Usledili su dani i meseci tuge i samoće. Povremeno ga je sretala u gradu. U prolazu bi jedan drugome rekli "ćao". Ali taj pozdarv je bio hladniji i od najhladnije zime. Više nije ljubav vladala njihovim srcima.  Tu zanosnu ljubav zamenila je gorčina i bol.

Prolazili su dani, nedelje, meseci. Došla je i nova godina. I prošla. Posle par dana ona se našla u bolnici. Beba je rešila da izađe iz stomaka. Hvala Bogu, beba je bila zdrava, nije bilo nikakvih problema.

Kada se probudila iz anestezije (imala je carski rez) drhtavom rukom mu je poslala poruku da je postao otac. Čestitao joj je, takođe porukom, ali kao da je samo ona dobila bebu. Kao da on nema veze nikakve sa tim, kao da je samo običan poznanik ili prijatelj dalji. Uveče je saznala od doktora i medicinskih sestara da je dolazio sa majkom da vidi bebu, ne i nju. Nije se više javljao. Izašla je iz bolnice nasmejana i vesela, i sa blagim bolom u predelu stomaka. Trebalo je da prođe dve nedelje dok rana ne zaraste.

Javio se posle tri nedelje. Izrazio želju da dođe da vidi bebu. Da vidi svog sina, mada ga nije tako nazvao.

Došao je praznih ruku. Nije bilo ni poklona za bebu. Ali nebitno, bebi ionako nije ništa nedostajalo.

Slikao je bebu, malo držao u rukama, onako nesigurno...I otišao. Nije ga bilo par meseci...

(Nastaviće se)