sunčana, i pomalo rezignirana, jutarnja crtica
Ona, čini se, zna šta hoće u životu, i pokreti su joj hitri, racionalni i energični. Ona je obučena toplo: na nogama su joj polu čizmice, topla i duga karirana suknja i maslinasto zeleni vatirani mantil odozgo. Oči su joj bademaste, krupne i vragolaste, cenim da je jedva umakla dvadesetoj. Stomačić se ispod mantila već dobro vidi: poodmakla trudnoća, cenim da će u martu... Ona ima dugu crnu, sjajnu, kovrdžavu i čistu kosu, a po kosi joj popadali snažni jutarnji zraci novembarskog zubatog sunca, pa se rasejali na sve strane po trolejbusu, prosto pršte i titraju oko nje, kao oreol.
On je godinu – dve stariji: na nogama ima tanke, plitke letnje crvene patike, cenim – kineske, te famerice sa onim čuvenim rezovima i rupama popreko, crveno crnu kariranu nezakopčanu košulju i odozgo raskopčanu tanku crnu jaknicu. On je nemarno odeven za ovo doba godine i ovo doba dana, ali on ima dugu, masnu i crnu kosu, vezanu u rep; nekako je sav bledunjav i prozračan. On ima na donjoj usni pirsing, i nešto izraslih dlaka ispod usne, koje sigurno i ne može obrijati, i ima sitnu, slabašnu, gotovo dečju šaku. Među prstićima koji verovatno ništa teže od daljinca i ne mogu podići, drži tanak crni mobilni telefon i pokazuje joj neke klipove na njemu. Ona je impresionirana. Smeju se, raduju se životu.
Oni su par. Slatki su: onako mladi, lepi, zaljubljeni, bezbrižni i bezazleni, liče mi na mlade ptiće što proviruju iz toplog majčinskog gnezda. I oni su jutros krenuli negde u grad, nekim samo njima znanim poslovima, a ja ih krišom, neupadljivo, i pomalo odsutno posmatram i prisećam se istih ovakvih, svojih, davno zaboravljenih sunčanih jutara... I u trenutku, sa pomešanim osećanjima radosti i sete, samo mi ovo pade na um: O, jebem te, živote, prevaro!
Dobro vam došao i ja, na suncem okupan blog. Spesićka, izvini za template, al’ ko pre devojci, sam u nju upada.