Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome podizem ruke i privlacim tvoju glavu mojim usnama. Onaj trenutak u kome moje nadlaktice nezno dodiruju tvoja ramena, a tebi se cini da si u celicnom stisku celog zivota trazenom.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak kada usne budu sasvim blizu i bas tog jednog trenutka upoznajes nekog kroz miris i toplinu daha.  Onaj trenutak u kome se sa savijenim vratom, sva bliskost slije u tebe, kroz jedan cini se, sasvim obican poljubac.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome osetim tople dlanove na svojim ledjima; dlanove zeljne moga tela i svih ambrozija od kojih je satkano to telo, zeljno jednog takvog dodira, ali uplaseno. Bojim se odstupicu unazad kada pokusas da me obuhvatis pogledom iz koga izlitace vile i vilenjaci s jasnim naredjenjem da mi osmehom ozare lice.
Bojim se necu znati zazmuriti onog trenutka kada skines i poslednji deo odece sa moga tela, toliko skrivanog od sopstvenog mi pogleda, da mu oblik vise ne prepoznajem. Jos ga se secam iz perioda jedne ljubavi pre tebe, kada bilo je meko, toplo i podatno, savrseno glatko i mirisno. Sa zavrsetkom te ljubavi i moja ogoljenost je bila zavrsena. Pod naslagama materijala, u svojim fantazijama oblikovala sam se po potrebi i zelji vodjenoj datim trenutkom i iznudjenim recima.
Bojim se neces prepoznati na meni sve ono u sta si se zaljubio. Strasna je misao koja vergla podsvest i grebe je svojom mogucnoscu da bude ostvarena i pretocena u jedno razocarenje, sasvim neocekivano, bolno razocarenje u samog sebe i svoje procene.
Bojim se da moja nesavrsenost ne pokvati zamisljeni trenutak, toliko cekani i pazljivo birani onim istancanim sedmim culima, intuicijama i osecajima koji zasvrbe dlanove i zaznoje ih bez ikakvog poznatog razloga. Bojim se da sva moja senzibilnost godinama skrivana i upornim vezbama do savrsenosti istrenirana da se ne oda ni pred najopasnijim neprijateljima, dovoljno neznih usana i pitomih pogleda da zavaraju naivnost koja cuci u dnu moje sustine.
Bojim se pohabacu reci pre vremena i necu ti dovoljno jasno staviti do znanja koliko te volim i koliko je svaka bora nevazna. Strah mi blokira visprenost misli i iskrenost osecanja, jer previse puta sam gresila. A greske sebi ne prastam.
Bojim se uplasicu te svojom prisnoscu sa tvojim rukama i dehidriranoscu za tvojim usnama, izgladneloscu za tvojim jezikom koga vec u sebi imam. Divnog i glatkog, satima zna da ispituje sve neravnine na stomaku i divi se glatkoci ledja. Nakrivicu glavu, bojim se, na pogresnu stranu i neka senka proslosti ce mi preleteti preko trepavica koje propustice suzu dugo skrivanih emocija kojih, bojim se, nisi svestan.
Bojim se bice lose vreme i zagusljiva noc ispunjena izduvnim gasovima uzurbanih vozaca, bice guzva i haoticna atmosfera praznika. Bojim se izgubices trenutak u kome ti ocima govorim koliko te volim. I pregazice ga masa, brojnost izandjanih djonova...