Već dva meseca apstiniram od novina i TV-a, tako da sam za ovo naše ostvarenje saznao putem grupe na FB 'Diskreditujmo Srpski Film Srđana Spasojevića'. Naime, ona mi je dala neko šturo obaveštenje o postojanju nekog tamo 'Srpskog Filma', a ja sam otkucao na torentu to ime i dobio nekoliko fajlova za skidanje od kojih je jedan u tom trenutku imao preko 600 korisnika. Ne secam se da je neki naš film imao toliko interesenata. Nisam imao nikakvu informaciju o filmu, sem što mi je jedan drug na četu rekao 'šokantno'. Puno puta me iznervira neka pojava i na tren pomislim 'u Srbiji vredi samo rakija i to ne svaka'. Naravno, to ne traje dugo, jer čim uključim TV shvatim da ni u okolini nije ništa bolje. Onda razmišljam u smeru da to nekako popravim kako bi bolje živeli, naravno mi, jer ne mogu sam da živim. Ne znam šta je autora filma povuklo da napravi ovakav film, ali teško da je sve vreme realizacije filma bio na drogama. Nemaran sam pa ne beležim filmove (jer jertko pišem o filmovima i diskutujem), te nisam zapamtio ime japanskog filma u kome otac zatvara ćerku (još kao dete) u kutiju od violončela, pa joj pravi jednu rupicu kroz koju gleda šta on radi sa mamom. Kasnije zatvara mamu, a on to radi sa ćerkom. U tom japanskom filmu je priča o incestu i bolesnoj jedinki u društvu samo uvod, a u ovom našem srpskom filmu je otprilike kraj. Možda bi i ovaj film bio normalan film (ne nisu problem krvave i uvrnute scene, ima i gorih po svetskim kinematografijama) da se nije pošlo od pretpostavke da je u Srbiji incest normalna stvar i hajde da to protnemo na sredini filma i da završimo sa tim film. E, pošto se radi o zdravoj jedinki društva, onda ona rešava da porodičnu tragediju jednim metkom preseli u večitu tamu. Film bi bio dobar kao triler da je producent (ne Srpskog Filma, već producent u samom filmu, koga igra Sergej Trifunović) naumio da napravi 'real film' (na čemu se bazira cela priča) od kraja do početka i tako jednu porodicu uvuče u incest. To bi bio izazov u svakom smislu, a putešestvije jednog porno glumca, koje se bez ikakve potrebe završava silovanjem sopstvenog sina, samo da bi se zaokružila priča o incestu je promašaj u svakom pogledu. Svo nasilje u filmu, silovanje je sa ciljem da pokaže kako to u Srbiji sve vreme rade autoriteti (ima jedan dijalog koji to direktno kazuje), ali zašto incest?

Verovatno se u mnogim naučnim oblastima pominje ABC analiza i sigurno se uzimaju različiti primeri kako bi se dočarala ista. Pošto bi bilo nesvrsishodno da vam objašnjavam za svaku oblast pojam ABC analize, ja sam rešio da vam na dva univerzalna primera slikovito dočaram . Pretpostavimo da je generacija inženjera koja je završila pre dvadeset pet godina fakultet, stasala da nešto odlučuje i da uvodi neke novine. Neka to bude pošta. Naravno, za to vreme su prošli školu u kojoj su naučili, da sve što rade bude u interesu naroda i da poštuju načelo dobrih i savesnih privrednika. Neki inženjer se poigrao kompjuterom i zaključio da je najveći promet pošiljaka u unutrašnjem saobraćaju upravo onih u masenom rangu do 100 grama (jer toliko teži prosečan dokument). Zatim slede one od 100-250, a onaj zanemarljiv deo otpada na sve ostale. Ako bi pošiljalac hteo sa sigurnšću da pošalje pošiljku to bi uradio vrednosnim pismom, što bi ga u rangu do 100 grama koštalo 97 dinara. Ako mu je pošiljka u rangu od 100-250 grama, to bi bilo jedanaest dinara više. Takva pošiljka u većinu gradova stiže danas za sutra, jer kombići svaku noć krstare između gradova Srbije. Šta bi bilo kada bi građanima ponudili uslugu koja se zove 'cityexpress' i dostavlja pošiljke danas za sutra u veće gradove Srbije, po ceni od 150 dinara za sve pošiljke do 0.5 Kg? Da su građani malo upoznatiji sa problematikom, verovatno ništa. Međutim, kada se iskoristi prostor na zidovima pošta i nalepe plakati sa nekim momkom koji je u pokretu, a iza njega ostaje trag mlaznjaka, onda se dešava. Pošta pokreće brzu i sigurnu poštansku uslugu koja je isto brza i sigurna kao i ranije, ali to zadovoljstvo prosečno košta oko četrdeset dinara više. Taj novac obezbeđuje da poseban kurir šparta gradom, odnosno zapošljava se još jedan radnik o trošku građana a bespotreban novac se troši za prenos pošiljaka koje bi inače raznosio običan poštar. Da bi usluga bila potpunija uvodi se usluga dan za dan, koja je duplo skuplja od novouvedene tarife. Pošta se modernizovala, i kao takva dobila je medijski prostor od strane države za bombastu reklamu, a onom tihom reklamom putem plakata obezbedila je da cityexpress postane standard u slanju dokumenata. Pošto postoji i međunarodni saobraćaj, bilo bi glupo da se i tu ne izvrši ABC analiza i poboljša kvalitet usluge. Zamislite, recimo za neku pošiljku od 0.5 kg do Amerike ste pre 5-6 godina morali da platite oko 1000 dinara, a sada oko 700. Poštanske usluge su pojeftinile!!! Ali, pošto ste se dragi građani upoznali sa čarima ABC analize dolazite do zaključka da zapravo to i nije baš tako. Pre pojeftinjenja preporučena pošiljka u masenom rangu do 100 grama je koštala 168 dinara, a sada košta 243, jer je jednostavno povećana usluga registracije pisma za 75 dinara. To poskupljenje je 'kompenzovano' pojeftinjenjem avionskog prenosa pošiljke procentualno srazmerno poskupljenju usluge registracije pisma. Naravno, za vladu Srbije poštanske usluge nikada nisu poskupele, jer nemaju stručnjake koji znaju da vrše ABC analizu. Poštari su sada veliki džekovi tako da često kažu : 'dodajte još dvadeset dinara i možete pismo poslati avionom'. Žalosno je što građanin ne zna da za Minhen poštanski voz ide svaku noć, a avion koji prevozi poštu malo ređe. p.s naravno, ovo se desilo pre nekoliko godina, ali nisam nasao za shodno da pisem o tome.

Kada bi ime Rodoljuba Stojanovića osvanulo na listi bogatih ljudi u nekom ženskom časopisu, odmah bi se udavače razletele i potegle sve silikonske i salonske veze ne bi li nekako upoznale dotičnog gospodina, a ostali bi se zapitali šta je to pokrao, te vredi dvanaest miliona dolara. Naravno, njegovo ime je strogo čuvana tajna, jer bi se saznanjem da je toliko država Srbija uložila u njegovo školovanje, porazboljevale mnoge udavače, a ostali bi pokrenuli priče koliko još ima takvih Rodoljuba koji nemilice troše narodni novac. Udavače nikada ne bi verovale da je novac u obrazovanje najbolje uložen novac i da takav čovek pod uslovom da je živ, uvek vredi, a ostali nikada ne bi poverovali da postoji samo jedan Rodoljub. Ako tome pridružimo pomisao da je narod izgubio poverenje u izjave zvaničnika, onda je sasvim očigledno da taj čovek mora zauvek da ostane fikcija ili junak nekog jeftinog romana, bez određenog žanra, koji se prodaje na kiosku. Za one malobrojne verujuće, Rodoljub postoji, ali je nevidljiv za razliku od njegovih dela, koja su često vidljiva ali se jednostavno pripisuju policiji. Da nije došlo do demokratskih reformi Rodoljub bi i dalje bio poslušni beogradski inspektor, koji bi neprestano imao dodira sa sitnim provalnicima i krupnim kavgadžijama. Mislio je da ga je sreća pogledala, kada je pozvan na prekretnički razgovor, ali je kasnije shvatio da više duguje svojoj dvanaestogodišnjoj neumrljanoj karijeri, jer je nova vlast htela samo pošten kadar. Znao je on dobro da to nije važilo za celu policiju, jer bi u tom slučaju policija morala da penzioniše i one sa deset godina radnog staža, što nimalo nije isplativo, a stavila bi mrlju na sopstveni kadar. To je samo potvrdio kada mu je pri prvom pojavljivanju na novom radnom mestu naznačeno, šta policija namerava sa ljudstvom u narednom periodu. Policija je uzela nov model za dugoročnu selekciju zaposlenih, koji se oslanjao na neprestan rad sa psiholozima, što bi na kraju urodilo pokajanjem za nešto što je već učinjeno. Nije se očekivalo da se neko javno pokaje, ali iskusni psiholozi bi uvek znali u sasvim običnom razgovoru da li se neko pokajao. Stručnjaci dobro znaju da svako može da pogreši, ali onaj ko pogreši i kasnije se iskreno pokaje, velika je verovatnoća da je poštenjačina, kome se omaklo. Onaj ko se ne pokaje, nema šta da traži u policiji. Ako sudija uvažava kriminalcima iskreno kajanje, zašte ne bi i policija svojim radnicima, koji nisu kriminalci? Pošto su stručnjacu znali da proces pokajanja dugo traje, najviši vrh policije rešio je da Rodoljuba neprestano školuje na najprestižnijim akademijama, kako bi mogao konstantno da prenosi znanje na kadar koji bi trebalo polako da pristiže. Zato je za dvanaest godina njegovog školovanja potrošeno čitavih dvanaest miliona dolara, a sasvim je sigurno da ne postoji više Rodoljuba.

Klikni na link i dobićeš priču u pdf-u. (iz dve kolumne je, koje ne mogu da se prikažu u ovom editoru) http://tesla.rcub.bg.ac.rs/~kiss97/bibfinal.pdf

            - Tata, ‘oćemo i sutra da igramo Srbopoli?

            - Naravno.

            - Tata, tata, moram nešto da ti kažem ...

            - Kaži dušo.

            - ‘Oćeš da ćutiš?

            - Naravno, reci slobodno.

            - Mama je rekla da osniva o šore kompaniju, iiii rekla je da ne vredi više da plaćaš carinke ... sad više nećeš da znaš odakle uvozi rezervne delove ... ti ćeš da pereš sudoveee i mene ćeš da kupaaššš uuu.

            - Znam ja tvoju mamu, nema od toga ništa, saznaću ja od nje u krevetu, hajde na spavanje.

            - Tata, ne znaš meneee, mama me je nagovorila da joj prodam sve akcije gradskog prevoza. Tata, ispričaj mi neku bajku.

            - Neka ti mama onda priča.

            - Hoću da mi ti pričaš.

            - Nema šanse.

            - Ako tebi prodam akcije, ‘oćeš da mi pričaš bajku?

            - Onda Hoću ... bila jednom, jedna Nebesko Plava Zemlja ...

            - Aaa, zašto se tako zove?

            - Polako dušo, sve ću da ti ispričam. Svake godine u leto, celu zemlju su prekrivale šljive kao nebo plave. U zemlji su se stalno menjali vladari, a narod je svima verovao. Narod je na kraju počeo da veruje, kako šljive padaju sa neba, te ih proglasi za božanstvo i nikada ih više nije kupio, niti rakiju pravio.

            - Tata, tata, videla sam kako rakija beži u onu veliku rupu, što ste ti i čika Dragan kopali ... aaa ti si mi rekao da tamo živi drekavac ... tata, tata, aa šta ako drekavac pojede rakiju?

            - Neće zlato, drekavac čuva rakiju. Rekli smo da o rakiji ne pričamo kod kuće, to je naša tajna. Moram da te upozorim da čuvaš našu tajnu, ako ne budeš čuvala više neću da ti pričam bajke. Obećavaš?

            - Obećavam ... pričaj mi.

            - Pošto je narod počeo da veruje kako šljive padaju sa neba, susedi ga prozvaše Nebeski narod. U toj zemlji živela je jedna princeza, koja je koristila monitor umesto ogledala ...

            - Tata, tata, nemoj da me lažeš, ja kad uključim kompjuter ... ne mogu da se vidim na monitoru.

            - Dušo, zar misliš da te tata laže? Ne bih ja tebe nikada slagao. Ona nikada nije uključivala kompjuter i uvek je mogla da se ogleda.

            - Dobro, verujem ti. Aaa da li je ona imala palatu.

            - Imala je jednu odaju u palati.

            - Ihhh samo jednu. Aaa da li je bila lepa?

            - Sve su princeze lepe.

            - Aaa da li je imala princa?

            - Eh, dušo tužna je to priča ... kada je došlo vreme za udaju, kralj je razglasio po celom kraljevstvu o nameri svoje princeze. Nije puno prošlo i održan je turnir, na kom su prisustvovali svi prinčevi, koji su se nadmetali u različitim disciplinama, poput bacanje kompjutera sa ramena, nadvlačenje mrežnog kabla i pretraživanje interneta. Princeza je pružila ruku pobedniku u pretraživanju interneta, jer princ, sa takvim poznavanjem jedne retke veštine, bio je prava retkost u Nebesko Plavoj Zemlji. O takvom princu je oduvek sanjala. Kralj je bio mudar čovek i znajući princezina interesovanja, posavetovao je, da se uda za pobednika u bacanju kompjutera sa ramena, jer su mu delovali kao srodne duše, što je ulivalo veliku nadu u stabillnost budućeg braka, a to je bilo od velikog značaja za opstanak kraljevstva. Princeza nije pridavala pažnju kraljevim savetima i dala je svoju ruku, Sajberprincu, kog je ona izabrala. Krenulo je opštenarodno veselje. Po crkvama su počela da zvone zvona, kako obična tako i elektronska. Narod je počeo da udara u bakrače, klepetala, doboše i da štipa svinje.

            - Tata, a zašto su štipali svinje?

            - Vidiš dušo, u davna vremena nije bilo telefona i televizije, kada bi se nešto važno dogodilo, morala je da se napravi što veća buka, kako bi narod znao da se nešto dogodilo. Kada se svinja štipa ona dosta skiči i daleko se čuje.

            - Zar nisu imali telefon?

            - Nemaju svi telefon. Hajde kaži, gde si kod tvog dede na selu videla telefon?

            - Nisam videla.

            - Je l’ se sećaš kad tvoj deda ode na brdo i počne da doziva dedu Milutina?

            - Ahaa.

            - Idemo dalje ... kako to dolikuje običajima, kralj je u miraz mladencima dodelio jedno vojvodstvo, koje su nazvali Sajbervojvodstvo, kojim će zajedno, dugo i bezbrižno vladati.

            - To nije tužna priča, opet me lažeš.

            - Još nisi zaspala? Rekao sam ti da te ne lažem, priča još nije gotova. Sajbervojvodstvo je bilo najsiromašnije u celom kraljevstvu i imali su samo jedan kompjuter, koji je trebao da im pomogne u vladanju vojvodstvom. Princ je odmah hteo da zavede red u već posrnulom vojvodstvu, ali princeza nije dozvoljavala da se uključi kompjuter, jer joj je monitor trebao za ogledanje. Bezuspešno je princ molio princezu da mu učini to zarad njihove ljubavi, ali ona je uvek odgovarala da se nije udala za njega zbog ljubavi, nego zbog titule, jer je oduvek želela da bude Sajberprinceza, a ne samo princeza. Sajberprinc skrhan bolom, princezu je napustio, nikada više nije na turnirima svoje veštine pokazivao, već se povukao u svoj sajberzamak, gde je živeo srećno do kraja života. Princeza nije htela ponovo da se udaje, već je počela sama da vlada Sajbervojvodstvom uz pomoć dva savetnika i jednog odreda vojnika, koje je povremeno pozajmljivala od kralja. Sajberprinceza je postala pohlepna i počela da rukovodi kraljevskim odredom. Vojnici zakleti na vernost kralju, odbili su pokornost Sajberprincezi, koja je ostala da vlada Sajbervojvodstvom, sama sa svoja dva savetnika, koji su morali da je slušaju. Posle nekoliko godina bezuspešne vladavine, Sajberprinceza je odlučila da uključi kompjuter ...

            Dobro je da si zaspala, jer bih morao da te lažem, a to najmanje želim.

(odlomak iz romana 'ilegalac')

Čuo sam da je baba Stana, koja živi u trećoj kući od kuće gde mi je baba rođena, na umoru. Krenuo sam da se oprostim od babe i iskoristim priliku da prenesem poruke ljudima na onom svetu. Tu privilegiju imaju samo oni koje samrtnik pozove, ali osećam da mi neće zameriti na toj slobodi, barem zbog onih, kojima želim da se obratim.

            Autobus produžava glavnim drumom, a meni ostaje da puteljcima koji vode okrajcima livada, njiva i šljivaka preprečim do Stanine kuće. Baš ovim puteljcima me nekada davno moja baba vodila, kada smo obilazili njen rod. Kad god bi se odmarali, baba je pokazivala rukom na parcelu koja je nekada bila njena. Povremeno bi savijala šaku u zglobu, ne bi li mi što bolje dočarala da se iza brežuljka nalazi parcela, gde je donosila radnicima testije sa vodom i surutkom ili kotarice natežale od čorbaluka sa varivom. Tada sam mislio da me ovuda baba vodi, samo radi prečice, ali sam u dvadesetim shvatio da me baba vodila malo okolo, sa ciljem da mi prenese sećanja. Za mnoge stvari je govorila, oteto - prokleto, ali za ovu nije, jer kako je sama pričala, ne treba bacati prokletinju na ceo narod, jer je najveći greh prokleti poštenog čoveka. Bila je pri zdravoj pameti kada je slušala demokratska obećanja, ali je na pomen zemlje samo odmanjivala rukom sa rečima : ’ I ovi prave prečice, kao i oni nekada ’. Tako i ja danas ove puteljke kojima idem, svesno zovem prečicom, znajući da je malo dalje nego glavnim drumom.

            Polako koračam, napredujem u mislima i Staninoj kući. Smišljam što kraću poruku, kako ne bih zamorio Stanu. Babin otac je bio predratni gazda, kako su me u školi učili, a u selu bi za njega rekli samo, domaćin. Generacijama unazad uspešno je vođeno domaćinstvo, ali dolaskom komunizma država je procenila da je on slab domaćin, sebe proglasila boljim i zakonom jačeg do danas upravlja najvećim delom imovine. Kažu da je za vreme sezone radova po tridesetak ljudi čekalo ispred kapije, a on odabirao one koji mu se učine najboljim za posao. Da mu nabrojim njegove njive, koje je Morava ove godine poplavila ? On zna da to Morava stalno plavi i zanima ga samo da li je vraćeno. Rećiću mu da ovog puta verujem u obećanja, a na njemu je da poveruje praunuku.

            Dolazim do dobro poznatog dvorišta, kereći lavež najavljuje posetu, a mene obuzima osećaj sreće u ovako žalosnom trenutku. Raduje me da ima ko da hrani kera, jer je to siguran znak da ognjište ostaje i posle baba Stane.

            Čim me Stanina snaja najavila, ušao sam u malenu sobicu gde je baba od vajkada obitavala. Vidi se da je i ovog proleća soba okrečena, a na prostirkama po patosu nigde ljuščice niti zrnce od strugotine. Bubnjara je žicom išmirglana, a čunkovi prefarbani srebrnom farbom, koju na selu oduvek zovu bronza. Ubledelo Stanino lice i bela kosa stapaju se sa jastukom, a ruke sa belim resama na crvenom ćilimu. Da me njena snaja nije predstavila, morao bih da joj objašnjavam čiji sam, ali ovako me baba, na izgled nemoćna preduhitri :

            - Nemoj da se zdravimo, sedi Stojane, ete ti tu tronoška. Zaokruglio si se, jedva sam te poznala.

            - Priznajem jesam se malo ugojio ...

            - Nisi se ugojio, ti si se zaokruglio. ’ Oće li ta svadba skoro, da baba ustane i zaigra ? Ako neće da mrem.

            - Nadam se da hoće.

            - A kakva je devojka ? Odakle je.

            - Od Čačka je. Mogu da ti kažem da je smerna, razumna, umešna i razborita.

            - Lepo, sad ’ mogu da mrem.

            - Ma kakvi baba, ustaćeš ti. Vidim ja kako ti gromko i bistro zboriš.

            - Jedino glas od mene, ostalo je sve uvenulo. Imaš li šta da poručiš onima gore ?

            - Ma jok, dobro si ti baba.

            - Pričaj da ne dolaziš dva puta.

            Bilo kakvo snebivanje ne vodi nikuda, jer me je baba pročitala čim sam kročio na ponjavu.

            - Hteo bih da prenesem nešto mom pradedi. Rekni mu da danas neki drugi domaćini, biraju radnike za radove na njegovoj imovini, a radnici više ne stoje pred kapijom, već čekaju na birou. Rekni mu još, da se iskreno nadam da će se to ubrzo ispraviti.

            - Samo to ?

            - Sve drugo zna.

            - Ovo sam i ja mogla da mu kažem, ali se ne nadam da će se to ispraviti. Ali ako ti tako veliš, reknuću mu. Tvojoj babi ću da reknem da si se oženio i da imaš porod.

            - Ali ... kako da lažem babu ?

            - Ja ću da reknem, a ti gledaj šta ćeš i kako ćeš.

            - Ali baba Stano ...

            - Završili smo, nema govora više, ostaj mi zdravo i dobro.

 

 

 

 

            Dobrivoje Stevanović je pogledao penziji u oči i shvatio da nema nijednog zdanja u Kraljevu, na kome stoji pločica sa njegovim imenom. Za običnog čoveka je dovoljan ispraćaj u penziju i pohvala kolega kako nikada nije zakasnio na posao, ali on je želeo da uđe u istoriju Kraljeva sa pločicom, jer je bronzana pločica za arhitektu, a prazne reči su za običnog čoveka. Svoje poraze na konkursima pravdao je činjenicom da nije partijski čovek, a po gradu se govorilo da obiluje sumanutim idejama, te zato uvek izgubi. On je do penzije ostao van politike, a konačno je dobio šansu da svetu prikaže svoje ideje u poštenoj borbi, jer je raspisan konkurs koji nadgleda nezavisna organizacija iz Evropske Unije.

            Oktobra meseca, daleke četrdeset prve godine, četnici i partizani su se dogovorili da oslobode Kraljevo od okupatora. Slabo organizovani, ali ipak ujedinjeni nekoliko puta su napadali Kraljevo. U tim napadima je korišćen i jedan zarobljeni tenk, koji je često menjao vlasnika. Česta promena vlasništva nad tenkom nikom nije bila čudna, jer su četnici i partizani bili ujedinjeni. Međutim, u jednom napadu posada se razbežala i tenk je ponovo prešao u vlasništvo okupatora. Pošto nijedna okupacija ne traje večno, tenk je nakon završetka rata postao vlasništvo grada Kraljeva i postavljen je na večno postolje, baš negde gde je i zaustavljen u napadu. Tokom vremena postao je simbol grada. Danju bi se deca pentrala po tenku, pred noć bi se sastajali parovi, a u noći bi ponekad i skitnica prespavala u njegovoj unutrašnjosti.

            Nakon mnogo godina četnici i partizani su ponovo izjednačeni, ali samo formalno, jer jedan papir može premostiti fascikle i registre, ali ne i rascepe u ljudskim glavama. Danas se više niko ne obazire na te podele, sem u jednoj kafani blizu kraljevačke Male pijace. Četnik i partizan, godinama, svake letnje večeri, cede čokanj rakije u jedinoj kafani gde se zadržao patos. Uviđaju da im je život na izmaku, a sa životom i istina koja preti da izmakne. Ritualno sede u bašti za susednim stolovima, gledaju osvetljen tenk i prepucavaju se ko je tenk zarobio. Istorija je saglasna da je tenk izgubljen kada su bili ujedinjeni, ali nije saglasna ko je zarobio tenk, jer su bili razjedinjeni. Svima su dodijali sa svojim izlizanim pričama, a posebno gazdi, jer su slabo pili, a vidno smetali mušterijama. Zbog poštovanja prema njihovim godinama nije hteo da ih istera iz kafane, te mu je kao jako pobožnom čoveku, jedino ostalo da se moli Bogu na blage dane.

            Bože, završavam ovu molitvu sa željom da mi nekako skloniš ona dva namćora iz kafane. Kažu ljudi da njihove rasprave samo smrt može prekinuti, a ja nikom ne želim zlo, pa ni njima. Zato tebe neizmerno molim da ih nekom drugom silom razdvojiš. Bezrezervno verujem u tvoju moć. Ponizno, tvoj večni rab.

            Dobrivoje nije bio neki vernik, ali je iskoristio nedelju da se pomoli Bogu za ishod sutrašnjeg konkursa.

            Dobrivoju je želja uslišena, da li uz pomoć Boga ili dobrog projekta, ostalo je da vidi na svečanosti, na kojoj će mu biti uručena nagrada. Sedeo je u prvom redu i čekao da se komisija obrati publici.

            Uvaženi gosti, vi znate ime pobednika, a na nama je da obrazložimo zašto je ovaj projekat od mnoštva pristiglih pobedio. Komisija je imala težak zadatak, jer su svi pristigli radovi veoma kvalitetni. Međutim, ovaj rad koji vidite na platnu jedini predviđa uklanjanje tenka sa trga, što otvara veliku mogućnost u pejzažno arhitektonskom smislu. Napokon, trg će dobiti obličje trga, a predviđene fontane će se videti iz bilo koje tačke na trgu. Hvala na pažnji, a vi Dobrivoje priđite da preuzmete plaketu.

            Srpski konkurs sa krupnim slovima i evropski ugovor sa sitnim, izbacili su Dobrivojevo ime sa pločice, ali ipak on će biti ubeležen u istoriji grada Kraljeva da je pomirio jednog četnika i partizana.

            Na ovom buvljaku ima svake zgode. Svašta ljudi bacaju, ali ništa što meni treba. Ne znam ni sam šta mi treba, zato i tumaram ovom ulicom i upirem pogled u zemlju.

            Pazi molim te predratni ram, znao sam da ću nešto naći. Ovaj mi je Cigo nešto poznat. Mora da je negde sa Dorćola, čak mi i klima glavom.

-       Zdravo momče, koliko košta ova velika slika?

-       Za tebe gospodine samo jedna cigareta.

-       Ma hajde, uzmi ovo što je ostalo. Ima tu desetak cigareta…

-       Ne, ne mogu da ti uzmem više.

Oduvek su bili skromni. Valjda će se Bog osvrnuti za njihovom skromnošću.

Kako je dobro očuvan ram, jedva izvadih ove ekserčiće. Vidi neki maturanti iz mog doba. Znao sam da će da pasuje za onu moju matursku sliku. Dobro sam zapamtio veličinu. Samo još krpom da prebrišem ram i staklo, i biće kao novo. Ovo više nema da se kupi. Ipak sam imao sreće što sam naišao na onog Cigu. Eh, sad da vidimo gde beše ona slika … tu je bila negde u fioci … Ah, da, možda sam je odneo u podrum sa ostalim stvarima. Nadam se da je nije zahvatila memla.

Dobro je, svetlo još uvek radi … zašto je prazan podrum? Gde su oni sanduci? Gde su moje uspomene? Kao da su metlom počišćene. Mislio sam da kada počnem da zaboravljam, da će mi ostati uspomene, kako bih se podsetio … mislio sam…

            Svetske ekonomske krize su postale sve učestalije, a biznismeni da bi se osigurali, sav novac su pretvarali u zlato, jer se u svakoj krizi pokazalo kao najsigurnija investicija. Svaka kriza koja je pogodila svet ili barem jedan deo sveta uvek se prenosila i na Srbiju. U svakoj krizi zvaničnici su videli šansu za oporavak Srbije, ali sve se završavalo na jalovim obećanjima u koje je narod sve manje verovao. Međutim, nastankom takozvane, zlatne krize, sve se promenilo.

            Kipar je odavno postao skladište svetskog kapitala i pojavom zlatne krize, došlo je paralelno i do kiparske krize. Usled nagomilanog zlata ostrvo je počelo da tone. Ubrzo su stupile na snagu mere, kojima bi se sprečilo potapanje ostrva, a jedna od tih je i zabrana deponovanja zlata na Kipar. Ono malo stanovništva kome nije stalo do patriotizma napustilo je Kipar uz novčanu nadoknadu, jer bi automatski nekom biznismenu omogućio da deponuje zlata koliko je iseljenik težak. Smrti su bile učestalije, ali nedovoljne da zadovolje potražnju koja je vladala u svetu. Uvedena je i privremena kontrola rađanja kako ne bi dolazilo do ekcesnih situacija, jer bi svaki roditelj za rođenje deteta morao da izdvoji najmanje tri kilograma zlata.

            Političari su odmah pomislili kako je to šansa za oporavak Srbije, jer bi napokon srpski biznismeni ulagali novac u Srbiju, pošto ionako više novac nigde nije siguran. Međutim, kriza se otegla, a ulaganja nije bilo ni u tragovima. Biznismeni su ćutali, a narod je bio sve glasniji. Vladajuća većina se po prvi put u novijoj istoriji stvarno pobojala za opstanak na političkoj sceni, kao vladajuća. Čak se i demokratski izabrani predsednik pobojao za svoj opstanak. Napokon srpski biznismeni su udostojili političare i krenuli u dijalog. Zapravo to je bio monolog, jer političari kao i uvek nisu imali nikakve primedbe na predlog biznismena.

            Srpski biznismeni, rešili su da rizikuju i da sav svoj novonastali kapital pretvore u platinu, a da novac iz Miloševićeve vladavine, koji je neko pretvorio u zlato, otkupe po duploj ceni. Time bi dobili dovoljno prostora da ubuduće skladište plemenite metale, a Srbija bi dobila i novac i zlato.

            Vladajući vrh je to oberučke prihvatio. Nisu mogli a da se ne pohvale, kako su velikim naporima uspeli da vrate novac, koji je devedesetih otet od građana Srbije. Ono što je oteto napokon je i vraćeno. Država je počela da daje povoljne kredite posrnulim preduzećima, a zlato je prebacila na neko malo manje sigurno ostrvo, jer ko zna možda svet iznedri još neku zlatnu krizu.

            Narod je uvek bio blagodaran, te je ovakvo delo nagradio na sledećim izborima.

Mila sejo, kada svane ja se pridružujem svetu u kojem ćemo biti zauvek, ti i ja, nastali od istog stvaraoca, semena. Osetio sam tvoju smrt. Tog jutra sve se sjurilo niz moje biće, polako, odozgo nadole, kroz svaki snop moga tkiva. Prvi put sam saznao koliko sam visok. Visok sam pet lakata, a star sam samo četiri godine. Bio sam napredno dete, kažem bio, jer već ujutro biću bezosećajan kao klada. Mila sejo, reci mi da smrt nije tako teška. Ulij mi malo nade kao sto je Sunce ulivalo ovom teškom osoju.

Mili bato, smrt je samo rez koji razdvaja dan od noći, a spaja toplinu osoja sa omrazicom prisoja. Ne brini mili, dželat ima laku ruku, četiri maha, jedan zamah, jedan uzdah, smrt. Ali nas čeka smrt posle smrti. Osećam prisoje bez sunca, po meni vise neke ledene sveće a nema snega, čujem vodu oko sebe a žedna sam. Srećom sušim se, lagano, ali osećam dugo očekivani kraj. Osećam, a čeznem da ne osećam.

Desna ruka, tri prsta, četiri maha.
- Dobro jutro Badnjače – reče rab božji i zamahnu sekirom.

            Kada je Đorđe pohađao treći razred osnovne škole išao je Carskim drumom, duž reke Uvac, baš kao i mnogi karavani pre dolaska Turaka u Srbiju. Ne bi njemu predstavljao problem pešačenje, da od Carskog druma danas nije ostao samo po koji kamen ili kakva isklesana stena radi proširenja nekadašnjeg puta. Pešačenje po zaraslom putu ništa se nije razlikovalo od pravljenja novih staza, tako da je nakon nekoliko godina pešačenja, stvorio svoj Carski put prema školi, koji nije toliko krivudao kao onaj pravi Carski. U svojoj dečačkoj mašti često je zamišljao kako bi bilo da se i on vine u visine i na tren dodirne krilo Beloglavog Supa. Kada je završio osmogodišnju školu želja mu se ostvarila. Svaka želja ima svoju cenu.

            Beloglavi Sup je godinama spajao ljude, bilo kao grb Nemanjića ili upiranjem ljudskih pogleda u nebo. Niko ne bi poverovao da se desilo čudo i da su pet godina seljani jednog sela pokraj Carskog druma bili u zavadi zbog te ptice. Međutim, čuda se ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

            Selo je počelo da odumire, a seljani nezadovoljni podrškom države rešili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Renovirali su o svom trošku školu iz doba kraljevine i tako smanjili muke oko slanja dece na školovanje. Oni su se svoje muke rešili, ali kada su shvatili da im se deca muče, jer do škole nema puta, rešili su da se pozabave i tim problemom. Obratili su se lokalnim vlastima za pomoć, ali su ih ovi uputili na jednu od evropskih neprofitabilnih organizacija koje su uvek spremne da pomognu. Ovaj put se radilo o organizaciji koja se bavila očuvanjem retkih ptica u Evropi, od kojih je i Beloglavi Sup. Organizacija je predložila model po kome bi imali i seljani i ptice korist, a ako imaju i ptice ima i organizacija. Sve što je trebalo je da u narednih pet godina na svake dve nedelje žrtvuju po jedno june za populaciju Beloglavih Supova i asfaltni put bi povezao celo selo sa školom. Jedini uslov je bio da se populacija Supova u narednih pet godina privikne na hranilište koje bi bilo na vrhu sela. Ako bi se privikli, bilo bi opravdano napraviti asfaltni put, a organizacija bi iz fondova kasnije otkupljivala junce za potrebe ishrane  Supova. Lako su svi preračunali da sto dvadeset junaca vredi sto puta manje od asfaltnog puta. Niko nije sumnjao da se Supovi neće uobročiti, ali polovina sela je posumljala u dobre namere fonda i predložila je da sami podaspu put barem za širinu staze, kako im se deca ne bi kaljavila. Druga polovina je poverovala i selo se podelilo. Postoji dosta sela sa pridevom gornje i donje, i ne bi nikom bilo čudno da je i ovo selo tako podeljeno, ali ovo selo je dobilo prideve srpsko i evropsko. Pošto se čuda ne dešavaju često, zato ih ponekad treba i prihvatiti.

            Zahvaljujući evropskom delu sela, projekat je zaživeo. Svake godine stručnjaci su posmatrali ptice koje su se množile očekivanom brzinom. Poslednje godine delegacija fonda je došla u selo sa namerom da ispuni obećano. Pošto je Đorđe najbolje vladao stranim jezicima poveo je delegaciju fonda do hranilišta. Došli su do visoravni odakle su zajedno sa Supovima mogli da gledaju celo selo. Ovog puta Supovi nisu gledali selo iz vazduha. Šef delegacije se obratio dečaku.

-       Kako su ovako mirni?

-       Hranimo ih već pet godina.

-       Divno. Idi ih malo pojuri da vidimo kako lete.

Dečak je krenuo ka Supovima, ali oni se nisu dali u beg već su nekim čudnim krikovima i pokretima vratova davali znake pitomosti. Šef delegacije je potrčao ka jatu Supova, ali oni su se samo zbijali u gomilu i davali vratovima neke čudne znake. Šef je ljutito konstatovao da su plemenite ptice atrofirale i pretvorile se u ćurke. Cela delegacija je demonstrativno krenula niz strmu stazu koja je vodila iz sela.

Đorđe je zažmureo, polako krenuo ka litici u nameri da se vine u oblake. Poleteo je spuštenih ruku i dodirivao krila Beloglavih Supova.

Seljani su prestali da hrane Beloglave Supove i uskoro je harmonija zavladala selom. Ljubitelji ptica kažu da su primetili nove kolonije Supova po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Albaniji.

-       Doktore, daj mi neki prašak … da se otrujem.

-       Šta to pričaš Ljubice? Pij ovaj lek dva puta dnevno i ustaćeš za sedam dana.

-       Doktore, znamo i ti i ja … da će kolko sutra biti crni barjak na ovoj kući … nije meni zbog boli, već da ne prizivam majku … dok sam negovala naše junake u Čačku, naslušala sam se takvih povika … molim te doktore.

 

Ćuti. Izgleda da mnogo tražim.

 

-       Hvala ti pope … zamolila bih te još nešto…

-       Reci Ljubice.

-       Ja neizmerno verujem u Gospoda … da li će mi dozvoliti da u samrtnom času spominjem samo njegovo ime?

 

Ćuti. Izgleda da nije sigurno.

 

-       Majko…

-       Kaži kćeri…

-       Da odeš u Petnicu … kod Melanije za lek…

-       Otići će Oco, ja ću da te gledam…

-       Moraš ti Majko … ti si me rodila … kažu žene da bolje leči … kada majka zajedno čita sa Melanijom…

 

Ćuti, ali odlazi. Poslednji put vidim majku na vratima. Znala sam. Šta god da ištem od majke, uvek je sigurno i nikada nije mnogo.

            Gospodin u beloj košulji krenuo je ka izlazu, sasvim zadovoljan pozorišnom predstavom. Malo ga je bolela desna ruka, ali nije pridavao pažnju, jer je smatrao da to ništa nije neobično posle dugog tapšanja. Voleo bih da budem glumac i da umrem na sceni, pomislio je i krenuo ka garderobi. Uzeo je kaput i hteo da se zahvali, ali nije uspeo jer je krljanje preduhitrilo njegove reči. Tresak o pod, vrisak kroz hol, ruke na ustima odaju kolektivni bol.

Maglovito je video ljude oko sebe, ali je još uvek čuo glasove: zovite hitnu, raskopčajte ga, ne tako, dajte mu veštačko disanje, da li ima lekara ovde, sklonite se da može da diše, daj vodu, brže ... pa on se smeje ... ne diše više. Tajac.

            Za pozorišnu predstavu kažu da je onoliko dobra, koliko ćutimo po završetku predstave.

            Gospodin u beloj košulji je ispunio svoj životni san.

            Neka vanzemaljska bića, koja su ljudi prozvali Marsovcima iako nisu znali sa koje planete potiču, vrlo su lako porobila Zemlju. Pomoću zraka nepoznate strukture, spalili su po nekoliko napuštenih objekata u svim većim gradovima širom Zemlje i na human način su pokazali da žele dijalog. Pored toga što su humani, pokazali su se i pošteni, te su svim državama sveta poslali dopis, u kome su naznačili da je na njihovoj planeti došlo do klimatskih promena, tako da ne mogu više da uzgajaju kupus, koji je preko potreban za opstanak njihove vrste. Naravno, nikog nisu hteli da dovedu u zabludu da će sirov kupus transportovati negde u svemir, pa su naznačili da im zapravo treba jedna pitoma bakterija, koja se dobija njegovim kišeljenjem. Kada su se uverili da Zemljani neće zloupotrebiti njihovu humanost poslali su istovremeno izaslanike u sve zemlje sveta, kako ne bi Zemljani mogli da prave strategije u pregovorima. Jedan izaslanik je najavio dolazak i u Srbiju. Zahtevao je samo da u dvadeset dva časa predsednik bude sam u skupštini, a on će mu se na adekvatan način okazati.

            Tačno u dvadeset dva časa po lokalnom vremenu, vanzemaljac je pokucao na vrata skupštine. Predsednik je znao ko dolazi, jer je samo najviši vrh bio upoznat sa njegovim dolaskom, ali nije znao da će se pojaviti neko u obličju čoveka sa slušalicama na ušima. U iščekivanju tog bića predsednika je oblilo sedam voda, ali kada ga je video prestao je da se znoji, jer su mu sve životne funkcije spale na minimum. Vanzemaljac mu se obratio na tečnom srpskom.

-       Poštovanje gospodine predsedniče, drago mi je što vas vidim.

-       I … meni - nekako je uspeo da promuca predsednik.

-       Ja bih vas zamolio da prošetamo malo po gradu, a usput ćemo popričati.

-       Mislim da bi … bilo bolje da pričamo u skupštini.

-       Zašto?

-       Neće nam niko smetati u priči.

-       Meni ništa ne smeta, a želeo bih da vidim Beograd. Da li se vi to plašite da šetate po gradu?

-       Ne, ne, nikako.

-       Delujete mi veoma uplašeno. Napraviću nevidljivi štit, tako da ćete biti bezbedni. Hajdemo.

Krenuli su u šetnju. Predsedniku nije trebalo dugo da se vrati u normalu, jer je vanzemaljac počeo da priča o sportu. Divio se srpskim sportistima, što je predsedniku veoma imponovalo. Vanzemaljac je zastao pored jednog izloga.

-       Kako divne cipele.

-       Da, da, italijanske su.

Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Predsednik se opustio kao da je pored njega predsednik neke susedne države. Zastali su kod jednog kioska.

-       Predsedniče, da li možete da mi kupite žvakaću gumu, nemam vašeg novca.

Predsednik se samo nasmešio i pohitao ka kiosku. Kupio je desetak različitih žvakaćih guma kako bi udovoljio vanzemaljcu. Sa velikom zebnjom predsednik je otvorio šaku i ponudio žvake. Plašio se dodira. Vanzemaljac je letimično pogledao žvake i dodao.

-       Nemate više one Bazoka Džo i one kao cigarete?

-       To je prošlost, probajte ove uvozne, odlične su.

-       Ne hvala, probao sam već.

Predsedniku je laknulo, jer ako mu naredni put zatraži sendvič, laše će mu uručiti bez dodira. Nastavili su šetnju u miru i harmoniji. Zastali su pored izloga jedne velike knjižare. Vanzemaljac je gledao tridesetak sekundi izlog i nastavio dalje.

-       Predsedniče, da pređemo na stvar.

-       Slažem se.

-       Sav kupus koji otkupimo platićemo u zlatu, jer toga ima u izobilju na našoj planeti. Mi znamo vaše kapacitete u proizvodnji kupusa, tako da…

-       Mi možemo da udesetostručimo proizvodnju kupusa.

-       Ne prekidajte me dok pričam. Ja sam završio svoju misiju ovde. Vidim da ništa ne proizvodite, čak vam i evropska književnost dominira u knjižarama. Zato sam odlučio da vas pripojim Evropskoj Uniji. U Nemačkoj će biti montirana fabrika za preradu kiselog kupusa. O količinama koje ćete morati da isporučujete bićete naknadno obavešteni…

-       Ali…

-       Budite demokratski i ne prekidajte me. Moj zadatak je bio samo da odlučim kojem centru da vas pripojim, a centri i količine su unapred određeni radi lakše eksploatacije resursa. Predsedniče, ja ću vas sada napustiti. Imajte u vidu da ovaj štit više ne deluje.

Niko nije video kako je vanzemaljac došao u Srbiju, a predsednika je oblio hladan znoj tako da nije primetio kako je vanzemaljac nestao.

U istorijskim udžbenicima svih zemalja sveta ubeležen je datum dolaska vanzemaljaca na Zemlju, a u srpskom udžbeniku je konačno zabeležen datum ulaska Srbije u Evropsku Uniju.