kad su jufke suhnule

Aleksandar je i tog petka, kao što je to činio svakoga dana, godinama tačno u podne, ritualno ali s pažnjom dva puta prebrojao nedeljni pazar svoje nevelike trgovine mešovitom robom, glavninu novca i važne papire uredno smestio u malu ali tešku blindiranu nemačku kasu, kasu zaključao, skinuo i okačio radni mantil i dohvatio sa čiviluka omiljeni sivi sako, crni šešir, i veliki katanac radnje.

Jer, Aleksandar već godinama, ali samo petkom, ruča sa svojim pobratimom Milivojem, u obližnjoj kafani „Dva jagnjeta“, skoro u samom centru Prištine. Naruče litar belog, sifon sode, i dok čekaju jelo, pretresaju celonedeljna dešavanja u gradu, zemlji i svetu, pitaju se za zdravlje, porodice, prijatelje... i s dužnom pažnjom i posebnim uvažavanjem posmatraju mlade majke i sitnu dečicu što prolaze osunčanim trgom.

Pobratimi su, i jedan i drugi, odrasli u tudjim porodicama i u dva različita mesta: Aleksandar u Lipljanu, a Milivoje u nekom malenom selu u blizini Vranja, u srpskim hraniteljskim porodicama; obojica su bila ratna siročad, obojica nikada pominjala nisu ni svoja imena, ni prezimena, niti gde su u tom ratnom metežu 1915. nestale netragom njihove porodice. Obojica su, već pedeset godina, nosila samo bleda i nejasna sećanja da su krenula nekakvim volovskim kolima, u nekakvim dugačkim izbegličkim kolonama, najpre ka Nišu, kako su im razni ljudi pričali, pa potom ka Albaniji. To ih je i zbližilo, to osećanje da su izgubljeni u nekom prirodnom sledu stvari, vremena, ljudi i dogadjaja. To ih je i navelo da se pobrate, ali i da se zavetuju, da nikada više o tome ne progovore nikome, ali nijednu reč.

Tog petka, Milivoje je, duboko uzdahnuvši, zavukao ruku u unutrašnji džep mantila, i vadeći gomilu svakakvih koverata i papira pogledao u oči Aleksandra:

–Hoćeš, pobro, da vidiš moju najveću relikviju? Nikad ti nisam, to jes’ nismo imali prilike da...

–Da vidim, nego šta, pobro...? Šta to kriješ od mene, pobogu? – nadje se u čudu Aleksandar.

–Ne krijem, pobratime... nego mi sve nešto otužno... šta ja znam, nikad o tom nismo, a možda ti ovo ne bi voleo da vidiš...

I otvori drhtavim prstima jedan plavi koverat i pažljivo, ali vrlo pažljivo i beskrajno sporo, izvuče staru požutelu fotografiju, licem okrenutim na dole i okrenu je pedantno pobratimu Aleksandru, da sam pročita nevešti zapis na njoj: „Našoj miloj deci, Arandjelu i Milutinu, ako nas kleti rat zauvek rastavi: ovaj levo, u suknjici i ošišan do glave, to je Arandjel, dve ipo godine, a ovaj do njega sa loknicama je Milutin, tri ipo godine, Petrović iz... (nečitko)... Deco naša, vole vas vaši otac Dragutin i majka Jovanka... (deo izbrisan) Nemojte nas nikad zaboraviti! Sećajte nas se. Decembra, 1915.“

Čita zapis Aleksandar na glas i steglo mu se grlo, a pobratim klima, sriče, i potvrdjuje svaku pročitanu reč. Zatim Aleksandar okreće fotografiju na lice, gleda je, diže iznad glave, na sunce i pažljivo spušta na beli kafanski čaršav. I plače... sve jače i jače. Plače neutešno, trese se.

–Nemoj, pobro! – teši ga pobratim Milivoje – Šta ćeš, rat je bio, sudbina, jebeš ga. Eto, imam tebe, imam moju Ivanu i decu, nisam sam, a bogu vala, nisi sam ni ti, pa...

Potom Aleksandar vadi iz postave svog omiljenog sivog sakoa istu takvu fotografiju i spušta je kraj Milivojeve. A onda plaču obojica. Zagrljeni. A trgom i dalje prolaze mlade majke sa sitnom dečicom... sunčano je...

ps. Ovo je istinita priča o životu Bisinog dede koju sam, na jedvite jade, od nje izvukao. Izmenio sam samo imena, i naziv kafane. Braća odavno nisu živa, a ovaj post puštam za njih danas, na velike martovske zadušnice. Posvećenice, umesto voštanice.