...A bilo je sve tako divno. Planiranje kako će izgledati dnevna soba, soba za bebu, kuhinja, dvorište, kakvo cveće će biti u saksijama na prozoru... Svaki dan su provodili zajedno, smejali se dok su šetali gradom...

Nije bilo uslova za njihov samostalni život te su odlučili da se ona useli kod njega posle venčanja i da žive tako dok beba ne poraste, a onda da roditelje "pošalju" u kuću na periferiji koju su planirali da kupe. Bilo je prihvatljivo rešenje jer je bio sam na spratu, jedino je kuhinja bila dole kod roditelja.

Počele su pripreme za venčanje,  ali su roditelji vodili glavnu reč jer su oni bili ti koji će da "pljunu" pare. I njegovi i njeni. Naravno, uz konsultaciju.

Prvi problem: dan venčanja. Ona želi subotu, oni rešili da to bude nedelja. I sad prepucavanje. Zbog toga kreće glupavo prepucavanje izmedju njih dvoje. Njemu su punili glavu protiv nje, ali ona nije htela da promeni odluku jer je imala razloga za to. Njihove svadje su bivale sve učestalije. Sve slabije su se vidjali jer više nisu mogli normalno da razgovaraju.

Beba u stomaku je napredovala, problemi još više.

Slom

Još jedna njihova svadja. Ovog puta su pale teške reči. Najteže do tada. Rešila je da podje kući i time prekine svadju dok se bura ne stiša. Uhvatio je za kosu, ona se našla na zemlji. Prestrašena, utrčala je u obližnju radnju. Zapretila mu je policijom ukoliko se ne skloni odatle.

Nakon dve nedelje vraćaju stvari jedan drugome. On traži verenički prsten nazad i vraća sat koji mu je ona poklonila zbog istog.

Slede dani samoće i tuge. Zašto? Zar je moralo baš tako? Zar to nije trebalo da bude jedan od najlepših perioda u njihovim životima?

Samoća

(Nastaviće se)