Umeće Ratovanja   3. STRATEGIJA NAPADA Uopšte uzevši, u ratu je bolje pokoriti neku zemlju netaknutu negoli je uništiti. Bolje je zarobiti neprijateljsku vojsku bez ikakvih žrtava s njihove strane negoli je uništiti. Bolje je naterati neprijateljske divizije, bataljone i druge jedinice da se predaju bez borbe negoli ih uništiti. Prema tome, nije najveće umeće uvek pobeđivati u bitkama – najbolje je pobediti neprijatelja bez borbe. Najbolje vojskovođe napadaju na neprijateljevu strategiju. Najbolji sledeći izbor je da se neprijatelj odvoji od svojih saveznika. Treći najbolji izbor je da se udari na neprijateljsku vojsku. Najgore je napadati grad. Opsada grada praktikuje se samo kao krajnje rešenje. Dajte sebi tri meseca kako biste pripremili neophodne naprave i još tri meseca kako biste obavili neophodne zemljane radove. Ako general nije u stanju da obuzda svoj bes i tera svoju vojsku da masovno juriša na utvrđeni grad žrtvujući tako trećinu svojih vojnika, ne uspevši da zauzme utvrđenje, taj napad će imati pogubne posledice. Stoga onaj ko je dobar poznavalac ratnih veština, pobeđuje neprijateljske snage bez borbe, osvaja neprijateljske gradove bez opsade, ruši neprijateljske države u kratkom vremenskom periodu. Da bi pobeda bila potpuna, morate onemogućiti svaki oblik otpora. Tako će vaša vojska ostati sveža, a vaši ciljevi će biti postignuti. To je suština strategije napada. Dakle, pravilo vojnog dejstvovanja je da ako u odnosu na neprijatelja imate brojčanu prednost od deset prema jedan, treba pribeći opkoljavanju; ako je prednost pet prema jedan, treba napasti; ako je dva prema jedan, podelite neprijatelja. Ako ste brojčano jednaki s neprijateljem, borite se ako možete. Ako vas ima manje, držite se na odstojanju ako možete. Ako mu niste dorasli, bežite ako možete. Prema tome, ako je slabija strana tvrdoglava, biva zarobljena od jačeg protivnika. Generali štite državu. Kada je njihova pomoć potpuna, zemlja je snažna. Kada je njihova pomoć nepotpuna, zemlja je slaba. Dakle, postoje tri načina na koja vladar može ugroziti vojsku. Kada vladar ne poznaje dovoljno situaciju i naredi svojoj vojsci da napreduje u trenutku kada to ne bi trebalo ili naredi svojoj vojsci da se povuče kada to nije potrebno, dolazi do sputavanja vojske. Kada se vladar ne razume u vojnu problematiku, ali podjednako učestvuje u komandovanju vojskom, oficiri bivaju zbunjeni. Kada vladar nije upućen u ratne operacije ali podjednako učestvuje u komandovanju vojskom, oficiri počinju da oklevaju. Onog trenutka kada vojskom zavladaju pometnja i neodlučnost, ona biva ugrožena od strane neprijatelja. Takvo postupanje zbunjuje vojsku i vodi je u poraz. . Dakle, postoji pet uslova koji omogućavaju pobedu. Pobeđuju oni koji znaju kada se treba a kada ne treba boriti. Pobeđuju oni koji znaju kada treba angažovati više a kada manje trupa. Pobeđuju oni u čijoj vojsci i viši i niži oficiri imaju isti cilj. Pobeđuju oni koji imaju sposobne generale i koje ne sputava njihov vladar. Ovih pet uslova vode do pobede. Dakle, rečeno je da onaj ko poznaje svoga neprijatelja i poznaje samoga sebe, neće biti ugrožen ni u stotinu bitaka. Onaj ko ne poznaje svoga neprijatelja a poznaje sebe, imaće podjednake izglede i za pobedu i za poraz. Onaj ko ne poznaje ni svog neprijatelja ni samoga sebe, biće poražen u svakoj bici.