Glasovi...razmišljam već mesecima o ljudskim glasovima...šta bi bilo kada bih, na primer, bila lišena svih drugih čula...kako bih tada, na osnovu čega, poštovala, mrzela, volela, i uopšte procenjivala ljude sa kojima živim, razgovaram, družim se...kako to rade oni koji ne vide, koje ne zavarava vidljiva spoljašnjost, koji rasudjuju samo na osnovu onog što osete sluhom...i, ako imaju sreće, dodirom... pitala sam se....pa napravih eksperiment i počeh da osluškujem...zatvorenih očiju...onemogućena da vidim...samo da slušam...razne glasove...i počeh da prepoznajem neke nove, do tad neprimećene detalje...i shvatih da slepi bolje vide....

I tako zažmureh i slušah svoje sagovornike...one koje čujem svakodnevno, a i one kojih se jaaako uželim...i primetih da ih jasnije čujem i bolje razumem širom zatvorenih očiju...počeh da im darujem boje i emocije...da ih vidim mnogo bolje nego kad im vidim lica...

...neki lepi likovi izgubiše draž kad ih pažljivije oslušnuh...bučno, prazno i bezbojno...razočarah se...par falš tonova, proračunatih rečenica bez emocije... i pufff...gotovo..razlila se lepa slika...kao od kiše na pločniku u parku  Meri Popins...

...neki pak glasovi koje njihovi vlasnici nazivaju grubim u stvari su topli, meki i baršunasti...kao zečije krzno...i blistaju u mom umu...svetle toplo, narandžasto...greju mi dušu čak i kada reči koje izgovaraju nisu nežne...iz njih izbija ljubav...čista, jednostavna, iskrena i ničim zaprljana...

...a neki drugi glasovi,  dugogodišnjih prijatelja, bližnjih...onih koji se busajući u grudi zaklinju na odanost od njih nikad ne zatraženu, dok sam ih spokojno žmureći slušala, počeli su odjednom da zvuče kreštavo, lažno... papagajski...i odmah dobiše jed zelenu boju, mojim srcem darovanu...

...i na posletku, začuh crveno. Zvonko i pevljivo...mazno i umiljato...veselo i razigravajuće...i nisu važne reči...važan je samo način, ton, boja i ritam kojim su izgovorene...muzika koju stvaraju takvi glasovi važnija je od teksta...tako crveno obojen glas obavija toplinom i mami osmeh...prepoznaćete ga tako što hvata ritam vaše duše...prati otkucaje srca...prepoznaje boju vaše tišine i suze vašeg osmeha...i nikad vam ga nije dosta...zalepi se nekako za vas i ma koliko ga gurali, taj glas nosite svuda sa sobom...u malom džepu srca sašivenom samo za njega...crvenom, naravno...

....eksperiment uspeo, pacijent ni živ ni mrtav! Želim vam crveno obojeni glas, od sveg srca, da, prosto rečeno, svaki put kad zažmurite i čujete ga, padnete na dupe! Samo čuvajte glavu....

*Soundtrack: Frank Sinatra - I’ve got you under my skin*....i obavezno sipajte burbon preko četiri kocke leda....