Sećam se, te noći se nebo otvorilo. Bila je vrela letnja noć. Miris lipe se širio baštom.

Stajao si tamo, smejao se i bio veseo kao i uvek. Posmatrala sam te iz daleka. I bila srećna što te poznajem. Ljudi kao što si ti danas se retko sreću.

Došao si. Imala sam tremu kao neka klinka. Poželela sam samo da naslonim glavu na tvoje grudi i da me čvrsto zagrliš.

Kiša je lila. Bili smo mokri, ali to nije nimalo smetalo. Vrelina noći pržila je kožu.

Nebo se igralo. Sevalo je kao ludo. Gromovi su razbijali monotoniju zvuka padanja kiše. Bilo je divno sa tobom posmatrati orkestar nebeski. Slušati njihovu simfoniju. 

Strast, moć, vrelina.

Vetar nam je upleo kose. Naslonila sam se na tvoje grudi. Slušala ritam tvoga srca. I muziku prirode.

Želela sam da nikada više ne svane. Da me nikada ne pustiš iz svog zagrljaja. Da kiše nikada ne prestanu da liju. Da gromovi lude zauvek...

Jesen je u meni. U tebi. Nema kiše, gromova. Dugo nisam slušala korake tvog srca.

Hladno je...