mala noćna muzika i kuća preko puta, sa osvrtom na natron kese i proizvodnju polugotovih proizvoda od sirove kože
Post obiluje eksplicitnim scenama nasilja, te se mole čitaoci mladji od 11,5 godina da ovo nikako ne čitaju. (hvala)
Ima jedna ganci nova zgrada, preko puta moje firme, lepa i moderna, s pogledom na Bulevar revolucije. Sagradio ju je neki siromašak, pa sačinio u njoj poveliki tržni centar sa n lokala, koje je odmah, po paprenim, bulevarskim cenama, izdao pre nego su se i uselili prvi stanari iznad. I tako, malo trgovaca, red komercijale, pa malo frizerki i kafića, pa red sexi šopova i ovo i ono. A tik do jednog sexi šopa, stranačke prostorije jedne veeelike parlamentarne stranke koja je jedva prešla cenzus, pa sad pametuje po skupštinama i uvek je uz kurac svima, a kad nema kome, onda se medjusobno ujedaju, glodju, pa popičkaju, te ostanu i bez sponzorskih džipova.
Al’ nije tema ovog posta stranačka neaktivnost ni sl. bludne radnje, i sve bi bilo kako dolikuje u ovoj priči, da je iko, bar jednom u 9 meseci u godini, makar samo otvorio vrata nav. prostorije, pa bar izvetrio jazbinu ili oprao stakla na kojima se već s prsta na’vatalo: štroke, blata, kesa, lišća, i kondoma ofrljačenih ozgor... Jer, neima skupljih lokala na celom potezu, sve do Vuka, al’ ovaj stalno prazan. A najskuplji. Koliko je samo gajbica moralo da se prenese da se zaradi i plati samo jedna mesečna kirija, a kamo li... I samo što vlasti objaviše precedničke izbore, živnuše i, do tad nevidljivi, aktivisti te jazbine, a komšije pričaju da su nav. aktivisti jednoga dana boravili u nav. prostoriji čak cela 4 sata!!!
Kako još uvek ne bih o temi: lokali preko puta i šta je činiti Dudi i meni u cilju dokopavanja jednog sličnog, putem sedmice na LoTo-u, kao i uvodjenja zabrane pristupa odredjenim psiho grupacijama, itd., to ću se kratko osvrnuti na pravu temu ovog posta, a to je – strašan san.
Sanjam ja tako jutros, kao... dobio sam poziv da ponovo polažem vajanje II, s obrazloženjem da ga nisam položio onda (koncem sedamdesetih) kod pravog profesora, te sad moram da pronadjem profesora A.A. u kabinetu na 1. spratu i dogovorim za pravu temu i novi rok, a pred njegovim vratima, na betonu, sede dve poprilične cure, ni nalik na studentkinje, i duvaju travu. Ona krupnija, sva u crnom, sa povećim, ali lepo oblikovanim sisama, izvadi iz torbe neku natron kesu, iz kese vešto odvrnu zatvarač i ukaza se grlić flaše. Trgnu onako podobar cug, pa se okrete ka meni, pruži flašu, sa smeškom: „Oš’ da trgneš pravu domaću?“ Odmahnem rukom... neću... „Gle čoveka, ne pije? A oš’ pičke, možda?“ „Oću!“, kažem ja, iako sav zaprepašten, i protiv svoje volje, i eto nas očas u dvorištu ispod one lipe, i raspali, ožeži... onako na stojaka i uza zid... joj miline... kad odjednom, nitkuda, ko iz zemlje iznikla, banu moja Bisa i dreknu na mene: „Diž’ se, manijače, kasniš na posao, **bo te internet, da te je** internet do zore!!!“ Pu, jebem ti sreću, dizajnersku...
Naravoučenije: Ne dâ se svakome na putu srasti...
