Te devedeset druge kada sam ja došao da radim ona je već bila tu , i to odavno . Mislim da može lako da bude i na listi inventara te iste firme iako ona više nije ........
A stvarno neznam što smo je zvali Dragiša , možda zato što je radila u društvu nas banderaša nas koji smo mislili da smo se uvatili lično "njemu" za nešto što mnogima od nas nije moglo pomoći da budemo veći muškarci od nje . U to vreme nisam mnogo znao o njoj i njenom životu , ustvari imao sam suviše mnogo obaveza i radnih zadataka pa tako sa tadašnjim skromnim zapažanjem mogu se samo setiti blede slike nje iz tog doba .
Plavi mantil do skočnog zgloba i seda kosa a na očima one četvrtaste socijalne naočare ............ merdevine one metalne i ona na njima svaki put u nekom drugom delu naše zgrade . Znaš imamo mi i danas sppremačicu , ali ona nešto nepoznaje niti jedan budžak niti je nešto naročito smeta ona silna paučina jer sklavirila je kako je banderašima najmanje bitna paučina ................ ali Dragiša je bila nešto drugo ona je to zbog sebe , zbog bruke koja sa tim ide ruku pod ruku , zbog posla koji jedino može još da radi ...........
a onda sam počeo da imam više vremena , i nekako baš u to vreme pronalazio sam po raznim mestima flaše od pola litre i rakiju u njima , nekako sam i više pokušavao da pričam sa Dragišom ali bezuspešno jer ona je na svako pitanje ili pokušaj komunikacije samo gledala dole i slegala ramenima uz neku čudnu grimasu na licu . Ne , nije to bila grimasa niti gađenja niti bola ........... ona , kada se jednostavno valjda stidiš samoga sebe i svoga života . Ali ipak imala je priču , reč po reč iščupanu neopisivo bolnu . Brata u bolnici što kuću njegovu upalio je , muža pijanca , svekra i svekrvu bolesne i za krevet vezane , dete nesretno , siromašnu prošlost i sasvim isto tako izvesnu i budućnost ..........
i flašu
i muža
.......................................................................
njena seda kosa i mantil su plutali zajedno sa njom po površini jednoga jutra , verovatno slegnuvši ramenima sa onom istom grimasom zakoračila je u rešenje koje je tada jedino videla za sebe .
.............. danas u mnogima na ulici prepoznajem Dragišu - slegnu ramenima i naprave grimasu . Pitanje je samo kada se odluče na onaj zadnj korak .........kuda će da vodi
A stvarno neznam što smo je zvali Dragiša , možda zato što je radila u društvu nas banderaša nas koji smo mislili da smo se uvatili lično "njemu" za nešto što mnogima od nas nije moglo pomoći da budemo veći muškarci od nje . U to vreme nisam mnogo znao o njoj i njenom životu , ustvari imao sam suviše mnogo obaveza i radnih zadataka pa tako sa tadašnjim skromnim zapažanjem mogu se samo setiti blede slike nje iz tog doba .
Plavi mantil do skočnog zgloba i seda kosa a na očima one četvrtaste socijalne naočare ............ merdevine one metalne i ona na njima svaki put u nekom drugom delu naše zgrade . Znaš imamo mi i danas sppremačicu , ali ona nešto nepoznaje niti jedan budžak niti je nešto naročito smeta ona silna paučina jer sklavirila je kako je banderašima najmanje bitna paučina ................ ali Dragiša je bila nešto drugo ona je to zbog sebe , zbog bruke koja sa tim ide ruku pod ruku , zbog posla koji jedino može još da radi ...........
a onda sam počeo da imam više vremena , i nekako baš u to vreme pronalazio sam po raznim mestima flaše od pola litre i rakiju u njima , nekako sam i više pokušavao da pričam sa Dragišom ali bezuspešno jer ona je na svako pitanje ili pokušaj komunikacije samo gledala dole i slegala ramenima uz neku čudnu grimasu na licu . Ne , nije to bila grimasa niti gađenja niti bola ........... ona , kada se jednostavno valjda stidiš samoga sebe i svoga života . Ali ipak imala je priču , reč po reč iščupanu neopisivo bolnu . Brata u bolnici što kuću njegovu upalio je , muža pijanca , svekra i svekrvu bolesne i za krevet vezane , dete nesretno , siromašnu prošlost i sasvim isto tako izvesnu i budućnost ..........
i flašu
i muža
.......................................................................
njena seda kosa i mantil su plutali zajedno sa njom po površini jednoga jutra , verovatno slegnuvši ramenima sa onom istom grimasom zakoračila je u rešenje koje je tada jedino videla za sebe .
.............. danas u mnogima na ulici prepoznajem Dragišu - slegnu ramenima i naprave grimasu . Pitanje je samo kada se odluče na onaj zadnj korak .........kuda će da vodi
Pošalji komentar
Komentari:ufff...Dragisa...kao da vidim taj ugaseni sjaj nekad prelepih ociju;toplinu koju je gorcina pretvorila u nistavilo i naizgled pomirenje sa zivotom....ali nije se pomirila..napustila ga je.Potresla me je prica.
priča je istinita ali tačno ispričana sa porukom na kraju , utemeljena na jedno specifičnoj paraleli
viš..ja volim tebe čitati...ali ovo mi je jako tužno...baš ono...uff...ali ću ponovno doći i pročitati...životno , iskreno i tvoje pisanje je i ovaj put učinilo predivan post
I sad ako mi neko kaže, kako ti eto tek onako piskaraš, kako ću da ga najurim samo.
Svaka čast Guli...šta da ti kažem...
Svaka čast Guli...šta da ti kažem...
Grimasa...možda je njom sve govorila..."Šta da ti pričam, dete - beda i tuga..." I to ju je gurnulo preko ivice.
Baš tužno.
Baš tužno.
Poslao
BubaErdeljan
u 23:20, 4/2/2008 | Link | |
morao sam da dođem ponovo, jer sam ostavio priču da malo odleži, pošto je i u mojoj firmi jedan kolega, tako nekako tiho isčileo, da mi na žalost to nismo na vreme ni shavtili i nismo ni stigli da mu pomognemo bar nešto, a on je bio isuviše ponosan da zatraži pomoć od bilo koga pa i od nas drugara.
Mislili smo da je u selu kod rodbine, a on je sve vreme bio u stanu i nikom se nije javljao, a onda mu je stigao rođak iz sela i našli su ga već na izdisaju, kad su obili stan, bez hleba (zima 93).....pominjemo ga kad god se sretnemo ili čujemo telefonom....
Mislili smo da je u selu kod rodbine, a on je sve vreme bio u stanu i nikom se nije javljao, a onda mu je stigao rođak iz sela i našli su ga već na izdisaju, kad su obili stan, bez hleba (zima 93).....pominjemo ga kad god se sretnemo ili čujemo telefonom....
Г.Оливере, ово је баш потресна прича.
За мене је Драгиша, радост, драг човек
а женски Драгиша је човечица.
И у праву је била.
Посао и све око себе,
треба чинити пре свега због себе.
Драго ми је што си изнедрио овај пост.
Не бих рекла да је гримаса на лицу гримаса стида,
пре ће бити одрицање од (не)људи.
пре ће бити одрицање од (не)људи.
nurlisoul - ne zatvarm oči pred životom ma kako god mi se činio ružan i tužan , njen život bi za mene bio beznačajan da sam je posmatrao kao nešto što se jednostavno desi i prođe .......ne , ona mora biti u meni da svaki put prepoznam taj pogled i sleganje ramenima kod drugih . Nije baš neko bogatstvo , ali nekada i razumevanje situacije u koju te je život doveo , od strane potpunog neznanca , može da bude motiv da korak zadržiš za sebe
Poslao
oli
u 15:32, 5/2/2008 | Link | |
kojak poenta je prepoznati i neuvrediti ponos osobe kojoj je pomoć neophodna . Život je jako surov i nije ni malo sličan onom što stane u tri minute a svaka sekunda košta više no što Dragiša može da zaradi za ceo mesec
Poslao
guli
u 15:52, 5/2/2008 | Link | |
BubaErdeljan - ima jedna žalosna konstatacija .........."nekom majka a nekome maćeha ........." izgleda da sam pobornik misli kako ona jadnica i nije mogla ništa drugo učiniti .........nju je mazila maćeha od života
Poslao
Anoniman
u 15:54, 5/2/2008 | Link | |
struko moja i jeste tužno
Poslao
Anoniman
u 15:55, 5/2/2008 | Link | |
O100JA - post ima primarni i sekundarni deo .....nisam baš siguran da je završio sa razumevanjem tamo gde treba
Poslao
Anoniman
u 15:57, 5/2/2008 | Link | |
sensi - bitnija je paralela , samo što je niko izgleda nečita
Poslao
oli
u 15:58, 5/2/2008 | Link | |
drvce , ako bih ti rekao da je post našao inspiraciju u tvome prošlom delu i ako bih ti rekao da očekujem kao i ti od mene da razumeš ono što pišem ........
zadnji pasus bi mogli možda nazvati pasus uzaludnosti
zadnji pasus bi mogli možda nazvati pasus uzaludnosti
Poslao
guli
u 16:03, 5/2/2008 | Link | |
snoshka - šta da kažem još , tuga ....................no ja sam sklon više da ukažem na paralele i motive
drvce sve smo bliži odgovoru ........dragiše se ne uočavaju zbog nas samih , mnogo toga smo zapostavili - kao prvo sebe , pa onda naše bližnje .............. a dragiše smo skroz isključili kao varijantu opažanja . Postali smo tvrdi na rečima i gluvi sa sopstvenim ušima , gledamo daleko a nevidimo podnosom šta se zbiva . Ruke pružamo da se uhvatimo a ne da nekoga pridržimo .........sve je polako naopako uspelo da se dešava , neki jednostavno postaju dragiše jer nemogu da se pomire sa stvarima koje nisu uvek bile takve , neko je napravio korak koji nigde nevodi jer je zapostavljen i duhovno , materijalizam uzima sve više i više a duh je taj što ispašta ..................na kraju stremeći ka onoj tačci odakle je i krenuo jer na ovom svetu više nema bogatstva za njega ..............sležem polako ramenima sve češće i češće drvce
nisam čitala kmentare i neću
to je ta jedna kap koja prevrši meru
Gde god se okreneš po neki Dragiša čuči, ne mogu mnogo ali ih mogu pitati za ime, udeliti im osmeh i ponuditi kafom
to je ta jedna kap koja prevrši meru
Gde god se okreneš po neki Dragiša čuči, ne mogu mnogo ali ih mogu pitati za ime, udeliti im osmeh i ponuditi kafom
Poslao
lazarica
u 18:44, 6/2/2008 | Link | |