Sećam se, te noći se nebo otvorilo. Bila je vrela letnja noć. Miris lipe se širio baštom.

Stajao si tamo, smejao se i bio veseo kao i uvek. Posmatrala sam te iz daleka. I bila srećna što te poznajem. Ljudi kao što si ti danas se retko sreću.

Došao si. Imala sam tremu kao neka klinka. Poželela sam samo da naslonim glavu na tvoje grudi i da me čvrsto zagrliš.

Kiša je lila. Bili smo mokri, ali to nije nimalo smetalo. Vrelina noći pržila je kožu.

Nebo se igralo. Sevalo je kao ludo. Gromovi su razbijali monotoniju zvuka padanja kiše. Bilo je divno sa tobom posmatrati orkestar nebeski. Slušati njihovu simfoniju. 

Strast, moć, vrelina.

Vetar nam je upleo kose. Naslonila sam se na tvoje grudi. Slušala ritam tvoga srca. I muziku prirode.

Želela sam da nikada više ne svane. Da me nikada ne pustiš iz svog zagrljaja. Da kiše nikada ne prestanu da liju. Da gromovi lude zauvek...

Jesen je u meni. U tebi. Nema kiše, gromova. Dugo nisam slušala korake tvog srca.

Hladno je...

Danas mi je bio toliko užasan dan, kakav u životu nisam imala. Celo jutro nervozna, tresem se od straha i neizvesnoti kakav će ishod biti. Da li će sve biti u redu...

Danas sam imala suđenje protiv mog bivšeg. Vezano za starateljstvo. Nije mi bilo svejedno, prvi put idem na sud, nemam pojma ni ko ni šta ni kako treba da radi. Srećom, advokat je bio tu, pa je bilo malo lakše.

Ušli smo u tu odvratnu prostoriju (nije ona stvarno odvratna, ali meni nije ništa bilo lepo, nisam u životu ni sa kim bilo zbog čega da se sudim), predstavili se, i počelo je sa čitanjem. Nemam pojma čega jer sam se sva tresla. Onda su krenuli predlozi, neki razgovori...Ja gledam u porotnika(cu), bila je to moja razredna iz osnovne škole, mada me sve do kraja nije prepoznala.

Trgla sam se kada sam čula da pominju termine vidjanja deteta. Jedva se izborih da dete svaki drugi, a ne svaki vikend spava kod njega (mada ne znam kako će to sve da izgleda, dete ga se više i ne seća jer se nisu videli skoro pet meseci). A on (bivši), uporno se trudio da stavi sudiji do znanja da je samnom nemoguće se dogovoriti oko vidjanja, pokušavao je da nadje način da mi napakosti.

U jednom trenutku je pitao šta se dešava ako ja ne ispoštujem odredbu. Sudinica mu je rekla da mora da me tuži... Posle izvesnog vremena rekla sam da možemo da krenemo sa tim tek od sledećeg vikenda jer nam je ovaj već isplaniran. Istog trenutka se okrenuo ka meni i rekao mi da mi ovu subotu oprašta, ali će sledeći vikend da me tuži. Pitala sam ga zašto. Zapretio mi je tužbom pre nego što smo bilo šta i počeli. Izvrnuo je u svojoj glavi istinu oko problema "vidjanje deteta". On je i dalje ubedjen da sam mu ja zabranila da vidja dete. Ustvari, samo sam zabranila da do sudjenja dete neće da spava kod njega, ali da i dalje može da ga vidja u mom prisustvu. On se ipak (sam!) odrekao vidjanja u tom periodu. I već mi preti. Kad tad nisam zaplakala...Inače, tužbu (zahtev) za starateljstvo sam ja podnela, ne on (mada je mesecima pričao da hoće...na kraju više nisam mogla da budem u neizvesnosti te sam ja to uradila).

Ubrzo je moj advokat morao na drugo sudjenje, ja sam ostala sama. Iako je već bio rešen problem oko vidjanja deteta, njegov advokat je hteo da iskoristi priliku da izvuče još, misleći da ću ja na to pristati zato što mi nije advokat tu. Naravno, grdno je pogrešio, nisam dozvolila nikakve promene...

Na kraju mi je bilo toliko teško da, kada sam izlazila iz te prostorije, ipak nisam uspela da zadržim dve suze koje su skliznule niz lice. Knedla mi se stegla u grlu, jedva sam popričala sa razrednom.

Užasno mi je bilo, a volela bih da do toga nije ni moralo da dodje...

Nemam pojma na šta liči ovaj text jer sam još uvek pod snažnim utiskom, knedla mi još uvek steže grlo a iz očiju samo što ne poteku suze.

I znam samo jedno - da je ovo tek početak jednog novog poglavlja... 

Hm, u pravu si ti... Bolje je kad se ne javljaš, kad se ne čujemo...

Jeste, obradujem se kada vidim tvoje ime na displeju. Osmeh mi se pojavi na licu i ceo dan mi krasi lice. Sa tim osmehom odlazim i u carstvo snova, u kome si naravno, kao i uvek, ti.

Sama sebe ne mogu da shvatim. Dokle će trajati ta zabluda? Zašto ne mogu da te zaboravim? Uzaludni su moji pokusaji bili da ne mislim na tebe, zato više to i ne pokušavam. Sa tvojim likom odlazim na spavanje, pomislim na tebe pre nego i otvorim oči...Ceo dan se vrzmas po mojoj glavi... Ma, dokle više? Kada će sve to prestati? Ili možda nikada neće prestati? Opet je sve uzaludno, mi nemamo budućnost. Imamo prošlost i to je sve.

A ta prošlost, ma koliko bila bolna, divna je. To su bili dani kada sam zaista bila srećna.

Drago mi je što si ušetao u moj život tako neprimetno.  Srećna sam jer postojiš, čak iako ne možeš biti uz mene. Dovoljno mi je da znam da postojiš, da nas greje isto sunce, i iste zvezde nam obasjavaju put u najcrnjoj noći.

Sudbina se igra sa nama, ali, ko zna zašto je to dobro...

Možda, jednog dana, u nekom drugom životu... 

..."ne veruj mi kad gitara svira, i padaju kiše"...

Stojim na raskrsnici. Oko mene magla. Kuda poći? Da se vratim nazad? Ne može se, zatvoreno. Napred? Idem, ali sam i dalje na istoj raskrsnici. Levo - ništa se ne vidi. Desno - ni tu se ništa ne vidi. I šta sad? Kuda sad, kada je magla svuda oko mene, a ja sama stojim na raskrsnici bez znakova? Možda da sačekam još malo pa se magla raziđe? Ali do kada? Ovo već ionako predugo traje...

Ti, koji stojiš u senci tamnoj

Sakriven od sebe i sveta.

Ti, koji nemaš  lika ,

Ti, koji nemaš ni pogleda , ni glasa.

Ti, koji nemaš ni snova ni nade.

Ja, koja budna čekam te i sada,

Ja, koja i dalje čeznem da vidim ti lik

Ja, koja i dalje se nadam da ću se jednog dana topiti u pogledu tvom,

Ja, koja i dalje  čekam da me opije miris tvoj.

Izađi i pokaži svoj lik što obasjaće ga mesečeva svetlost, umiti zvezdani prah ove čarobne letnje noći... Ja uhvatiću te za ruku i odvesti u svet dugunih boja...

Nakon nekoliko meseci ponovo su počeli da se sreću na ulici. Ona sa bebom, on sam ili sa prijateljem. Uglavnom se pravio da ih ne vidi, a kada bi i stao da pogleda bebu, to bi trajalo samo par minuta. Kao da je kakav stranac.

Jednom prilikom joj je rekao da želi da radi test očinstva, na šta je ona pristala jer nije imala šta da skriva. Jedino je tražila da to bude kada dete napuni godinu dana, jer nije želela da zbog njegovih hirova i umišljenih gluposti maltretiraju dete.  Mislio je da ona želi da on odustane od testa ako ona odugovlači, ali je u tome grešio. 

U međuvremenu, ona mu je slala mejlove i više puta zvala da dođe kod nje da vidi dete, da se igra sa njim i bar na taj način učestvuje u njegovom odrastanju. On je odbijao to. Dete je želeo da viđa samo u svom domu, na šta ona nije htela da pristane iz više razloga...

Na krštenje deteta je bio uredno pozvan, kao i cela njegova porodica. Naravno da nije ponudio da učestvuje u organizaciji istog.

Prisustvovali su samom krštenju u crkvi, ali ne i na proslavi...

Zatišje...

Pred detetov prvi rođendan ponovo je tražio da se radi test. Samo da skupi novac. Rekla je da joj javi samo kada idu...

Proslavili su prvi rođendan, on nije ni pozvao da čestita (pitanje je da li se uopšte i setio)...

I opet, nakon toga su se samo povremeno sretali na ulici. Došao je samo jednom...

Kada je detetu bilo godinu i tri meseca otišli su da urade test. Naravno, bio je pozitivan. Sada je bio siguran da je on zaista otac deteta (?!). Rešio je da ga prizna, ali pod uslovom (?!) da dete nosi njegovo prezime. Pristala je, samo iz razloga što je želela da dete ima svog oca...

Nakon nekoliko dugih razgovora i rasprava, ipak je rešila da odvede dete kod tate u goste.

I sve je bilo u redu neko vreme. Dete je svakog vikenda spavalo kod tate, ponekad bi ga video i preko nedelje. Ali to je bilo samo ponekad jer je on preko nedelje radio (jedne nedelje u prvoj, druge nedelje u drugoj smeni), te nije imao vremena za njega.

To je trajalo tri-četiri meseca. Za to vreme je čak i alimentaciju plaćao.

A onda je jednog dana zakasnio, i doveo dete majci dva sata kasnije. Iako ga je dva puta zvala, nije ispoštovao ono što mu je bilo rečeno. Odlučila je da dete više neće ići kod oca na vikend (dok to sud ne odobri), ali da će i dalje moći da ga viđa.

Nedelju dana kasnije čak pokušava da bez dozvole odvede dete. Naravno, bio uspešno je sprečen u toj nameri, i od tada više nije zvao da vidi dete.

Podnela je tužbu. Uskoro je prvi odlazak na sud. Za to vreme je samo još jednom video dete, zajedno su ga vodili kod lekara na kontrolu...

Usledili su dani i meseci tuge i samoće. Povremeno ga je sretala u gradu. U prolazu bi jedan drugome rekli "ćao". Ali taj pozdarv je bio hladniji i od najhladnije zime. Više nije ljubav vladala njihovim srcima.  Tu zanosnu ljubav zamenila je gorčina i bol.

Prolazili su dani, nedelje, meseci. Došla je i nova godina. I prošla. Posle par dana ona se našla u bolnici. Beba je rešila da izađe iz stomaka. Hvala Bogu, beba je bila zdrava, nije bilo nikakvih problema.

Kada se probudila iz anestezije (imala je carski rez) drhtavom rukom mu je poslala poruku da je postao otac. Čestitao joj je, takođe porukom, ali kao da je samo ona dobila bebu. Kao da on nema veze nikakve sa tim, kao da je samo običan poznanik ili prijatelj dalji. Uveče je saznala od doktora i medicinskih sestara da je dolazio sa majkom da vidi bebu, ne i nju. Nije se više javljao. Izašla je iz bolnice nasmejana i vesela, i sa blagim bolom u predelu stomaka. Trebalo je da prođe dve nedelje dok rana ne zaraste.

Javio se posle tri nedelje. Izrazio želju da dođe da vidi bebu. Da vidi svog sina, mada ga nije tako nazvao.

Došao je praznih ruku. Nije bilo ni poklona za bebu. Ali nebitno, bebi ionako nije ništa nedostajalo.

Slikao je bebu, malo držao u rukama, onako nesigurno...I otišao. Nije ga bilo par meseci...

(Nastaviće se) 

...A bilo je sve tako divno. Planiranje kako će izgledati dnevna soba, soba za bebu, kuhinja, dvorište, kakvo cveće će biti u saksijama na prozoru... Svaki dan su provodili zajedno, smejali se dok su šetali gradom...

Nije bilo uslova za njihov samostalni život te su odlučili da se ona useli kod njega posle venčanja i da žive tako dok beba ne poraste, a onda da roditelje "pošalju" u kuću na periferiji koju su planirali da kupe. Bilo je prihvatljivo rešenje jer je bio sam na spratu, jedino je kuhinja bila dole kod roditelja.

Počele su pripreme za venčanje,  ali su roditelji vodili glavnu reč jer su oni bili ti koji će da "pljunu" pare. I njegovi i njeni. Naravno, uz konsultaciju.

Prvi problem: dan venčanja. Ona želi subotu, oni rešili da to bude nedelja. I sad prepucavanje. Zbog toga kreće glupavo prepucavanje izmedju njih dvoje. Njemu su punili glavu protiv nje, ali ona nije htela da promeni odluku jer je imala razloga za to. Njihove svadje su bivale sve učestalije. Sve slabije su se vidjali jer više nisu mogli normalno da razgovaraju.

Beba u stomaku je napredovala, problemi još više.

Slom

Još jedna njihova svadja. Ovog puta su pale teške reči. Najteže do tada. Rešila je da podje kući i time prekine svadju dok se bura ne stiša. Uhvatio je za kosu, ona se našla na zemlji. Prestrašena, utrčala je u obližnju radnju. Zapretila mu je policijom ukoliko se ne skloni odatle.

Nakon dve nedelje vraćaju stvari jedan drugome. On traži verenički prsten nazad i vraća sat koji mu je ona poklonila zbog istog.

Slede dani samoće i tuge. Zašto? Zar je moralo baš tako? Zar to nije trebalo da bude jedan od najlepših perioda u njihovim životima?

Samoća

(Nastaviće se)

I deo - Sreća

Jutro. Nasmejano i vedro. Posmatra ga dok spava i odlazi u kupatilo. Njegovo buđenje nakon urađenog testa.

Test za trudnoću pozitivan. Pomalo zbunjeni, pomalo radosni. Ipak, sada nema nazad.

II deo - Priznanje

Roditelji zbunjeni. Prihvataju sve što je odlučeno i žele sreću svojoj deci. Njegova majka preračunava plodne dane?! Zar je potrebno? Posle godinu i kusur zajedničkog života?

III deo - Veridba

Juli, Ognjena Marija. Napolju paklena vrućina, u sobi još veća. Doček savršen. Nasmejan i pun sjaja. Širi se miris cveća.

Ručak. Sasvim običan. Kao i svaki dan. Bez muzike. Bez veselja. Njegove sestre otišle odmah nakon obroka. Roditelji ubrzo posle njih. Zbog nekog posla. Sa veridbe sina!

Već tada je počelo nešto da se sprema. Samo je bilo pitanje 'šta'...

(Nastaviće se)

*

Ostavljam deo sebe

tamo gde se više neću vratiti,

iskreno se nadam i očekujem od tebe

da ćeš ćutati a ipak shvatiti.

*

Pritiska me nešto u srcu,

sve jače me duša boli,

i poslednji put dižem čašu za zdravicu

u nadi da će i mene neko nekad da voli.

*

Želim da bidem to što jesam

ali to u ovom životu ne mogu,

zato ostajem tu gde jesam,

za sreću i dalje moliću se Bogu.

*

Ne pitaj me nikada zašto

moje oči imaju tužan sjaj.

Odlazim odavde iako ne znam zašto

sve ljubavi imaju tužan kraj.

*