27/5/2008 - ЦРНОГОРСКИ БОРАЦ ...ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ

Да ли шале о мушко-женским односима, нарочито црногорска варијанта од које наводим један пример, делује стимулативно на формирање генералног става према жени?

Да ли овакве пошалице и несвесно могу да створе насилнике у породици?

ЧИТАЈ ТЕКСТ НИЖЕ И КАЖИ СВОЈ СТАВ!

Ватрени сам борац против мушког шовинизма.

Заступник сам женскијех интереса и присталица равноправности полова.

Однос према женама показујем прије свега у својој кући и према својој жени.

Не бих желио да помислите како се хвалишем, па ћу навести неколико

истинитих примјера из свог брака и живота.Наравно, ни код мене није све идеално. Као и у сваком браку, између мене и моје жене има ситних несугласица.

Ипак, све успијевамо да регулишемо споразумно:

  * Ако је болесна, могу да се окупам и сам.

  * Ако заврши све послове, може да штрика до миле воље.

  * Ако сам прочита'  новине, одмах сјутрадан може да их чита и она, под условом да не коментарише то што прочита.

  * Ако нијесам код куће, може да укључи радио или ТВ чим почне јефтина струја.

  * Ако ноћу примијетим да сам откривен, покријем се сам, а с њом о том пропусту разговарам у погодно вријеме.

  * Ако на панталонама наиђем на дупли шав, не прелазим одмах на физички обрачун, већ мирно покушавам да утврдим што је томе разлог: да ли је то знак да није нормална, или у обзир долазе и друге олакшавајуће околности.

Силу примјењујем само ако се изнервирам или се увјерим да то ради намјерно.

  * Ако се дијете прехлади, сама бира кога да бијем - њу или њега.

Ако се кâ људи договоримо, код мене све море:

  * Може да купи све што ја одобрим.

  * Може да јој случајно прегори сијалица.

  * Може да пали ринглу и кад кува кафу.

  * Може да се купа и кад сам ја лоше расположен.

  * Може да се јавља на телефон ако ја нијесам код куце.

  * Може да се шминка, под условом да не купује шминку.

  * Може да позове у госте своје рођаке, али да причају тихо и да постоје

озбиљни разлози за њихов долазак.

  * Може да пегла и да пере прозоре кад она хоће, под условом да увијек све

буде чисто и опеглато.

Трудим се да на пажњу узвратим пажњом: да је, кад заслужи, наградим и

истакнем оно што је за истицање. Никад не заборављам да је то моја жена и

да смо у свему равноправни.

  * Нашем петом ђетету и она је смјела да предложи име, које замало није

усвојено.

  * За празник увијек сједи са нама за столом.

  * Свака три мјесеца терам је да купи нову метлу.

  * Уколико пронађу усисиваче са пригушивачем, и то ћу јој набавит'. Овако

смо мирнији ако прашину скупља рукама.

  * Једном је рекла нешто сто ми није било сасвим глупо, што ми се скоро

допало, чак ми је било и симпатично, што сам јој касније на одријеђени

начин ставио до знања. Насамо.

  * Да би имала социјално, пријавио сам је као куцну помоћницу.

  * Средио сам јој да послије подне може чуват' и туђу ђецу.

  * Често се догађа да потегнем до кухиње само зато да бих ручао, не

инсистирам да ми се руцак увијек сервира у постељи.

  * Два пута сам јој галантно уступио окрајак.

  * Од Нове године ослободио сам је обавезе да ми враћа жуте металне паре.

Многе обавезе преузео сам на своја плећа:

  * Путовања у иностранство, одлазак на годишњи одмор, изласке у кафане,

са друштвом, а богуми и сам...

Бринем о њеном достојанству. Трудим се да никад не повриједим њену

личност:

  * Само кад сједим, она стоји - чим легнем, она може сјести и наставити са

радом .

  * Никад је не истјерујем на улицу - само на терасу.

  * Кад је гађам тањиром, и у највећем бијесу водим рачуна о томе да не

окрњим нови сервис;  за њено добро увео сам плехане тањире.

  * Да бих сачува' њен углед, никад је не бијем пред ђецом и гостима.

  * Пошто збиља нема потребе да перем ноге сваког дана, и њене обавезе су
 смањене на два пута недељно.

Наравно, то није све. Никада нијесам задовољан постигнутим. Никада неће

бит' довољно равноправности!

Ненад Косанин дипл.инг.арх.

17/5/2008 - МЛАДИ СВЕШТЕНИК И БИСКУП

Од срца захваљујем пријатељици из Которабе у Хрватској јер ми је проследила овај виц који по хитном поступку делим  пријатељима са Блогоја:

Један млади свештеник био је тако нервозан да пре прве мисе није

могао ни речи да проговори па упита бискупа за савет... Овај му каже:

- Следећи пут попиј чашу воде с две капљице вотке и одмах ћеш

се осећати слободније.

После тога, свештеник се осећао тако добро да га више ништа није

могло узнемирити. Након повратка с мисе пронађе следећу цедуљицу

од бискупа...:

Поштовани, следећи пут ставите неколико капљица вотке у воду, а не

обратно. Осим тога ево још неколико савета како се неки испади не би

поновили:

1. Није потребно стављати кришке лимуна на руб пехара.

2. Ормар поред олтара је место за исповест, а не WЦ.

3. Не ослањајте се више на статуу блажене Девице Марије, не грлите

је више и не љубите.

4. Постоји 10 заповести, а не 12, 12 апостола, а не 7. Ниједан од њих

није био патуљак.

5. Исуса и његове ученике не зовемо Ј.Ц. и компанија.

6. Давид је победио Голијата праћком и каменом. Није га умлатио и

просуо му мозак.

7. Јуду не називамо курвиним сином.

8. Папу не морамо називати Ел Падрино.

9. Бин Ладен нема везе са Исусовом смрти.

10. Света водица је за посвећивање, а не да би се освежавали испод

пазуха.

11. Никада се не смете тако молити, да при томе седнете на степенице

испред олтара и ставите ногу на библију.

12. Хостија није грицкалица уз вино већ је за вернике.

13. Грешници иду у пакао, а не у п.м.

14. Позив на плес није лош, али не полка трчећи кроз цркву.

15. Онај, у ћошку поред хора, којег сте назвали контрашем и

трансвеститом у сукњи, био сам ја.

26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 5.ДЕО (КР

Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима - странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране.

Ваши политичари - странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности.

Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљењу земљу не слогу, већ неслогу.

Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли.

Ево још једне појединости врло својествене вашим политичарима - странчарима, коју, уосталом, обично срећемо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то готово смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари - странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни према коме осим према онима који имају много новаца. Они остављају најзаслужније људе да састима чекају у предсобљу и често их посредством шефова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали.

Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе и предусретљиво понашање са људима понижавајуће.

Ето, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео откако сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз "интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари - странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, најпоштенијим и држави најоданијим људима из ваше нације.

Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније.
Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу - а од ње ништа не очекујем - идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата.
Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник - не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!

Београд 1. јуна 1928. П. А. Рајс

26/3/2008 - А.РАЈС- ЧУЈТЕ СРБИ (И НАУЧИТЕ ПОНЕШТО) 4.ДЕО

Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвује се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити "правди", њиховој "правди", да слободно делује.

Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им т