Danas mi je bio toliko užasan dan, kakav u životu nisam imala. Celo jutro nervozna, tresem se od straha i neizvesnoti kakav će ishod biti. Da li će sve biti u redu...

Danas sam imala suđenje protiv mog bivšeg. Vezano za starateljstvo. Nije mi bilo svejedno, prvi put idem na sud, nemam pojma ni ko ni šta ni kako treba da radi. Srećom, advokat je bio tu, pa je bilo malo lakše.

Ušli smo u tu odvratnu prostoriju (nije ona stvarno odvratna, ali meni nije ništa bilo lepo, nisam u životu ni sa kim bilo zbog čega da se sudim), predstavili se, i počelo je sa čitanjem. Nemam pojma čega jer sam se sva tresla. Onda su krenuli predlozi, neki razgovori...Ja gledam u porotnika(cu), bila je to moja razredna iz osnovne škole, mada me sve do kraja nije prepoznala.

Trgla sam se kada sam čula da pominju termine vidjanja deteta. Jedva se izborih da dete svaki drugi, a ne svaki vikend spava kod njega (mada ne znam kako će to sve da izgleda, dete ga se više i ne seća jer se nisu videli skoro pet meseci). A on (bivši), uporno se trudio da stavi sudiji do znanja da je samnom nemoguće se dogovoriti oko vidjanja, pokušavao je da nadje način da mi napakosti.

U jednom trenutku je pitao šta se dešava ako ja ne ispoštujem odredbu. Sudinica mu je rekla da mora da me tuži... Posle izvesnog vremena rekla sam da možemo da krenemo sa tim tek od sledećeg vikenda jer nam je ovaj već isplaniran. Istog trenutka se okrenuo ka meni i rekao mi da mi ovu subotu oprašta, ali će sledeći vikend da me tuži. Pitala sam ga zašto. Zapretio mi je tužbom pre nego što smo bilo šta i počeli. Izvrnuo je u svojoj glavi istinu oko problema "vidjanje deteta". On je i dalje ubedjen da sam mu ja zabranila da vidja dete. Ustvari, samo sam zabranila da do sudjenja dete neće da spava kod njega, ali da i dalje može da ga vidja u mom prisustvu. On se ipak (sam!) odrekao vidjanja u tom periodu. I već mi preti. Kad tad nisam zaplakala...Inače, tužbu (zahtev) za starateljstvo sam ja podnela, ne on (mada je mesecima pričao da hoće...na kraju više nisam mogla da budem u neizvesnosti te sam ja to uradila).

Ubrzo je moj advokat morao na drugo sudjenje, ja sam ostala sama. Iako je već bio rešen problem oko vidjanja deteta, njegov advokat je hteo da iskoristi priliku da izvuče još, misleći da ću ja na to pristati zato što mi nije advokat tu. Naravno, grdno je pogrešio, nisam dozvolila nikakve promene...

Na kraju mi je bilo toliko teško da, kada sam izlazila iz te prostorije, ipak nisam uspela da zadržim dve suze koje su skliznule niz lice. Knedla mi se stegla u grlu, jedva sam popričala sa razrednom.

Užasno mi je bilo, a volela bih da do toga nije ni moralo da dodje...

Nemam pojma na šta liči ovaj text jer sam još uvek pod snažnim utiskom, knedla mi još uvek steže grlo a iz očiju samo što ne poteku suze.

I znam samo jedno - da je ovo tek početak jednog novog poglavlja...