Vec si navikao da nestajem kao kamen u vodi. I ja to znam.
Jedina razlika izmedju mog i tvog " neznanja i znanja" je ta, sto ti ne znas, da ja ne nestajem. Samo se sakrijem ispod bistre povrsine i uzivam u tisini koju pruza gubljenje iz vidokruga i dometa.
smori me ponekad emocija koja pokulja iz mene i uzburka mi sve nerve, pokrene me, a onda me obori i ludacki legne preko mene kao napaljeni kecher, zheljan paznje publike.
Nisam vise u slozi sa emocijama.Izrabljuju me, umaraju, gone kao pravi vaskrsnuti gonici robova. Ispijaju me i oduzimaju mi prekopotrebnu energiju koju sam pokusala svojim nestajanjem, da akumuliram. Ne vredi...
Ispod povrsine, pojavis se ti. Cutis i samo me prigrlis jer znas, da taj zagrljaj je sve sto mi treba da se rehabilitujem od brzine zivota i tempa koji mi se namece. A onda mi glava klone na tvoju ruku i pozelim da tako, zajedno pobegnemo jos dublje, mozda do samog dna koje ukrasavaju divni korali duginih boja i sarene zivotinjice koje ne haju za nas. Pozelim da se ucaurimo negde i tako zagrljeni jednostavno odcutimo jedan ceo vek, a onda izadjemo slobodni, rasirenih ruku i krenemo u dugu setnju prepletenih prstiju.
Nocu mi je posebno tesko, kada dodjem premorena, vec pomalo i ruinirana od mnostva ljudi koji zele deo mog vremena i preplicu se, kradu ga, otimaju grubo ne razmisljajuci da li ga imam dovoljno i da li mi skode. Dodjem i sednem, potrazim te pogledom, ali ne prica mi se. Samo mi se cuti. Tako bas, tu i tako bas, sa tobom. Ali te nema. Ili ako si tu, zeljan si moje reci. To razumem, reci umeju da nadomeste fizicku razdvojenost. Ali samo kada smo odmornog uma.
I onda legnem, sklapanjem ociju kupim ulaznicu za San zimske noci.
I cutim.
I sanjam kako tonemo zagrljeni.
Kako me pod povrsinom vode okreces prema sebi dok more zajedljivo pokusava da ukrade nijansu tvoga oka. Privlacis me lagano i ljubis ignorisuci strah u mojim ocima da ako razdvojim usne udavicemo se. Shvatam da smo u snu, sasvim sigurnoj sredini za nas dvoje i da mozemo da se ljubimo i pricamo i smejemo se. bezbriznost se uvlaci u moju podsvest. bezbriznost sa kojom cu se probuditi i shvatiti da nisam sirena, a ti nisi Posejdon.
Igram oko tebe, uvijam se kao dete zeljno paznje, mazim se uz tvoja ledja, ali ne ispustam ti ruke.
A onda odjednom pocinje bura...i izbacuje nas na povrsinu koja nudi borbu sivih nijansi sa crnilom neba i zastrasujucu moc vode koja zeli iz sebe da izbaci dva uljeza...
Zavrsavamo na nekoj obali stvorenoj od stena. Hodamo bosi i krvarimo, ali ne stajemo. I ne pricamo.
Oboje se nadamo da je sa druge strane ostrva, pescana plaza sa palmama koje ce nas sakriti od radoznalih preletaca. Skoro smo stigli do samog vrha koji oznacava polovinu ostrva, a ja se budim reskim zvukom sms-a...
Nisi ti...poruka je od telekoma.
"Broj koji ste zvali, ponovo je dostupan" ...