ponekad se setim tvojih usana..
samo ponekad..
onako, jedva cujno, sapnu mi
reci koje mogu promeniti svet..
ponekad mi se kroz tudje oci
pokaze tvoj pogled..
samo ponekad..
onako, kao kroz maglu..
odagnam brzo
sve sumnje
misli
i lazna osecanja..
ali tek ponekad..
bacim pogled unazad,
samo da jos malo uzivam
u letu dva goluba..
ucini mi se da me dozivaju nazad
ali, imam ja svoj put
sa kog skrenem..
"Prilikom izrade tajne vecere,Leonardo se suocio sa teskim problemom:trebalo je da naslika dobro - u liku Isusa - i zlo - u liku Jude.Resio je da prekine sa radom dok neuspe da nadje savrsene modele.
Jednog dana, na sluzbi, dok je slusao crkveni hor,jedan mladic mu se ucinio kao stvoren za lik Hrista. Pozvao ga je u svoj atelje i izradio mnostvo skica i studija njegovog lica.
Prosle su jos tri godine.Tajna vecera bila je skoro zavrsena, ali Leonardo da Vinci jos nije pronasao nikog ko bi odgovarao Judinom liku. Kardinal zaduzen za tu crkvu poceo je da ga pritiska,zahtevajuci da sto pre zavrsi fresku.
Posto je danima bezuspesno tragao, slikar je napokon slucajno nabasao na nekog prerano ostarelog maldica,koji je sav u ritama, pijan lezao u jarku. Jedva je umolio svoje pomocnike da ga prenesu u crkvu, jer vise nije bilo vremena za skiciranje.
Kad je sve bilo gotovo, skitnica, koji se u medju vremenu donekle rastreznio, otvori oci, spazi pred sobom sliku i sa prizvukom cudjenja i tuge u glasu rece :
- Pa ovu sliku sam vec video!
- Kada? - upita Leonardo, takodje zacudjen.
- Pre tri godine. Secam se vrlo dobro, jer sam ubrzo posle toga izgubio sve sto sam imao. Zivot mi je u to vreme jos bio prepun snova. Pevao sam u crkvenom horu i jedan me je umetnik pozvao da mu poziram za lik Hrista.
Znaci, Dobro i Zlo imaju isto lice; samo je pitanje u kom ce se trenutku ispreciti na nasem zivotnom putu"
utonucu u san
bez snova
sa gomilom suste realnosti
koja se poput peska
lepi za mokro telo..
snovi i snovidjenja
su za hrabre
za one koji jos nista nisu izgubili..
ne smem sanjariti,
ali smem zaspati..
ostacu realna..
uzivacu u sreci ni manje ni vise
do onoga koliko realno smem..
tesko onima koji se kod nje zaduze..
uzima sa kamatom..
SVE!
Dodje trenutak, sretnu se oci, zaigra srce.. Dodje trenutak, svet se zaledi u pokretu, dan se preobrati u noc.. Koliko ce taj trenutak trajati, pomalo zavisi od nas a pomalo od sudbine.
Jutarnja kafa dobija ukus njegovih usana, jastuk dodir njegovih ruku. Pogled se razaznaje u sutonu, glas u vetru.
I sve, ceo svet stoji, i sva carolija je suzbijena u tom trenutku. Taj trenutak je izvajan rukama nevidljivih sila, koje nas vode putem od raja, prekrivenim laticama crvenih ruza i plavih orhideja, do pakla, obasjanim laznim sjajem strasti i budjenjem onog vraga kojeg svi mi imamo u sebi..
Sa tim trenutkom dolazi i slepilo, slepilo za sve ostale trenutke koji dolaze.
Krijemo se iza izmisljene snage, glumimo ravnodusnost. Smeskamo se osobama koje u nama bude ljubomoru, bockaju patnju, izazivaju suze. Sto se vise osecamo usamljenim jace stezemo ruku osobe kojoj zelimo reci sve, ali ne pronalazimo prave reci. Bolno precutkujemo, skrivamo ono sto nismo trebali ali slucajno smo videli, sto nismo trebali a slucajno smo osetili.. Ubedjujemo sami sebe da se u tom dodiru ne krije zelja, da u vazduhu ne visi pozuda..
Govorimo "Ne zelim te vezivati" a u stvari to zelimo vise od svega. Mislimo "Ne zelim da budemo stalno zajedno" - lazemo sami sebe. Upijamo svaki pogled, svaku neizgovorenu rec i nastavljamo da glumimo jake licnosti koje osecanja ne mogu da slome.
Da bi ta maska sto ubedljivije delovala, navodimo, ili bolje receno teramo, drugu osobu da radi sta pozeli bez straha da ce nas mozda neki gest povrediti. Videvsi to, u toj osobi se budi onaj vrag..
Ignorisemo strah od raspadanja mozaika, strah od rastavljanja dve reke i odvojenog ulivanja u more.
Slepi kod ociju, ne vidimo trenutak koji je mozda vec nastupio i ceka da preko usana predju sve one neizgovorene reci. Trenutak da se strahovi puste, da se otopi lazna hladnokrvnost.. Da se istupi ispred lazne snage i kaze sve..
Sta ce nastupiti nakon tog trenutka, pomalo zavisi od nas a pomalo od sudbine..
slagali su te - ja nisam andjeo slomljenih krila..
samo sam odraz u prasnjavom ogledalu
ne, nisam svratila
da ti namignem malo
vec da rasteretim osakacenu dusu,
prenesem deo unakazenih misli ovom svetu..
slagali su te,
preuvelicali moje postojanje..
samo sam zombi
koji tumara za svojim zivotom..
i ne zalim se!
ali..
slagali su te
surovost.. osobina koja krasi moje bice
jer u meni tinja zlo u svom najcistijem obliku..
djavoli ne vole jake ljude
zato sam te ostavila iza..
pored semafora koji je menjao boje..
na suncu koje se gasilo iza zgrada..
mrzi me!
ovakve se osobe ne mogu voleti
pogledala sam te.. jednom..
otisla a ni rukom nisam mahnula..
pokvarila sam ti igracku zvanu sreca
pogledaj sta sam ti ostavila.. NISTA!
hoce li prestati sad tvoje misli
da cekaju ispred zatvorenog prozora.. mog..
hoce li se ljubav tvoja naljutiti,
zainatiti, napustiti prag moj..
kako je meni
sta ja osecam..
koga je briga za jednog devil-a
ko jos saoseca sa demonima
najmracnijih ljudskih osecanja..
nije bitno..
samo ti zamrzi neke sarene oci
reci ''najgora je!''
okreni se
zaboravi.. preseci nit koja nas je spajala..
Odbacila sam teret proslosti..
Iako nije zlonamerno - vukao me je na samo dno..
Odbacila sam povezanost sa svojim prethodnim zivotom..
Listovi nove knjige su poceli da se popunjavaju..
Ponovno radjanje..
Sa iskustvom vise koje shvata belinu izmedju reci..
Koje poznaje tajne kaligrafije..
upozorila sam te..
ja nisam andjeo..
ova krila nisu namenjena strahom okovanim osobama..
krila koja sam nudila..
koja si prihvatio..
a upozorila sam te - bolece..
precuo si moje reci..
nisi prihvatio istinu koju si znao
da cu nestati.. bez upozorenja, bez nagovestaja.. da ce me biti svugde i nigde..
“Kada gledamo tragičan film i vidimo smrt i patnju na platnu, možemo otići uz reči:”Kako dobar film!” Zašto onda to isto ne možemo reći i za ovaj film života? Jer istina je da smo mi tek glumci – senke na platnu života. Mi smo besmrtnici poslani na ovu zemlju da odigramo svoje uloge i odemo. Ne bismo smeli da uzimamo ovu dramu za ozbiljno. Bez obzira na to koji se film prikazuje, ne bismo smeli da dopustimo da nam uznemiri um. Recimo zato: “To je dobar film. Mnogo toga učim iz ovog iskustva.” Ako možete da se sa takvim stavom suočite sa životom, videćete kako svetlo beskonačnog blaženstva pleše kroz sva vaša životna iskustva.”
Ukrala sam deo mozaika tame.
Upakovala ga i vezala masnom..
Tebi na dar..
Crnim mastilom ispisana zelja
na poledjini uvele ruze..
Tebi za uspomenu..
Bledi otisak poljupca
ledenih usana
sakriven iza svih ukrasa..
Tebi za secanje..
Poklanjam ti svaki pedalj nemirnog sna
svaki stih prognanih dusa..
Poklanjam ti mamurna jutra,
dane provedene u izgubljenom zivotu..
..i spustice se Andjeo Smrti po svog palog brata..
Andjeli i djavoli. Dobro i zlo. Pakao i raj. Odakle takva raspodela Sveta? Nije li u prirodi (prirodi a ne ljudskom okruzenju) sve u jednom i jedno u svemu? Sve medjusobno povezano neraskidivom niti..
..i videce Andjeo Smrti prednost zivota smrtnika..
Jer covek poznaje i ponor tame i sjaj svetla. U njemu postoji klica zla i klica dobra. Medjusobnim dopunjavanjem postize se onozemaljski sklad..
..i pozelece Andjeo Smrti da prenoci kod usamljene duse..
Ali ljudi odbacuju sve sto je neocekivano i potpuno novo. Usamljeni se plase zajednickih noci..
..i vratice se Andjeo Smrti bez palog brata i bez mogucnosti plakanja..
U stvari ne znam iz kog razloga napisah sve ovo.. Mozda mi je isuvise dosadno, mozda sam pala u neko bezimeno, cudno raspolozenje.. Ko ce ga znati..
Ako je ovo dobro - prihvatam zlo.
Ako je ovo Bog - predajem se Djavolu.
Odricem se morala, iskrivljenih istina, pobijenih tvrdnji.. Odricem se uloga u niskobudzetnim filmovima, pateticnim romanima.. Takodje, odricem se i slepila ljudi koji uporno, uzasno tvrdoglavo, tvrde da sve vide i sve znaju..
Odricem se svih makar bili i krvno povezani.
Odricem se, ako treba, svega sto drugi ljudi nazivaju dobrim.
Moralisti, lazni moralisti, izgubili ste jednog Lucifera..
