kad su jufke suhnule

Dugo sam razmišljao o tome da li uopšte da objavim ovaj post, posebno iz razloga što znam da će to odmah privući polit-moraliste, dušebrižnike, politikante, duhovne lektore, trolove, flamere, gamere, spamere i drugu sitnu divljač, koja prosto živi samo za to da prva ubode prstom u pekmez neevropskih i necivilizacijskih pojava... i drn. zvrc u nas, i – prelomio!

Reći ću, pa kud puklo! Ovo su male reči za čoveka, al’krupne za čovečanstvo. Globalno. Ne mogu da živim s tim da ne smem na svom blogu, javno, a podložno svakoj kritici, izneti neki svoj stav, mišljenje, stanje i slično. A nav. stanje je upravo sada.

Dakle, stanje je alarmantno, i sledeće: piša mi se. Dobrih sat i po vremena kako mi se piša, al’ trpim, cupkam, kolutam, preplićem... jer, prosto me mrzi da ustajem od PC-a, predjem tih 12 metara do wc-a, pa makar dobio onu nuspojavu sa prostatom i od toga umro. A uz sve to (što me mrzi), kazanče muškog dela wc-a je opet u kvaru (boli domara njegova mala kita za toalete petkom...) pa moram u ženski!

A kad već u priči dodjosmo i do tog famoznog ženskog toaleta, setih se kako nam je jedna koleginica, davnih sedamdesetih, opasno najebala u istom, jer je neočekivano pod njom pukla slovenačka emo wc šolja, a ona se tako žestoko isekla da je, kažu prisutni, bilo krvi po toaletu, k’o da su vola klali. Ja nisam gledao, alergičan sam na krv. Nju su hirurzi izušivali po svim isečenim mestima, a Mile Žabac je kasnije stavio neumesnu primedbu da su na jednom mestu mogli baš i malo više da uvate, al jebiga, nisu. Mrzelo ih.

Ne bi bilo umesno ovaj traktat o govoru mržnje završiti bez još jedne klozetske priče, kad me već ne mrzi da pišem: kod mog brata u firmi (mala firma, osam zaposlenih...) vrata unisex wc-a nisu nikako mogla da se zabrave iznutra. I jedno popodne, neki novi lik u firmi, neki nesrećni i zaostali, Sale iz s. Glušaca, ušao poradi velike nužde, podigao dasku, popeo se na šolju i onako natrćen, pošteno se otvorio. U tom momentu, Slavka spremačica, ne znajući da ima ikoga unutra, otvara vrata i zblane se i šokira: čuči čovek na wc šolji, i sere odozgo, necentrirano, samo tako – jebote! I sledi retorika: “Dabogda se majci na spomenik popeo pa ozgor posro, jebote ko te dovede u Beograd a ne nauči ni kako da sedneš na...” i niz drugih vulgarnosti koje ne smem da prenosim, iz gore nav. razloga.

I sad se najozbiljnije razmišljam: da li je Slavka spremačica upotrebila taj famozni govor mržnje ili da ja ipak, krenem polako da pišam?