Puziš do mene preko svilenih prekrivača koji pokušali su da nas razdvoje na jedan trenutak. Sklanjaš ih,
odbacuješ,
ljubomorno kidaš sa mene tkaninu koja zauzima tvoje mesto u mom medjunožju.
Pravim se da te ne čujem, a svila koja klizi alarmira na tebe; pravim se da te ne vidim, a kroz trepavice te posmatram kako mi prilaziš; pravim se da spavam, znajuci da ćes me pažljivo svojim telom obujmiti i zauzeti identičnu pozu fetusa, kao i ja. A onda će ti ruka krenuti ka mojim grudima. Poželeces samo da ih osetiš u šaci.
Puls će me odati.
Puls, koji će ludački udarati ispod dojke.
I znaćes da te osećam, da sam te čula i kroz trepavice spazila. Znaćeš da zavidnom samokontrolom još uvek dišem ravnomerno.
Moja detinjasta igra ukrašće ti osmeh tek jedan tren pre nego načiniš samo jedan usporeni pokret, i kažiprstom mi ocrtaš braon krug na dojci. 
Odjednom,
dok lagano se okrećem prema tebi,  
čitav roj pčela pojavljuje se oko nas i nepogrešivo svira bumbarov let.
A mi se volimo...