Bio jednom jedan čovek. Samo čovek. Nije bio princ, a ni princeza. Nije bio ništa.

I sedeo tako jedne večeri taj samo čovek i slušao o čemu priča društvo okupljeno oko stolića za kafu. I onda poče da mu bude muka: od zvukova, od glasova, od smisla koji se pomaljao iza nasumice nabacanih fonema što izletahu vodjene Govornikovim zlim mislima. I samo čovek požele da buka prestane. I da Govornik zaćuti. Govornik je nastavljao sve glasnije i nepristojnije da bljuje besmislice. Samo čovek nije mogao da mu kaže da prestane, jer je u tom trenutku shvatio da se uopšte ne poznaju.

 Prestravljen tolikim zlom čovek oseti stezanje u grudima a ruke i noge počeše da se hlade. I obradova se da će umreti. Poželeo je da umre. I umirio se odjednom iščekujući. I prolaziše minuti, sati. I ništa se nije dogodilo. A Govornik je nastavljao nesvestan zla koje izbacuje. Ili možda svestan.

 A onda je samo čovek shvatio da ne može da umre ponovo. Jer je već jednom davno od prevelikog zla umro. I shvati da mora da poželi nešto drugo. I samo čovek poče da čeka. Jer zna da mora da oživi da bi prekinuo buku i bes. Eto.