Razlivaš se po meni kao sunčevi zraci i tamniš me svojom nežnošću, goriš i sagorevaš dok istog trenutka sa najdubljeg dna počnem kao feniks iz pepela da vaskrsavam u fantastičnom orgazmu iskrenog Volim te...

  Otišao si iznenada. Bez reči. Jednostavno si nestao tog poslednjeg dana na jezeru. Svojim nepojavljivanjem si jednostavno, promenio boju jutru i mom licu izgled. Ni jezero nije više bilo srebrno i primamljivo svojom dubinom. Pesak je boleo tabane, a sunce je iritiralo prenapregnute oči koje su pokušavale da te ugledaju kako dolaziš odnekud, sav užurban jer znaš da te čekam. Vetar koji je hladio kožu, prijao bi da si tu kraj mene, da mi usporeno nanosiš losion sa zaštitnim faktorom, jer ti me jesi štitio. Od svega. I svih. 
Negde u stomaku sam osećala da si već daleko, da si još sinoć posle vodjenja ljubavi prelomio u sebi i rešio da nasilno završiš sve ono što je spontano počelo. Da li ljubav uopšte može da se isplanira? Osećala sam po načinu na koji si me gledao dok sam se skidala i prilazila ti. Osećala sam po načinu na koji si me mazio, dugo, dugo. Prelazio si dlanom preko moga tela fantastično sporo, čineći potkožno tkivo užarenom lavom koja greje krv. Tek ponegde bi vrhovima savršenih prstiju pravio krugove ili prave linije čineći da glasno uzdišem i molim da me ispuniš. Ali ne. Strpljivo si memorisao moje telo i svaku njegovu nepravilnost po prvi put sebično uživajući u sopstvenoj želji. Primetila sam mikron tuge u tvom pogledu, ali pomislila sam da je to zato sto imamo samo još jedan dan. Još jednu noć. I prepustila sam ti se. Dopustila sam ti da se igraš i zavodiš me iznova, da me opijaš i hraniš svojom očiglednom potrebom da me imaš celu i samo za sebe.
Po stomaku si iscrtavao čitavu baštu retkog cveća dok je samo bršljan uspuzao do nabreklih dojki željnih tvojih usana i jezika. Gledala sam te dok ocrtavaš krugove oko skamenjenih bradavica i molila da osetim težinu tvoga tela koja će znala sam, doneti olakšanje uzavreloj unutrašnjosti i trenutnom anestezijom me isključiti iz ovog sveta, sa ove planete, iz ovog života. To je trenutak u kom bi me imao celu. Samo za sebe. Glasnim uzdahom poklonila bih ti se u kompletu.

  Ali ti si se izgleda baš toga i plašio. Prevelike želje ponekad plaše, moram da se složim. Nemogućnost ispunjavanja tih želja boli. Ali, kako živeti sa činjenicom da nismo ni probali ?
U trenutku dok sam stavljala naočare za sunce, već umorna od čekanja i iščekivanja, izgorena d podnevnog sunca i oguglela na bol u duši koji uvek bude uspešno izlečen ravnodušnošću, shvatila sam stih koji mi do tada nije bio jasan:

  " Što ne boli, to nije ljubav ... Što ne prolazi, to nije sreća " , nasmejah se samoj sebi i nadanjima da ipak grešim, da ipak možda spavaš iznuren onim nesebičnim davanjem svakog atoma sebe i primanjem moje celosti. Na trenutak sam pomislila da si shvatio ogromnost moje ljubavi i spremnost moga pripadanja, pa si jednostavno pronašao spokoj za kojim si tragao od prvog trenutka kada smo se sudarili i kontaktom naneli bol jedan drugom. Ali ne...

  Otišao si dok je krevet još uvek bio topao od naših tela. Otišao si sa mirisom moje kože u vazduhu, sa mojim ukusom u ustima i ispunjenom željom u srcu.
  A kazala sam ti da je moja celost zastrašujuća...