Vec uveliko kasnim na posao…budi me moja koordinatorka. Gledam na sta, podne je. Zar je moguce da cu I danas kasniti na posao?! “Umorna sam , snage nemam ni da se javim na telefon I sta da kazem zeni? – Znate ja sam umorna od zivota I muka mi je vise I od ovog posla, muka mi je od izrabljivanja, od vase skale ciljeva koju niko ne moze postici…odabrali ste jos jednu budalu u nizu budala da vam radi za DZ. Ne, nisam se javila, nisam nista rekla jer je sve izlisno. Ma utrnula sam ja od svega.

Jos sam u nekom polusnu, kuvam kafu, hocu da je popijem u miru I tisini. Pozvacu taxi I otici na prokleti posao. Ako su me I trazili ljudi-neka cekaju, cekam I ja njih, cekam celoga zivota nesto…

U gradu guzva, nije je tako bilo ovih dana. Mali je grad pomislih u sebi, previse nas je…. Kroz prozor posmatram taj metez. Taksista pustio neke narodnjake…ni to nisam davno slusala. “Jel’ ti smeta?” pitao je “Ne” rekoh iako su mi “hop-djip” melodije skakale po nervima. Tu na jednoj raskrsnici guzva nezamisliva. Stojimo I stojimo…I od toga sam utrnula. Pogled jos jednom u NEGDE…zamisljena..a ko zna gde su moje misli, imam utisak da I ne razmisljam, mozak je na off. U momentu spazih zenu. Nosila je nesto u rukama, obucena u tamno, ulazi u zgradu…u tom trenutku me samo nesto presece. Njen oblik glave, frizura, pokreti…ista je ONA! Moja dugogodisnja Tuga, moj Bol… na momenat osetih kako se praznina u mojoj dusi popunjava I kako moje bice dobija smisao. Na momenat osetih se zivom! Bio je to tren, koji me je samo vratio u proslost. Kada bi se I ti tako moja Tugo pojavila negde iznenada, zagrlila me I ispunila tu prazninu zauvek, koja je u meni otkako si otisla….

Sirene, skripe kocnica, gotovo da I ne cujem…ja sam tamo NEGDE sa jednim jedinim pitanjem-TUGO, otkada mi nisi bila u snovima, proslo je dugo od tvog zagrljaja I tvojih toplih reci. Daj mi te malo makar u snu, da na ten vidim tvoj osmeh, tvoje oci…TUGO ulazimo u trecu godinu…vise je godina tugovanja, nego upisanog radnog staza u mojoj radnoj knjizici…

Konacno stigoh do radnog mesta. Ipak mi je osmeh na licu, a srce puno. Ulazim u ogroman objekat I gotovo sa vrata vicem “gde ste moji dobri ljudi, jesam li vam nedostajala, sta sam danas propustila?”  I ko da me nisu videli 100god. Prilaze mi I pozdravljaju se sa mnom. Osmeh im je kao I uvek iskren, zagrljaji topli…

Jedino me oni docekuju sa osmehom I divnim recima…oni su smisao mog sadasnjeg postojanja….

Nije bitan ovaj prokleti posao sto me smara, bitno je druziti se I svakoga dana pokloniti nekome iskren osmeh I to isto dobiti od istih takvih ljudi!