kad su jufke suhnule

Dugo sam razmišljao o tome da li uopšte da objavim ovaj post, posebno iz razloga što znam da će to odmah privući polit-moraliste, dušebrižnike, politikante, duhovne lektore, trolove, flamere, gamere, spamere i drugu sitnu divljač, koja prosto živi samo za to da prva ubode prstom u pekmez neevropskih i necivilizacijskih pojava... i drn. zvrc u nas, i – prelomio!

Reći ću, pa kud puklo! Ovo su male reči za čoveka, al’krupne za čovečanstvo. Globalno. Ne mogu da živim s tim da ne smem na svom blogu, javno, a podložno svakoj kritici, izneti neki svoj stav, mišljenje, stanje i slično. A nav. stanje je upravo sada.

Dakle, stanje je alarmantno, i sledeće: piša mi se. Dobrih sat i po vremena kako mi se piša, al’ trpim, cupkam, kolutam, preplićem... jer, prosto me mrzi da ustajem od PC-a, predjem tih 12 metara do wc-a, pa makar dobio onu nuspojavu sa prostatom i od toga umro. A uz sve to (što me mrzi), kazanče muškog dela wc-a je opet u kvaru (boli domara njegova mala kita za toalete petkom...) pa moram u ženski!

A kad već u priči dodjosmo i do tog famoznog ženskog toaleta, setih se kako nam je jedna koleginica, davnih sedamdesetih, opasno najebala u istom, jer je neočekivano pod njom pukla slovenačka emo wc šolja, a ona se tako žestoko isekla da je, kažu prisutni, bilo krvi po toaletu, k’o da su vola klali. Ja nisam gledao, alergičan sam na krv. Nju su hirurzi izušivali po svim isečenim mestima, a Mile Žabac je kasnije stavio neumesnu primedbu da su na jednom mestu mogli baš i malo više da uvate, al jebiga, nisu. Mrzelo ih.

Ne bi bilo umesno ovaj traktat o govoru mržnje završiti bez još jedne klozetske priče, kad me već ne mrzi da pišem: kod mog brata u firmi (mala firma, osam zaposlenih...) vrata unisex wc-a nisu nikako mogla da se zabrave iznutra. I jedno popodne, neki novi lik u firmi, neki nesrećni i zaostali, Sale iz s. Glušaca, ušao poradi velike nužde, podigao dasku, popeo se na šolju i onako natrćen, pošteno se otvorio. U tom momentu, Slavka spremačica, ne znajući da ima ikoga unutra, otvara vrata i zblane se i šokira: čuči čovek na wc šolji, i sere odozgo, necentrirano, samo tako – jebote! I sledi retorika: “Dabogda se majci na spomenik popeo pa ozgor posro, jebote ko te dovede u Beograd a ne nauči ni kako da sedneš na...” i niz drugih vulgarnosti koje ne smem da prenosim, iz gore nav. razloga.

I sad se najozbiljnije razmišljam: da li je Slavka spremačica upotrebila taj famozni govor mržnje ili da ja ipak, krenem polako da pišam?

Ničija nije do zore gorela, ima uzrečicu moja koleginica Žiža, i po svemu sudeći, ova drevna narodna mudrost pokazaće se tačnom ovih dana, kad dobiju nogu u dupe neki bosanski mafijaši u mojoj firmi. A vala, i jesu se bili razmahali, pa to je za nepoverovati... Mnogo su bili alavi, šta će, ne umeju drugačije. Nije tema ovog posta bosanska mafija, al’ kad smo već kod bosanaca, prošlog vikenda, dok sam kod kuće 5 sati skenirao i sredjivao neke tekstove, beše mi uključen TV nataknut na neku OBN stanicu, pa me mrzelo da ustajem i menjam kanal. E jebo mater, ako u tom OBN-u ima ijedno muško, a da nije peder sa pirsingom, pa onda ti njihovi feminizirani glasići, pa... tek povremeno grmne, onako muški, neka odvaljena bosanka, pa se ja prosto iznenadim kad skočim pred TV i ustanovim da je dobro, dugonogo piče, a uz sve to – čak nema ni brkove!

Nije tema ovog posta ni alkoholizam, al’ celog života se družim sa svim mogućim polukafanskim felama: od istoričara, publicista i pisaca, pesnika, slikara, vajara, novinara, pravnika, štampara, glumaca... a sve to cuga, bog te smak’o ko da mu je zadnja, i u takvom društvu počesto sam najebavao, a iz Skadarlije bio čak i policijski izbačen zbog nekakve pišljive pesme o nekakvom vojvodi Sindjeliću... A tek što je stupio rahmetli Sloba na vlast, a s druge strane Vuk potpirivao, pa smo pomislili da se može malo i pevnuti, al’ – patku moju!

Nije tema ovog posta ni moja patka, al’ kad je već o patki reč, imam jednog drugara, Peru Đ., trgovca belom tehnikom. Kako taj voli da piša u lavabo i da se češlja istovremeno, pa to nije normalno! Kaže on meni: gde nema lavaboa u toaletu, meni jebeno pa zaguljeno, trpim do kuće!

Nije tema ovog posta ni pišanje u lavabo, al’ kad se dotakoh toga, preciznost u pišanju nas, koji imamo isključivo žensku čeljad u kući, presudna je za porodični mir i harmoniju. Nakon svakog mog pišanja ja zapomažem sa lica mesta Bisu da se komisijski ustvrdi da daska (a i oko nje) nije zapišata, i da je WC šolja u savršenom poretku.

A kad je već reč o savršenom poretku, koliko ja odavde vidim, jebaće nam Ameri mater, tj. nakon izjave pomoćnika američkog državnog sekretara Frida za ljubljanski "Dnevnik" ...za to što Beograd ostaje bez Kosova nisu krivi ni sadašnji predsednik niti premijer Boris Tadić i Vojislav Koštunica, ali se Srbima mora jasno kazati da je južna pokrajina izgubljena.

Toliko o Srpskoj novoj godini, seksu sa kumicom, Ceci koja je zajebala koncert u Čačku, deda Milovanu sa Homolja, i vidovitoj Zorki. Što bi rek’o moj prijatelj Portos, sledeći put o onom lokalu preko puta naše firme što ćemo ga Duda i ja otvoriti, istaći tablu sa natpisom kome je extra zabranjen ulaz, pa nek pocrkaju dušmani!

…da ubacim u post sliku koja se klikom na umanjenu, otvara u pravoj veličini?

Ona kaže:

Kad hoćeš da ubaciš sliku ideš na Insert/edit image, i gde piše Adresa slike(URL) ubaciš taj direct link. Zatim isto tu, samo malo niže gde piše širina ubaciš koju veličinu slike hoćeš. Meni su čestitke recimo širine 250. Kad znači ubaciš željenu veličinu, ideš na Dodaj sliku.

Sad ti je ta slika dodata u post. Klikneš na nju da je obeležiš i onda gore sad ides na Insert/edit link i opet ubaciš onaj direct link u Adresa slike (URL) i to je to :)

vivijen u gostima na medaku

johnny azra i hogar instaliraju webcam

Promocija knjige: “Za sada bez dobrog naslova” – Priče sa Anagaminog bloga
Klub Bogotražitelj, Ivan Begova 7, Beograd
Sreda, 26. decembar u 19 časova

kad je reklama, onda je reklama, i nema tu 6-5...
hajmo, veselo, osmeh!

Poznavao sam, svojevremeno, jednu Slavicu sa Zelenjaka, ekstra zgodna riba, koja je bila izuzetno čvrst, nepokolebljiv i postojan karakter. Bez obzira šta radila: da’l čitala knjigu, lakirala nokte na nogama, il’ teglila dve kofe uglja na peti sprat il’ bila usred kresanja, to se na njenom licu nikad nije moglo pročitati, prosto – bila je tzv. zakucana faca. Stiv i ja smo je povremeno i naizmenično trošili, ono: k’o najbolji drugari, a skraćeno smo je, među nama, zvali – kamena Slajka...

Sedimo tako na 12-om spratu naše kule na Novom Beogradu, na simsu, klatimo nogama sa spoljne strane zgrade, pridržavamo se za Milijanovu naherenu antenu, "štelujemo" mu sliku da ’vata Albaniju, kenjamo o svem i svačem, i pljuckamo dole na boriće, kad će Stiv:

-A jes’ možda primetio kako mala Verica pravi baš glupe, onako krmeće face, za vreme karanja?

-Aha... to je zbog njenih sitnih zubića, i još sitnijih očiju... a i skviči, ma – stvarno je svinjče... A i ti si krme, čim svašta jebeš. – kažem ja i "slučajno" polomih još jednu šipku iz Milijanove zarđale antene.

-A jesi l’ i ti primetio da plava Ljilja nikad ne otvara oči, za vreme kresanja?

-Ma, otvara, aj’ ne seri... Nego se sva zajapuri, pa joj iskoči ona žila na čelu, pa prosto dejstvuje ko dizačica tegova od 350 kila, s izbačajem...

-Ne seri, da gleda? – vidim, ne veruje mi i pali samo jednu pljugu, a drugu zatak’o za uvo. Stipsara.

-Kod mene gleda. – kažem ja, i ne popuštam.

-Ma daj... Sad još i lažeš? Gleda, gleda... al’ u kurcu!? – zainatio se, vidno.

-Slušaj bre, manijače! Naravno da tebe ne gleda, vidi kakav si, skote jedan buljavi, pa tebe još jedino tvoja majka može da gleda, pa i ona retko, a i tada u mraku! I da ti nije mene, kao naj ortaka, kur’ bi te iko i pogled’o, Kvazimodo bre, jedan i svaštojebcu, oš’ daš tu cigaru, bre!

Auuu.... što mi se Stiv tada uvredio! Vidim da mi nije trebalo da ga baš toliko opučim, al’ išao mi na kurac sa tim neprestanim zvocanjem, primedbama, i zakeranjima. Tog dana smo skrljali načisto Milijanovu TV antenu, pa smo je sasvim rašrafili, izgazili i bačili dole na boriće, k’o govno. Ko jebe i Milijana: ako je nastojnik i vlast, to nije razlog da nam zaključava podrum, a tek što smo uneli onu ćebad i spremali se da dočekamo to veče Bebu i Lelu iz Kafea... al’ to nije za priču...

Nešto se kontam: što muška deca znaju da budu ogavna, pa to nije normalno! U pravu je ona fbijana kad reče: “mrzim komšijsko dete!”

Nije moj drug Pjer peder. On je samo slikar. Pjer možda samo tako izgleda, jer bradu može da obriše tragičnom krpom, a da se obrije i ne mora, takav je: kus petao, pile dovijeka. I nije dečko peder samo zato što ga žena, 30kg teža od njega, povremeno izudara i izbaci na hodnik, dakle – nije, to podvlačim. Možda jeste pi*ka od muškarca, al’ sam je izabrao taj mazo bračni sistem i status.

I koji me samo kur** moj i terao da svratim baš sa njim, nenajavljen, toga dana kod Ele i Dragice B., kad sam im se već žalio na to kako mi, tamo nekog dobrog pajtosa, Pjera, tambura žena i kotrlja niz basamaci... a one se, ko dve sakajlude, kerembečile i previjale od smeha. I kad god bih kod njih svraćao, molile su me da im iznova pričam o njemu. Uz cvu ostalu zajebanciju i viceve, Pjer bi nam dolazio kao šlag na tortu...

Ela: spičena (25 god.) Čačanka, tada sedma godina studija književnosti, lepe zelene oči, nešto sam se kao pržio na nju, ali projekat odbačen kad je definitivno shvatila da od faksa nema ništa, pa se udala naprasno, daj bože da i danas dan zna za koga i zbog čega.

Dragica B.: tada tek godinu dana naturalizovana Beograđanka, poreklom iz nekog sela Krnjeuša iz’bosne, nju sam odučio da preskače tramvajske šine, i dokazao joj da je neće ubiti šinska struja. Na nju se nikad nisam ložio, nisam imao vremena...

*     *     *

I onda, stižemo nas dvojica kod njih: dobar dan, dobar dan, oš’ kafu, oću, oš’ vinjak, jašta, a ti momak, ja znate... ne bih, al’ kafu mogu, evo sedite, ovo je moj drug – Petar, drago mi je... Elaaaaa, turaj džezvu, aj’ sednemo ovde u ‘lad, pod krušku, jo’... što vam lepo ovde u bašti, oćemo na koncert kod hajdučke česme, pa i mogli bi, jebote, šta ima kod konja, tja, ništa... i drn zvrc.

I onda, stiže i ta kafa, posedasmo, a luda bosanka, ni 5 ni 6 nego će:

-Jo’, leba ti, aj’ nam pričaj opet o onom tvom drugaru pederu što ga kara žena i baca niz basam...

U, jebemliti sunce nebesko i brbljivo, pa kud sad baš to da...!? Šutnem je krvnički ispod stola, odvalim iz sve snage u cevanicu, ona razrogači OVOLIKE OČI na mene:

-Da’l normalan ti si?

A ja od blama tonem sa sve baštenskom stolicom pod zemlju, oću d’umrem od muke, al’ na svu sreću, Pjer prelomi:

-To sam ja... To mene žena...

E, onda su i njih dve, iz taka počele da se semaforišu u sve tri farbe, i tonu u zajedničku grobnicu, za mnom. A odozgo, blažen i mrtav ladan, sa osmehom na dečačkom licu, gleda nas odsutno Pjer i verovatno u glavi piše nove stihove o dečaku žutih cipelica koji je zaspao utučen...

Da, zaboravih: Pjer je pisao zaista dobru poeziju, čak bio prevođen na francuski, al’ život je kurva, a žena prakljača, i jebiga, sve to još onda puklo, i tako...

Završio sam na bulevaru sve finansijske transakcije za ovu nedelju, ispodizao, ispoplaćao račune, završio sve hitne i planirane poslove, i evo me opet u ofisu. Dok Duda i ja čekamo kafu koju kuva ZiZi, Duda udara po Excelu (tako kažemo našem nad-šefu dok krijući igramo ribice i tetris), a ja ronđam po blogovima i nešto se kontam:

Recimo, sad ovde, nad tastaturom, naprasno umrem.

I opet, recimo, kao nekim čudom, budu o datumu, vremenu i mestu moje sahrane obaveštene sve one ribe koje sam kresnuo, pa sve one (kao nekim čudom) dođu, i stanu u dve kolone: levo – one kojima je bilo žao kad smo se rastajali, a desno – one što su se radovale kad su mi videle leđa...

Koja li bi kolona bila duža, majku mu!?

Nebitno, samo se kontam...

Ona, čini se, zna šta hoće u životu, i pokreti su joj hitri, racionalni i energični. Ona je obučena toplo: na nogama su joj polu čizmice, topla i duga karirana suknja i maslinasto zeleni vatirani mantil odozgo. Oči su joj bademaste, krupne i vragolaste, cenim da je jedva umakla dvadesetoj. Stomačić se ispod mantila već dobro vidi: poodmakla trudnoća, cenim da će u martu... Ona ima dugu crnu, sjajnu, kovrdžavu i čistu kosu, a po kosi joj popadali snažni jutarnji zraci novembarskog zubatog sunca, pa se rasejali na sve strane po trolejbusu, prosto pršte i titraju oko nje, kao oreol.

On je godinu – dve stariji: na nogama ima tanke, plitke letnje crvene patike, cenim – kineske, te famerice sa onim čuvenim rezovima i rupama popreko, crveno crnu kariranu nezakopčanu košulju i odozgo raskopčanu tanku crnu jaknicu. On je nemarno odeven za ovo doba godine i ovo doba dana, ali on ima dugu, masnu i crnu kosu, vezanu u rep; nekako je sav bledunjav i prozračan. On ima na donjoj usni pirsing, i nešto izraslih dlaka ispod usne, koje sigurno i ne može obrijati, i ima sitnu, slabašnu, gotovo dečju šaku. Među prstićima koji verovatno ništa teže od daljinca i ne mogu podići, drži tanak crni mobilni telefon i pokazuje joj neke klipove na njemu. Ona je impresionirana. Smeju se, raduju se životu.

Oni su par. Slatki su: onako mladi, lepi, zaljubljeni, bezbrižni i bezazleni, liče mi na mlade ptiće što proviruju iz toplog majčinskog gnezda. I oni su jutros krenuli negde u grad, nekim samo njima znanim poslovima, a ja ih krišom, neupadljivo, i pomalo odsutno posmatram i prisećam se istih ovakvih, svojih, davno zaboravljenih sunčanih jutara... I u trenutku, sa pomešanim osećanjima radosti i sete, samo mi ovo pade na um: O, jebem te, živote, prevaro!

Dobro vam došao i ja, na suncem okupan blog. Spesićka, izvini za template, al’ ko pre devojci, sam u nju upada.