mi zanimljivi jer sam video sliku dok se drže za ruke praveći veliki krug, a neki od njih su bili goli, poput nekadašnjih hipika sa Woodstocka. Osnovani su  1972. u SAD kao Rainbow Family of Living Light (Dugina porodica žive svetlosti) ili Rainbow family. Svake godine imaju godišnja okupljanja u prvoj nedelji jula i tada se mole, meditiraju ili se u tišini koncentrišu na Svetski Mir. Ljudi svih rasa , religija, etničkih pripadnosti i socijalnih statusa su dobrodošli. Obraćaju se jedni drugima sa Rainbow (Dugo) ili Brate ili Sestro. Zanimljivo je da nemaju vođu, niti posebnog predstavnika već svako za sebe postavlja svoje ciljeve a glavni su im ljubav i mir na Zemlji. Jedini deo vlasti im je Savet, a odluke se donose kroz konseznus. Odbacuju novac već idu na razmenu dobara i usluga i svako u kampu uzima koliko mu treba, mada postoji i Magični šešir gde se sakuplja prilog za dodatnu hranu. Ne jedu meso.  Za sebe tvrde da su " najveća ne-organizacija ne-članova na svetu".
    Sad, sve to deluje simpatično, ali kad se neko šeta go, a da to nije nudistička plaža, prvo što se pomisli je da nije normalan ili da izražava neki protest jer želi da privuče pažnju, što su oni i učinili, pa su neki i dobili batine od ljutih seljaka jer su se šetali goli ispred manastira. A u novinama se tvrdi da je bilo i jedno silovanje, seljaci nisu bili navikli na toliku golotinju uživo.

Sunđer Bob leti u nebo

Oš mušmula?

Guča 2008. III deo

Guča 2008.

Guča 2008. II deo

Sarajevo

Nikad nisam bio u Sarajevu. Takvo me vreme zakačilo, do 90. se moglo normalno ići svuda, a onda su počela užasna dešavanja koja su predugo trajala. Posle toga, pa mogu reći da mi je nelagodu stvarala pomisao da tamo odem sam na neki koncert, iako mi ne piše na čelu koje sam vere. Međutim, posle toliko godina, sa oduševljenjem sam prihvatio ponudu za ekskurziju sa kolegama. I nisam se pokajao.

Polazak ujutru u sedam. Zafrkavali su me da ne čitam novine dok vozim, jer sam sedeo iznad vozača, na spratu, na mestu sa panoramnim pogledom, gde je utisak jedino kvarilo prljavo staklo, pa su mi posle i neke fotografije kroz staklo ispale mutne. Granicu smo brzo prešli, nisu nas dugo zadržali, već je službenik samo proverio naše lične karte. Prvi utisak je bilo pitanje: „Da li je moguće da su se ovde ljudi ubijali i da su se dešavale užasne stvari zarad jedne pogrešne politike, a sad opet žive jedni pored drugih. Zašto?“. Sve vreme mi je u ušima odzvanjala Milanova pesma: “Sarajevo, kristalna sjećanja...“ Stižemo u Dobrun, sa leve strane džamija, malo zatim sa desne crkva. Posećujemo je. Renovira se konak. Crkveni muzej me oduševljava bogatstvom, predmeti iz 16. i 17. veka, lep rad pravih majstora na krstovima, staro oružje, kubure i mačevi. Koleginica priča kako su za vreme poslednjeg rata komšije stajale u rovovima na 20 metara daljine, bacali jedni drugima cigare i pričali viceve. I pucali su takođe. Zašto? Zar se nisu mogli dogovoriti i podeliti se bez prlivanja krvi? Stižemo do Višegrada. Ćuprija na Drini je još uvek tu, lepa kao i kad ju je Andrić opisao. Obećavaju da ćemo sutradan prošetati njom. Put se nastavlja, mnogobrojni tueli, večinom neosvetljeni, pa neke hvata i jeza. Jezero ispod nas, neverovatne zelene boje, ali i prljavo, smeće pliva svud naokolo. Zaustavljamo se na Romaniji. „Ide Tito preko Romanije“, pevao sam kao klinac. Slikam šumu. Jedemo. Autobus mili naniže. Konačno se pojavljuje i Sarajevo, hotel Saraj na ulazu, bazeni ispod. Skrećemo pored biblioteke koja je spaljena u ratu. Milioni knjiga izgoreli. Prolazimo pored Baš Čaršije. Idemo ka Ilidži, da se prijavimo u hotel. Svuda se gradi. Ne zgradama su još uvek vidljive rupe od gelera, neke su srušene skroz, na njima grafiti. Na jednoj terasi bez ograde i bez polovine poda (umesto koga stoji limena ploča) stoji žena i prostire veš. Prijavljujemo se u hotel. Doček je srdačan, nema niti jednog gesta koji pokazuje neprijateljstvo ili netrpeljivost. Osoblje je ljubazno. Odlazimo peške ka Vrelu Bosne, a zatim se vozimo  kočijama. Ogromni platani prave izvanredan hlad. Prizor je baš za uživanje, bistra voda, zelena boja, patke i labudovi plivaju naokolo i približavaju se da osmotre nove posetioce. Prave lep kontrast. Slikam bez prestanka, odlazimo do izvorišta i rukom zahvatam vodu da pijem. Nameštamo aparat da nas automatski slika. Prvi put ne uspeva, drugi put je uspelo. Vraćamo se kočijama i nalazimo banku koja je radila do 7, dinare ne menjaju, evre da, ali je trebao lični dokument, pa s obzirom da su nam lične karte ostale na recepciji, kolega nas spašava sa vozačkom. Odlazimo do Baš Čaršije. Čuvena česma na početku. Simbol Čaršije. Kao i Begova džamija i sat kula. Uske uličice kao na moru prepune prodavnica sa suvenirima, najpopularniji su džezva sa 2 fildžana, kutijicom za šećer i poslužavnikom. Bilo je tu i suvenira pravljenih od municije za kalašnjikov, kao i različitih vrsta nargila. Odža poziva na molitvu sa minareta, vidimo mnoge kako ulaze u džamiju, izuvaju se i klanjaju. Ispred sede mlade devojke obučene u tradicionalnu nošnju. Odlazimo u ćevabdžinicu Željo 2, i naravno, naručujemo po 10 upola s lukom. Ćevapi su bili mnogo ukusni. Prste da poližeš. Konobar, šaljivdžija, reče nekim ženama da su kasno stigle i da zatvaraju, a kad ove pokunjene krenuše, on im reče da se samo šalio. Nigde na Baš Čaršiji ne služe alkohol. Zato smo prešli u susednu uličicu na Sarajevsko pivo. Kad konobar upita koleginicu hoće li malo il` vel`ko, ova mu se izbeči i reče:“ Vel`ko!”. Umalo da nam ode bus zbog nečije pogrešne informacije, pa bi do Ilidže morali taksijem. Hteli smo negde da idemo na živu muziku, ali ta kafanu “Bosna” nije radila, a dobili smo savet da ne idemo u jednu susednu.

Sutradan, trebalo je da idemo u Zemaljski muzej, ali se iznenada većina predomislila, a pošto je trebalo da se vraća tramvajem i sam sam odustao. Umesto toga smo opet prošetali centrom, otišli do Večne vatre, prošli pored pijace Markale i katedrale. Na kraju uđosmo u vreli bus i krenusmo nazad. Na Ćupriju, nažalost, nismo svratili zarad kupovine ispred granice, No, ni to nije uspelo da pokvari celokupni utisak koji je zaista bio divan.

Poklon

Krenemo juče svi skupa do grada, jer mašina u selu ne radi, a nakupilo se prljavog veša, i kad dođosmo do vrata stana, kad ono obaveštenje iz pošte o prispelom paketu i to ni manje - ni više, nego iz Japana. Ko bi to mogao biti, kontam ja, ne znam nikog tamo, da nije koji od mojih drugova tamo završio pa mi šalje utiske, i sve gorim od nestrpljnja da saznam šta je unutra. Okrenem informacije, saznam broj pošte i zovnem za svaki slučaj, jer nekoliko dana nismo bili tu, pa mi se paket možda i vratio. Službenica proveri i reče mi da je tu. Sedosmo u auto koji srećom upali iz prve, nije trebao da se gura, pošto mu sad fora da neće da upali kad se motor pregreje, pa ili moraš da blejiš negde pola sata dok se motor ne ohladi, ili guranje. Dođosmo do pošte, preuzeh paket, ništa nije moralo da se plati, glasno prokomentarisah da ni sam ne znam šta je unutra. Uđoh u kola i počesmo zajedničkim snagama da cepamo traku. A bili su ga dobro uvezali, treba preći toliki put da se ne otpakuje negde usput. Otvorismo ga nekako, kad unutra, nisam mogao da verujem, 9 knjiga Bukowskog na engleskom. Polovne, ali dobro očuvane. Znam, čovek mi obećao davno na forumu da ih ima viška i da bi mi ih poslao, ali sam mislio da kaže to fore radi. I nisam imao predstavu da je u Japanu, već sam mislio da je u SAD. Kad, čovek poslao i još platio i poštarinu. Samo što se nisam upiškio od sreće, ulepšao mi je dan i celo leto. Biće čitanja.

Prijemni ispit za srednju školu

Je izgubio svaku svrhu postojanja. Čim je dovoljno 1 poen da se prođe. Čim su dati svi testovi koji će biti, ali ni to nije dovoljno, već se prepisuje. Neki osmaci ne prepoznaju elementarne stvari jer nisu mogli da reše sledeći zadatak: dat je pravougaonik u kome su dva opisana kruga, rastojanje do njihovih centara je 7cm, a poluprečnik svakog je 3 cm. Sa slike se jasno vidi da je jedna stranica 7 plus dva poluprečnika, a da je druga jednaka prečniku. I pomnože se dva broja za površinu. Pa onda sistem jednačina sa dve nepoznate. Ili zapremina kvadra gde je bilo dovoljno prebrojati kvadrate u njemu. Kriterijum je pao do 0, a čini mi se da ti testovi postoje da bih ih neko odštampao i prodao. Plus izjava nekih učenika da je test bio težak. Jeste, ako se preskoče osnovne računske operacije, tj. ostane na nivou četvrtog razreda. Srećom, izgleda da je neko konačno uvideo besmislenost svega, pa se ide ka ukidanju prijemnog za srednju školu, što znači da će generacija sadašnjih svršenih petaka polagati malu maturu, imaće 4 predmeta, još uvek se ne zna koja, iz kojih će morati znati svo gradivo tokom 4 godine, pa volja im učili - ne učili, jer će im od tih ocena zavisiti upis.

Spomenik

Podigoše u selu spomenik junaku iz I rata. NIkad pre toga nisam za njega čuo. Sumnjam da je iko i čuo do tada. Bitno je da je bio dobar povod za pijanku, besomučno opijanje. I šatru. I pesme. Ugradiše u spomenik i česmu. Da ima raja vode kad treba da se okrepi. Kad pripeče. Kad se navija. Tekla je voda taj dan, umivala su se napaćena lica, slana od alkoholnog znoja.
Prođe nekoliko dana od svečanog otvaranja spomenika i pijanke. Klinac je jeo sladoled, pa se sav umazao kao svinja, ulepio se do guše. Setimo se mi da ima česma na novosagrađenom spomeniku, i sve radosni što ćemo moći da operemo malo prase, pocupkujući pojurimo ka njemu. Posegnemo za slavinom, kad ono nema vode.

Zanimljiv kopipejst - kako su završili heroji naše mladosti

Zoo impresije II

Zoo impresije

I ovo je Srbija III

I ovo je Srbija II

I ovo je Srbija

Proleće

MAGLIČASTA VIĐENJA

                          Ovo je počast

                          Alkoholičarskim halucinacijama

                          I snatrenjima

                          Vodka I pivo

                          Doneli su nam

                          Toliko toga nepotrebnog

                          Ali željenog podsvesno

                          Višak kalorija

                          Višak reči

                          Da li se zapitaš ikad

                          Prijatelju moj

                          Što je тoliko bolesnog

                          Što se zemlja ne raspadne

                          Pa ponovo rodi

                          Da li si ikad video

                          Dve polulopte

                          Povezane šestarom

                          Da li si ikad čuo  

                          Za rat radija

                          I navijanje slušalaca

                          Za pobednika

                          Da li si ikad sanjao

                          Otvorenih očiju

                          Prijatelju moj

Znakovi