ljudi moji što je on voleo vodu , onako kao dete što zna da se raduje , iskreno bez laži , onako sa onom iskrom u oku iskrom čiste ljubavi . Ma nije bilo ništa što je voleo više od toga , čak ni mene . E a bio je to strašan drug , veran odan , uvek tu . Znao je on da satima sedi , da se nepomeri za jotu i gleda te u zenicu nemo , da netrepće , glavu pomera , sve samo sa jednim jedinim ishodom .......... kada uzdahnem on zacvili . Znao je on mene kao i ja njega u dušu , a i jedan i drugi smo je uvek gledali nekako kao na dlanu onom drugome u oku , negde duboko skrivenu za druge a tako otvorenu kao na dlanu davanu , meni odnosu njemu ............
Ali ljudi moji što je on voleo vodu , više gotovo za sigurno čak i od mene , toliko da jednostavno nikada nisam ni pokušao svoj autoritet stavljati iznad te ljubavi koju gajio je prema ludoj ljubavi prema tako prostoj stvari a koja je bila obična voda . Ustvari on je bio jedna prostodušna budala , ludica mala , strašno surovog izgleda za druge za mene samo pajaca što pravio se strašan i opasan al bez ikakvog uspeha prema meni
No ipak istina je prava da je vodu više voleo no mene pa kada ga zbog toga odvedem na Tisu samo da bi u njegovoj sreći uživalo i moje srce , imam nepregledne probleme vremenske i sve druge zvane kako druga vratiti gde treba . A on neće da izađe iz vode , pravi se nevešt , divlja i skače na sve one kapljice što prave se oko njega
i onda jednoga dana , novembra meseca nekoga davnog , budala umesto drvceta bačenog od moje strane uhvati nanesenu krošnju celog drveta što matica nosi . Pa onako tvrdoglave glave vuci i vuci pa sve dalje i dalje od obale beše nošen potapan pod vodu jer sada se već grč poznat kod njih javi , pa ga voda preklapala već uveliko i sve duže pod površinom biva ...........
...........a ja sam njega voleo više no sebe , u to vreme nisam imao ni suprugu ni dete neznam kada bi bio iskren možda je nivo bio isti ko što njih volim danas tako sam njega voleo tada i skočih u mutnu vodu za džukelom onom neosetih ništa do straha da neostanem bez onog otvorenog oka
.....................................................
svakoga novembra od tada kolena mi prva jave kada zima nadolazi prava , kolena sam u njegovo ime založio tada i nije mi ni danas žao .Svakoga novembra osim jednoga kada mi je moj šampion osvojenih svih titula do tada izgubio samo tu jednu još izložbu u životu zacvilevši zadnji put gledajući u moje oči na moj uzdah upućen njemu . Uginuo mi je drug što je samo vodu više voleo no mene
bolu me kolena ljudi , setih se njega
NEIRO
Ali ljudi moji što je on voleo vodu , više gotovo za sigurno čak i od mene , toliko da jednostavno nikada nisam ni pokušao svoj autoritet stavljati iznad te ljubavi koju gajio je prema ludoj ljubavi prema tako prostoj stvari a koja je bila obična voda . Ustvari on je bio jedna prostodušna budala , ludica mala , strašno surovog izgleda za druge za mene samo pajaca što pravio se strašan i opasan al bez ikakvog uspeha prema meni
No ipak istina je prava da je vodu više voleo no mene pa kada ga zbog toga odvedem na Tisu samo da bi u njegovoj sreći uživalo i moje srce , imam nepregledne probleme vremenske i sve druge zvane kako druga vratiti gde treba . A on neće da izađe iz vode , pravi se nevešt , divlja i skače na sve one kapljice što prave se oko njega
i onda jednoga dana , novembra meseca nekoga davnog , budala umesto drvceta bačenog od moje strane uhvati nanesenu krošnju celog drveta što matica nosi . Pa onako tvrdoglave glave vuci i vuci pa sve dalje i dalje od obale beše nošen potapan pod vodu jer sada se već grč poznat kod njih javi , pa ga voda preklapala već uveliko i sve duže pod površinom biva ...........
...........a ja sam njega voleo više no sebe , u to vreme nisam imao ni suprugu ni dete neznam kada bi bio iskren možda je nivo bio isti ko što njih volim danas tako sam njega voleo tada i skočih u mutnu vodu za džukelom onom neosetih ništa do straha da neostanem bez onog otvorenog oka
.....................................................
svakoga novembra od tada kolena mi prva jave kada zima nadolazi prava , kolena sam u njegovo ime založio tada i nije mi ni danas žao .Svakoga novembra osim jednoga kada mi je moj šampion osvojenih svih titula do tada izgubio samo tu jednu još izložbu u životu zacvilevši zadnji put gledajući u moje oči na moj uzdah upućen njemu . Uginuo mi je drug što je samo vodu više voleo no mene
bolu me kolena ljudi , setih se njega
NEIRO
Pošalji komentar
Komentari:znaš što...ovako...kada krenem čitati tvoj post već miriše ta tvoja rijeka na svakom slovu i polagano ali ubjedljivo se kreće k moru svojemu...neupitno je stalna, snažna, pokretna i kad joj površina mir priziva ona je vrulja u srcu ...eto...tako i ti pišeš...snažno bujicom pretoplih živih misli..
Poslao
Nurlisoul
u 22:57, 28/11/2007 | Link | |
Imala sam i ja nekada psa..............
Poslao
katarina
u 23:11, 28/11/2007 | Link | |
Nurlisoul - e bogami niko nikada me nije tako pohvalio kao ti , hvala ti iako ja baš nemam neko veliko mišljenje o svom piskaranju . Hvala još jednom :)))
katarina - ja sam sebi obećao tog novembra da druga takvog nikada više neću imati , pa makar to i čovek bio jer teško je da nadomesti njegovo mesto i onaj njegov pogled kada imaš utisak kako će sada baš nešto reći
I znam, nema niceg tuznijeg od tog pogleda nekoga kome ne mozes pomoci a hteo bi vise od najvise i taj pogled ti ostane u secanju do kraja vremena...
Poslao
Jasmin
u 23:43, 28/11/2007 | Link | |
Jednog dana, videces, imacu pravog, zivog psa, ne samop plisanog, i veeeliiiikoooo dvoriste gde ce on, naravno i ja trcati:)
sta se smejes, videces..e, bas cu ga imati i zvace se Lola:)), i bice ogroman, kao tele:))
sta se smejes, videces..e, bas cu ga imati i zvace se Lola:)), i bice ogroman, kao tele:))
Jasmin - neverovatan je teret smrti nositi u rukama , ja ga od onda nosim jer nije onda uginuo moj Meda već umro kao pravo ljudsko biće i izgubio onu iskru u oku na moje oči , jednostavno napustila ga ta neverovatna stvar , život , tek tako , u grču jednom ..............
AnaM - za psa treba mnogo , mnogo vremena ........... to tvoji prinčevi neće da ti praštaju . No u svakom slučaju voleo bih videti to pašče jer kažu da svaki pas liči na svoga gazdu . To jednostavno nemožeš da promeneš , pa ti vidi sada kavog psa ćeš da uzmeš , he he he he
Tako istinito i tako verno si opisao...Poznajem taj pogled...zapravo poznavala sam ga i u secanju sacuvala. To razumevanje i prijateljstvo.Srce zadrhti.
Kada umre zivotinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.
One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prosli.
Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete
ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada vise necete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.
One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prosli.
Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete
ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada vise necete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.
Lady - mislim da takvog više nema nigde , da netreba uzalud da se nadam i kvarim samo uspomenu na njega . Mislim ja volim životinje i dalje i imam uvek nekog psića ili ispred kuće ili u kući ali nikada više takvo oko neću sresti niti će ijedan zavijati na moj uzdah .......
:((((
Poslao
Anoniman
u 23:24, 29/11/2007 | Link | |