Ako vam je godina počela kao i meni - paaaa moglo je i bolje. To je samo mali znak da se u principu ništa nije značajno promenilo. A nadali smo se onoliko

- Jel palo nešto za doček? - upita me drugarica prvog popodne. Znam ja, ona je i ovu godinu dočekala kod kuće sa mužem i sinom.. Pa ajd sad da čuje moje doživljaje, ne bi li kako razbila svoju monotoniju.

- Ma kako nije.. Ja i kuma u pratnji njih trojice. Baš se neko usudio da nam priđe. Ruku na srce, bolje što nije. Ono je bila totalna katastrofa. Em su me slagali za muziku, obećaše neku živu muziku, a bi DJ. Em sam ja obmanuta da ću da imam svoj sto.. Ali nema veze. Spazila sam na vreme slobodan ćošak na šanku, pa smo se nas petoro "zašankovali". Hehehe! Bar nam je piće bilo pri ruci. I komentar jednog "druga" iz srednje: Znao sam da ću te naći pored pića! Puka ljubomora jer sam uvek mogla da popijem više od svih njih.

Elem, onog klinca što je glumatao DJ-a sam tako (da izvinete na izrazu) iznapušavala da jadničak na kraju nije bio siguran kako se zove. Ali taj je potez bio neophodan jerbo je izbor muzike bio totalni užas. Inače ne volim da se petljam u tuđe poslove. Ali ovaj me je mnogo smorio.

Dopade se meni šanker. Sladak je dečkić, stvarno. Baš onako kako ja volim. I izljubih ja njega u ponoć... A onda smo negde tamo kasnije krenuli kući. Otišli do garderobe po kapute i.. Imam šta da vidim, neugledno detešce od nekih 18-19 godina, sa (naravno) plavom kosicom što je izigravalo garderoberku, u krilu tog šankera koji mi se dopao. I ko mi sad bude rekao da nisam talenat za zauzete muškarce.. u najmanju ruku LAŽE!

Aj prvog repriza. Trio fantastico again. Odosmo nas tri po onom kijametu u jedan od klubova. Tu me nisu slagali, bila je i muzika i sto. Ali..

I 1000 ljudi na prostoru predviđenom za 500. I dim mašina. I neki idiotski light-show. I strob. I držala sam se za sto da se ne srušim. Tj da me ne odnese masa..

Mislim da nikad nisam bila toliko srećna kad sam izašla na sneg kao tad. Jedva sam dočekala da se izvučem iz one gungule. Fuj! Tad i nikad više. Ma nema šanse da ikada više zakoračim u taj klub. Fuj!

I stigli su razni sms-ovi, i mailovi i pozivi. I puno lepih želja. Nekoliko čak i iskrenih želja. I par poljubaca.

Sve u svemu, dočekah ovu Novu sa dragim mi ljudima. I baš me briga što je organizacija bila loša. Važno je da smo se mi lepo smejali i zezali.

Kažu treba nositi nešto crveno za doček, kanda donosi sreću, ljubav, sex.. Šta ti ja znam. A ja poslušala. I ko me nije primetio mora da je bio slep

Hehehe! Za SNG ću da otvorim ono lepo francusko vino i da ga popijem sa kumom. Kod kuće. Niko me apsolutno ne zanima, niti želim da negde odem.

 P.S. A najverovatnije će se nastaviti otkazom...

Osećam se ponekad kao zarobljenik. Zarobljenik posla. Obaveza. Sranja.

Kao sad, na primer...

U stvari, umorna sam. Umorna od posla. Od sedenja. Od nespavanja. Od njega. Odnosno nemanja njega.

Želim..

Topla soba, toplih boja. Kamin. Vatrica koja pucketa. Čaše crnog vina pored ogromnog kreveta. Napola navučena zavesa, belina snega napolju i gomila pahulja. Andrea Bočeli u pozadini.

I nas dvoje...

Otvorio onaj što voli da se igra monopola neki Grad.. I svi ljudi pohrlili odmah ne bi li ne znam ti ja šta slučajno propustili.. Nisam se nešto žurila da to vidim.. Mada, da budem iskrena nisam ni imala s kim da idem. Ali onda se vratila Lj i ja sam prvu priliku iskoristila da odem u Grad... Utisak: zavrtelo mi se u glavi (neprijatno) od blještavila poda i sve bre nešto u krug. Ali potrošila sam malo para. Pusto žensko, jebiga

E onda je pala kafica u kafiću u kraju. Nisam bila tamo tri meseca. Iz inata nisam htela da idem tamo dok mi se Lj ne vrati. I kako mi je prijalo.. Još ovi blesani što rade.. Pa pokidah se od smeha. E sad trk kući na spremanje. Večeras nas čeka sto na jednom od poznatijih i trenutno aktuelnijih splavova.

Da se razumemo, ne volim ja baš mnogo te splav varijante, ali mi ponekad prija. Odem, izđuskam se malo, pa kad počnu da pevaju one Grdan hitove ja sednem i umirem od smeha.

Elem, da se vratim ja na prethodnu priču. Dogovor, nalazimo se sa Crnkom i idemo negde na kaficu pa za sto. Stize Crnka u dogovoreno vreme taxijem. Pogledah ja da nije to kojim slučajem naš taxista, al ne beše. Crnka i Plavuša pozadi, a mene najsitniju pustiše napred. Inače, ja sam crvenokosa. Pitam ja što taxi, audi je bio ispravan kad smo ludovale u sredu, a ona odgovara: Vidi bre kako pada ovaj sneg! Hoću da se opustim i da ne mislim da l ću da proklizam negde ili ne.

Aj da ja opišem ovaj trio, tek malkice da dočaram atmosferu:

Plavuša - visoka, krupnija, (nije debela!) bogatog poprsja (majka priroda neke baš voli) u pantalonama i propisno deholtiranoj bluzi. Da, kosa do struka, pokupljena u rep.

Crnka - visoka, sa kovrdžama do struka, u, kako bi to ona rekla "kupaćem sa rukavima" odnosno u tako minijaturnoj haljini da je više "elemenata" bilo napolju nego unutra. Bujnog poprsja (ovog puta umešnost plastičnih hirurga) i duuuugih nogu.

Crvenokosa, tj. ja, obučena za razliku od prethodne. Bez poprsja (bar ne vrednog pomena) za razliku od obe. I narafski sa, opet, kosom do pola guze...

Obradovaše nam se konobari onoliko na ulazu. I obezbeđenje. Toliko da nam ni u tobice nisu zavirili. A onda su se izvinjavali što je sto malo ovo ono.. Ma nisam ni čula od onih ludaka na bini.

U jednom momentu sam pomislila da je neka ekskurzija stigla. Ljudi moji, pa onoliko dece na jednom mestu duuuuugooooo nisam videla. Pa to sve utegnuto, naštikljeno, zalizano ili već razbarušeno, kako ko voli. I sve se to nešto uvija i zavija. Ma katastrofa. Pomislih u trenutku da će jedno devojče da se sruši na štiklicama... A ona, mila, gledala Crnku i mene kako skakućemo na 10kama pa pokušala i ona.. Jujuju.. Da se izlomi dete.

A onda posle nekoliko viskija okuražili se dečaci sa naše leve strane. Kaže on: izvini, jel ti to drugarica? (misli na Crnku) "Ma jok, srce, pokupila sam je tu u parku, pa ko veli... " umalo ne rekoh. Ali bila sam fina, i potvrdila. Kaže opet on: mnogo ti je lepa drugarica! Mislim i ti si lepa, ali ona je anđeo.

Hahahahaha! Slatko sam se nasmejala. Desetak minuta i još par viskija kasnije prišao joj je. U međuvremenu, drugari su se grebali za upaljač od nas. Beš mi sve, došlo mi da mu ga poklonim, koliko je smorio. Ali u jednom trenutku on ustaje i hvata me za ruku i izgovara sledeću rečenicu: "Mnogo ti hvala što si mom drugu dala upaljač da upali cigaru. Ja tebi moram nekako da se odužim za to što si uradila!" Na ivici da eksplodiram od smeha, odgovaram da je u redu i da zaboravi i uz sve to pokušavam da oslobodim ruku. "Ne, ja sam partijahalno vaspitan i ja tebi moram da se odužim" E tu sam ja već počela da urlam od smeha i ništa ga više nisam čula. Za to vreme se Crnka uspešno branila od zagrljaja i poljubaca.. Ovaj se pokušaj muvanja završio posle nekih pola sata tako što mi je prišao s leđa, prebacio šapu preko ramena i izgovorio: "Alo, prazna mi je baterija na telefonu, daj mi tvoj broj da te zovem sutra. da ti poklonim ja moj upaljač" Dobio je samo prstić. Ne - ne. I onda je odustao. Saznah posle da je neki fudbalerčić. Cenim da mu je nastup koji je meni priredio bio vrhunac umeća zavođenja, jerbo im se one klinkice lepe za stolice, pa samim tim i nema potrebe da se trudi...

E onda je počelo repertoar pesama Grdan produkcije.. Lelelele. glavobolja od vina.. na podu posteljina.. pod svetlima kazina.. Ma bre dno dna. E tu sam ja sela i pojurila našeg veselog konobara  ne bi li mi doneo vodu. Ne česmovaču, već onu što je ljuCki platiš. Paaa, trebalo mu je sat vremena da donese. U tih sat vremena na ime izvinjena što ne donosi, dobila sam par zagrljaja, ruku u kosi, pa čak i poljubac.. Šta bi bilo da sam čekala kod njega večeru, a ne flašicu vode.

Kad je već bilo neizdrživo, krenule smo. Ne mogu baš toliko dugo da trpim taj repertoar.. Izljubi mene onaj konobarčić na izlasku, kao da sam mu za srce prirasla. A vidi me drugi put u životu.

Dočekala nas je hladna i snežna decembarska noć. Srećom je sneg bio suv i nije bilo klizavo, inače ne znam kako bih se izvukala u štiklicama mojim crvenim.

Neša je čekao kod semafora. Auto je bio zagrejan. Muzika je bila normalna. A meni je krevet bio razmešten.

Uživancija!

VELIKA IRAČKA (AVAN)TURA

5 dana/polupansiona - avionom

Polazak: 01. maj 2008.

1. dan  Beograd-Bagdad.

Sastanak učesnika putovanja u Beogradu u 8,00 sati ispred ambasade USA. Transfer helikopterima do baze SFOR-a u Tuzli. Nastavak putovanja za Bagdad komfornim avionima tipa Hercules H206.

2. dan Bagdad.

Dolazak u ranim jutarnjim časovima. Transfer do baze marinaca u južnom delu Bagdada hamerima uz pratnju. Doručak.Nakon doručka odlazak u centar grada sa gledanjem uživo napada automobila-bombe. Suveniri se povoljno prodaju nakon samoubilačkog napada.

U popodnevnim časovima odlazak za Faludžu kamilama. Večera.

3. dan Faludža.

Posle doručka panoramsko razgledanje rovova. Ručak na prvoj liniji fronta zajedno sa reporterima CNN-a i BBC-a. Odlazak u Basru.

4. dan Basra.

Poseta Sadamovoj palati u toku prepodnevnih časova. Popodne slobodno vreme za kupanje i ribolov sa lokalnim stanovništvom. Večera u nacionalnom restoranu sa vođom pokreta otpora i okupacionim snagama. Noćenje sa stražom u haremu.

5. dan Basra – Bar – Beograd.

U ranim jutarnjim časovima ukrcavanje na luksuzni nosač aviona šeste flote USA i isplovljavanje. Postoji mogućnost fakultativnog gađanja Irana i Libije Tomahawk raketama. Slobodne aktivnosti za vreme putovanja možete provesti u vojničkoj menzi. Nakon dolaska u Bar transfer do Beograda je putem ŽTP-a.

Cena aranžmana po osobi:                                                550 EURA

Doplata za poljski krevet i ćebe                                        130 EURA      

U cenu je uračunato: Prevoz na navedenim relacijama, smeštaj, panoramsko razgedanje, troškovi organizovanja i vođenja aranžmana.

U cenu nije uračunato: Suveniri, Tomahawk rakete, ulaznica za harem.

Organizator Putovanja zadržava pravo da u slučaju prestanka agresije otkaže turu i istu promeni za Iran ili Severnu Koreju

Molimo Vas da pažljivo pročitate uslove putovanja koji su sastavni deo ovog programa.

---------------------------------------

Ovo sam dobila od kolega pre neki dan i poželela da podelim sa Vama  

Pojavio mi se pre neki dan u ofisu jedan od bivših. U stvari nismo nikad bili u vezi. Više mi je posluzio kao lek posle raskida. Tek da opet pokazem sebi da mogu da imam onog koga hocu. Uh, al ovo zvuci prepotentno! Ali, zaista je bilo tako. 

Izašla sam jako povredena iz duuuuge veze. Duge bar za mene. Tri i po godine. I taj me je neko jako povredio. Ali o tome necu sad da pišem.

Elem, ovaj mali se pojavio neposredno posle tog raskida. Sreli smo se na nekom rodendanu kod zajednickih prijatelja. Znala sam da ima devojku. Simpaticnu, pametnu, zgodnu.. a isto tako sam znala da je on sve samo ne njoj veran.

Šta da radim kad namirišem takve tipove odmah?! A i oni vole da se lepe na mene. Kao da mi nešto piše na celu. Tako i ovaj mali. Cuo je da sam slobodna. Da mi se predbracno stanje pretvorilo u dim i pokazao da me moj osecaj nije prevario. S vrata je krenuo da me obasipa komplimentima i paznjom. Ne mogu da kazem da mi nije prijalo. Jeste i te kako. I pustila sam ga. Baš da vidim dokle ce. Šta je naumio.

I dala mu broj telefona. Bezobrazno. Pruzila mu vizitku i rekla: Ako ikad skupiš hrabrost, ti me pozovi.

Krenuo je sa mnom. Da me otprati deo puta. Hahaha! I predložio: Hladno je napolju. Hoćeš do mene na čaj? Malo da se ugrejemo? Sa sve, verovatno dobro uvežbanim osmehom i pogledom koji obara sa nogu. Odolela sam. Mislila sam, ako već ima nameru da me odvuče u krevet, biće to kad ja budem htela i ne to veče. Htela sam da se još trudi, da me još obasipa pažnjom.

Iskreno, u tom periodu mrzela sam muškarce onako kako samo povređena žena može da ih mrzi. Želela sam da nanosim bol koju sam ja osetila. Uh, kako sam samo bila željna osvete!

Nije se javio. Bila sam u pravu. Nije imao hrabrosti. Uplašio se da cu ja od njega tražiti obavezu. A nije shvatio da ja znam za njegovu devojku, Doduše ni ja je nisam pominjala. Rekoh, htela sam da vidim dokle će da ide i koliko je u stvari hrabar.

Nedelju dana kasnije porodila se ta naša zajednicka prijateljica. Njen suprug i moja drugarica su organizovali da se mali i ja opet sretnemo. Dogovorili su zajednicki izlazak. I u jednom momentu nestali. A nas dvoje.. Poljubili smo se par puta i to je bilo to. Posle toga se javljao. Svaki dan. I smišljao kojekakve lazi zašto ne moze da se vidi sa mnom. Ili bi me zvao u jedan po ponoći da dodem kod njega. I tako neke gluposti.

Okoncala sam to. Prestala sam da se javljam. I tu je nastupila pauza od par meseci.

Ponovni kontakt sam inicirala ja. Bila sam kod te prijateljice i pozvala ga. Mali, ja sam ti u komšiluku. Jel još vazi poziv na caj? I te kako je vazio. Par sati kasnije bila sam u taksiju na putu ka kuci. Ocekivao je da cu prespavati kod njega.

Zvao me je. Slao poruke. Lepotice, kad ceš opet da dodeš u naš kraj? I tome slicno. Ignorisala sam ga. Odgovarala sam neodredeno. I onda je prestao.

Videli smo se sledeci put posle više meseci. I on je opet krenuo u akciju misleci valjda, da sam ja zaljubljena u njega. Nije shvatio da od osecanja prema njemu gajim samo neki lagani prezir. Taj put je bio tako pun sebe, tako samouveren, tako arogantan. A mene je to tako jako isprovociralo da sam morala biti bezobrazna. Baš! Rekla sam mu tiho da cuje samo on: Vidi srce, ti si stvarno sladak i privlacan deckic, ali si dobar samo za jednu stvar. Ne bih ni luda bila sa tobom u vezi, Ako te pozelim još koji put, zvacu te!

Nakon nekog vremena poslao mi je sms da mi kaze da je promenio broj telefona. I da ga zovem na taj novi ako budem htela. Nikada ga više nisam pozvala.

Sve se ovo dešavalo pre neke tri godine...

Izašao je poslednji iz ofisa. A onda se vratio i rekao: Lepotice, zakljucaj se, Ima svakakvih manijaka, mozda te neki napadne... Nasmejala sam se i rekla: Da ne bi ti da me napadneš? Idi kuci, molim te.

E sad, ovaj post ispade o njemu, a to mi nije bila namera. Nema veze.