Hm, u pravu si ti... Bolje je kad se ne javljaš, kad se ne čujemo...

Jeste, obradujem se kada vidim tvoje ime na displeju. Osmeh mi se pojavi na licu i ceo dan mi krasi lice. Sa tim osmehom odlazim i u carstvo snova, u kome si naravno, kao i uvek, ti.

Sama sebe ne mogu da shvatim. Dokle će trajati ta zabluda? Zašto ne mogu da te zaboravim? Uzaludni su moji pokusaji bili da ne mislim na tebe, zato više to i ne pokušavam. Sa tvojim likom odlazim na spavanje, pomislim na tebe pre nego i otvorim oči...Ceo dan se vrzmas po mojoj glavi... Ma, dokle više? Kada će sve to prestati? Ili možda nikada neće prestati? Opet je sve uzaludno, mi nemamo budućnost. Imamo prošlost i to je sve.

A ta prošlost, ma koliko bila bolna, divna je. To su bili dani kada sam zaista bila srećna.

Drago mi je što si ušetao u moj život tako neprimetno.  Srećna sam jer postojiš, čak iako ne možeš biti uz mene. Dovoljno mi je da znam da postojiš, da nas greje isto sunce, i iste zvezde nam obasjavaju put u najcrnjoj noći.

Sudbina se igra sa nama, ali, ko zna zašto je to dobro...

Možda, jednog dana, u nekom drugom životu... 

..."ne veruj mi kad gitara svira, i padaju kiše"...