Odukao si me u tišinu koja će me zadiviti,opustiti i poslužiti me na srebrnoj tacni. Tebi.
Odvukao si me na kraj sveta u crno bele sene svega onoga sto zuvek želim da ostavim u dalekoj prošlosti. I sakrio me.
Preneo si me iz jedne dimenzije u drugu. Svojim pogledom.
Sakrio si me iza providnih tkanina satkanim od paučine zlatnih pauka koji predano su noćima tkali po tvojoj molbi. Za mene.
Ostavio si me obavijenu tako, i izgubio se u mraku. Želeo si da mi dočaraš osećanje sa kojim si ti živeo svaki put kada sam ja  nestajala negde   daleko iza   horizonta. Želeo si da osetim nemoć da promenim bilo šta, da odganam nesigurnost koja kao embrion nedostajanja Tebe, buja u meni. I boli me.
Ostavio si me da u tišini napokon do mene dopru sve tvoje potrebe tihim jecanjem oblikovane u haluciono  mrmljanje.
Ostavio si me da osećam miris poljskog cveća koje gnječio si mojim telom desetine, stotine, hiljade puta dok napokon sa zorom ne bi usnio bezdan. Iz  koga samo dopire moj šapat.
Ostavio si me na milost i nemilost pažljivo tkanoj providnoj tkanini, koja uvijala mi se oko tela zbog nečujnog vetra, izvijala me, opijala, činila da odjednom, ničim izazvana, osetim potrebu za podatnošćuTebi.
A onda si bez najave jednostavno uslišio sve moje neizrečene molitve da baš tog trenutka, baš tu, baš tako udješ u mene.