Хировито
Си ме обгрлио
Нежно заљуљао
У слух уденуо
Ваљањем
Звук зрнаца, месечеве, прашине
У свитања
Вид испрао
Без суза
Руменом по дојкама
Од стида
Од бестежинског лета
Суновратом међ' врхове
Мушке моћи.

Пенушањем
Ми слабо месо
Снагом воље понео
Да га бациш
Без сумњи
И разбијеш о хриди
О обале
Ума
Ветрометини.

Јахање на таласима
Кружење на ободима вирова
Пре смираја.
И опет.
Без много знања.

Осећаји
Као
У колевци.

 

Разгрни све тајанствене велове под пупком,

оголи пламени језичак усковитлане истине..

нек се да и нека каже,

немуштим језиком,

где је отмено заискала

злаћаним шербетом навлажену

распуклу усну?


И када озеленеле мисли једном напусте лажљиве оклопе погубљених душа,

у сласти ће се породити милост којом смо благословено даровани...


Ти.

Безгласним стиском бедара

одлучно привлачиш препуњену кошницу

у којој ври и точи медено сладострашће

утиснуто калупом Твоје снаге.

Орошене коже се лепе

исконски окићене браздама које се траже и стапају у једну.


Поље без имена, цвета.

Ја.

Једном
када запазиш
искричавост звездица
у мојим сањивим очима,
знаћеш чега су оне
светионик.
Дубоки удах погледом те омирисао,
забележио смиљем љубавних пољубаца..
Сада тињаш
као драгоцена луч живота
који се не да,
и који те не да,
да до судњег часа трајеш..
Да ми снагом,топлином,
и светлошћу својом
чараш трагове пепелишта
у којима (омадјијана )
сањам.
И запалиш ово мало душе.
Да се огрејемо.
Да осветлимо путеве за које нисмо рођени,
али смо их достојни
ширином небеског свода
и сваким груменом земље..
плодом
с пажњом гајене
љубави.
Упамтило те моје тело.
Жедно полетело ка небу,
пре кише..
Слатка предаја у пљуску среће.
Натапањем.
Белег тебе
утиснут у превој ужарене коже,
под мишком,
на длану..
У слободи ума.
Чувам те као обојени стакленац у коме се огледам.

 

Бакарна лепљива пут најежено откри врховима, смеђим, облим, чежњив зов. Плах додир ми испуни пуноћу искањем. И дрско и немоћно мека, потера млазеве до бобичастих јагодица. Бисерна кап заискри, што храни, буди се нагло вруља.. Вешта је игра на врховима твојих прстију. Кожа као лептирова крила спржена под длановима. Водиш ме ослепљену у звездама обасјану ноћ. Круг по круг, до омамљујућег бола.. Исисај рану расцвалу, залечи ми јаук сладострасни лековитим пољупцем. Влажним љубавним чинима омеђај набрекле плодове рајских њива на које мотриш с висока.
Кад једном принесеш жртву и пустиш низ воду.. Разгрни све тајанствене велове, оголи пламени језичак усковитлане нутрине.. нек се да, и нека каже својим немуштим језиком, где је отмено заискала злаћаним шербетом засладјену распуклу усну. И када једном, заувек, озеленеле мисли напусте лажљиве оклопе погубљених душа, у сласти се порађај милости. Склониште душе моје. Клечим и на зуб ти усну стављам склопљених очију, без даха ти се предајем на милост и немилост, на радост, за сласт.. Немоћне су слутње моје пред силином нагонски уздигнутих тајанствених шатора од врелих додира, на пољани чистој од стида, у трену када тело дрхти и клеца, са немирима устрепталих уста која би да их поново љубиш.

Крв ми јурнула у образе, слепоочнице пулсирају.. недра се пропињу, кожа дише бокором мириса јасмина и бадема, под облаком топле паре расуте латице ружа на хладном мермеру. Изуј ми бисерне сандале, уснама развезвежи ту нежну свилу, ту мараму везену, са дрхтавих бокова. Буди мој евнух. Мој дубоки уздах. Откопчај тим смарагдним дугметима јеку грлену.. Пророк. Изнедрих уздах пећинског одјека слатке чежње и олакшања. Сласт сочне хурме на језику. Као опрост.. благословена нам ова помисао одувек била. Подно исцртаних стопала.. Свилен власи смотај око прста.. са длана шећер и лимун нек врца к'о мед. Сигурним трзајем почупан корен живице на медји светова открио стазу најежене пути. Бљешти, огољена , свом својом лепотом.. Гладна. Окуси зрелу смоквину срж коју ти пружам. Расцветах је љубичасту, мрку и меку.. погледај  како јој се цветни прашници румене по игличастим врховима.. Загризи мекоту и сласт додирнутог меса на смоквином листу на ком ти пружих ту сласну исцурелу кап рајског воћа. Груди ми надима слабост расточена од дуготрајне суше твојих пољубаца.. нали ме , да преливам.. да забрекну сви обручи и остане и последња кап нектара наших душа склоњена и сачувана од свих, за дуго времена, за покољења, у облацима замагљеном амаму.

Нек зар ми сакрије распукле усне и
у грлу свака реч нек ућути..
Уздах као пећина дубока.
Извориште једвачујно жубори у тмини,
да не чујеш
поток неизговорених слогова
како расте и буја.
Српаст Месец тоне ,
ноћ одмиче
наоко нехајним, несигурним кораком
ка свитању..
Чујеш ме
слухом увежбаног ловца
и када усне трзајући стискам
у борби са самом собом
ништа не говоре.
Ти знаш.
Пресијава крвава тачка на мом челу. 
Нежним додиром
побришеш умно..
Ослепљеног ока
ту драгоценост што роси,
приносим теби
на узглавље од тмине.
Прихват дарованог рубина
постаје неизбежан,
о отварај!
Дај ми светлости!
Слутећи му заклон
од кидања, та дјиндјува,
док дрхтури у ишчекивању базара ужитака,
кидише..
Вид ти допире до погужваних,
побелеом шаком
дограбљених
скривајућих велова..
Одалиска  пред тобом
послушно повија главу.
Коси поглед падајући реже сећање.
К'о муњом,
до твога ока бљеском пара.
Зашарени се сусрет.
Клупко повијене главе
се котрља.
Прсти за под браду.
Погледом упртим у спуштене трепавице,
мислима, дозиваш вид.
Треће око спи.
Дланови за најежена плећа.
Жарким врхом стреле рани ме посред прса!
Самртни јаук
одбија се о напукле зидове..
Грми!
Капци се с буком отварају,
на ветрометини
опустелог храма
мала смрт
лепрша
мешајући се са византијски плавом..
А низ срце се слива
дугоочекивани
топли пљусак.

Од немира саткана је душа,
а човек од крви и меса.
Месо за месо, крв за крв,
а душа се не да ..
Збраја збуњена немире.
И таман када немир на немир легне..
зашкрипи остарели вајат под ударом северца..
Заборави се сва рачуница,
помешају се мисли разумне,
на силу проветри ум,
па душа дрхтури.. и стрепи.
Ћутим твоје дисање.
Срце трепери плаховито,
к'о лепет крила преплашене птице..
Гледам те,
и чекам..
немирној души да дам спокоја.
Просуте речи сакупим.
Имам,
ја,
дуге прсте, од снова.
...
Имам магију ноћи,
али немам моћ ..
да је теби доделим.
Имам кристални смех и сузу за тебе,
али немам моћ..
да са тобом поделим.
Имам душу к'о море..
Али немам моћ,
да те у њега уроним.

Моћ је у Твом срцу.

Ослушни..
ветар промена таласа траву пољима,
и у даљини јека нечијих уздаха.
Нек те окрзне јецај промукле слутње
слатког ишчекивања.
Ево, рубин за твоје ухо..
против урока.
Док сенке трепере по оронулим зидовима...
.. уморене руке..
кањони лажи , пресечена линија живота..
ту љубим.. да живот ти спојим.
Као гладан кер
који језиком вида ране своје крваве,
да зацеле, после исцрпљујуће борбе за кост.
Ону већ давно оглодану кост, једину,
у борби до последњег даха и уздаха.
Овог даха којим ти прљим дланове
прислоњене на лице истине.
Положи уморне прсте на мене
к'о на баршун узглавље.
Руке су твоје крила ластавице,
која увек слећу под исту стреху.
Нахрани душу..
Отвори исцртане дланове
да их прислоним на усне,
гледај,
осети,
обрисаћу све болне трагове.
Твоје ми крило гнездо од трава мирисних.
Росиш ми чело звездама
што трепераве низ кожу клизе..
Догоревам као две светлуцаве жишке
којима искри твој замагљени поглед даљинама.
Хеј.. погледај ме.
Очи ти гледам,
зашто искре звезданим сузама?
Због чега слапови на трепавицама?
Ромиња туга, или пљусак неочекиване среће?
Док сенке трепере по оронулим зидовима..
и на окну лелуја лахором подигнута завеса,
од свиле,
од дамаста,
од раста..
Певај ми тихо,
распустићу косе,
опустити уморне удове,
склопити очи.
Ти ми само певај.

О љубави